ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ

СП У ФУДБАЛУ

„ОРЛОВИ“ НИСКО ЛЕТЕ

Горе од лошег резултата Србије на Мундијалу у Катару била би евентуална смена селектора Драгана Стојковића Пиксија

За нашу фудбалску репрезентацију није било трећа-срећа: Србија ни на Мундијалу у Катару, где је трећи пут наступила као самостална држава, није успела да оде даље од почетне станице на којој су се нашле 32 светске селекције. Имали смо, нажалост, „репризу“ виђеног на светским шампионатима у Јужној Африци (2010) и у Русији (2018), када наши „орлови“ нису успели да се из групе вину даље. Овога пута Србија је у борби за освајање једног од прва два места, која обезбеђују наставак трке за победнички пехар, поражена од Бразила (0:2) и Швајцарске (2:3), док је с Камеруном одиграла нерешено. Тај „мршави“ биланс донео јој је четврто, тј. последње место и – „шут карту“. Наравно и дубоко разочарање љубитељима фудбала у Србији чији оптимизам често тера инат реалности. Посебно озлојеђени су они што су се, под тробојкама с двоглавим орлом, запутили у далеки и богати Катар, да навијањем дају ветар у крила нашим „орловима“, од којих је читава нација очекивала висок долет. Према предмундијалским анкетама, најмање до коте зване – полуфинале.

„ПАДАЈУ“ И НАЈВЕЋИ

О томе зашто је било како је било расправљаће се овде бесконачно, што је разуман рок за земљу у којој се стручнијим од селектора осећа сваки мушкарац који је бар једном био на стадиону или два пута гледао неки фудбалски меч на телевизији, односно три пута ушао у кладионицу да погађа ко ће победити. Чиниће се то подигнутим кажипрстом и гласом и појачаним адреналином. Најчешће уз потпуно занемаривање чињенице да и други играју фудбал и напредују. Факат је, међутим, да се „падови“ дешавају и највећима, што су овога пута искусили некадашњи светски шампиони Немачка и Уругвај. Због свега тога експресно је актуелизовано питање: треба ли селектор Драган Стојковић Пикси да остане на садашњој функцији. Дебата о томе захуктава се од оног „црног петка“ кад су нам Швајцарци покварили национално окупљање пред ТВ екранима.
Ваља подсетити да нам смене кормилара државног тима баш иду од руке. У овом миленијуму сменили смо сва три селектора која су нас одвела на светска првенства – Илију Петковића (водио СЦГ), Радомира Антића и Славољуба Муслина. Осим њих, од 2006, државни тим је предводило девет стручњака: Хавијер Клементе, Мирослав Ђукић, Владимир Петровић, Радован Ћурчић (у два наврата), Синиша Михајловић, Љубинко Друловић, Дик Адвокат, Младен Крстајић и Љубиша Тумбаковић. После је било и кајања због тога, али касно.

ПИКСИЈЕВО ОБЈАШЊЕЊЕ

Стојковић је рекао да су навијачи у Србији с правом незадовољни резултатом постигнутим у Катару, али и нагласио да жели да и даље буде селектор, јер имамо добар, млад тим који може доста да напредује. Дајући прву анализу катарског „бродолома“, казао је да су главни узрок томе биле повреде неких кључних играча нашег изабраног тима. Није то била празна одбрана у жељи да се сачува фотеља него јасно указивање на оно што су сви знали. Први стрелац Александар Митровић и нападачи Филип Костић и Душан Влаховић дошли су у Катар „ровити“, тј. недовољно опорављени од повреда задобијених уочи Мундијала. Реално посматрано, наша репрезентација је тиме била десеткована – замене за ову тројку су доста „танке“. Пикси ће, наравно, опширнији извештај поднети Фудбалском савезу, али је велико питање како ће тамо бити саслушан, с обзиром на изражено клубаштво које одавно тресе националну Кућу фудбала због чега је, непосредно пред Мундијал, пропао план да се изабере њен нови председник. У делу јавности и медија Пикси је већ отписан и саветује му се да би најбоље било да се сам повуче. Он, међутим, није од капетана који напуштају брод кад почне да тоне. Одговорног посла се прихватио с ентузијазмом који га је красио и као играча, једног од бољих у историји српског фудбала. То је квалитет који никако не би требало потценити, тим пре што је релативно млад, а доказан стручњак, и што је направио добру атмосферу у државном тиму, састављеном од играча пред којима је дужи рок трајања. На стрпљење и мудрост у одлучивању о његовој селекторској судбини „позива“ и податак да циклус квалификација за Европско првенство почиње у марту. Сутра, такорећи. У овом тренутку тешко је предвидети како би наш државни тим изгледао и деловао без Драгана Стојковића на челу.

2 коментара

  1. Tоплица

    Чим сам се овог момента дрзнуо да се овде јавим, сврстао сам се на прво место горе поменуте милионске листе. Па ипак !
    Питам се да ли су повреде, да су изостале, могле да спасу ону ситуацију, и верујем да у томе није сут. Једноставно, проблем овога пута није био у навали, која је упркос свеку давала голове. Невоља је била са одбраном иако је пред одличним голманом стајао поуздан бедем од три јунака. Играли смо без бекова и затворених бокова а да све буде још горе – нисмо имали помоћ свих кад противник напада. Није било ни средњег реда ! Обратимо пажњу како се бране све остале екипе. Због изнетога, чинило се да противник може да нам да гол кад год му то затреба. Што је најгоре, слика се понављала сва три пута, и остао је велики разлог за чуђење ! Било је нечега надреалног у свему. Просто шизофреног ! Као да смо се занели да свима укажемо на декадентност оног напред-назад пикања, у коме многи заиста претерују што је и наказно и неделотворно ( Шпанија и др. ).
    Жао ми је Стојковића, некада најумнијег и најпријатнијег за гледање, нашег играча. Ово је просто необјашњива ситуација.

  2. Група Г

    Да смо у потпуности задовољни нашом игром – нисмо.
    Да смо играли наш најбољи фубал – нисмо.
    Да смо заслужено испали из такмичења – Нисмо.

    Како нисмо, зар нам је неко крив што смо испустили наше прилике а противник своје искористио ? – Јесте.

    Фудбал је од памтивека велика и прљава игра, ништа за чистунце а по мом мишљењу ни за жене. Сумњало се и сумњаће се у исправности судских интервенција, људи греше, нормално. Не мислим сада на такве погрешке него на умишљате намештаљке ваистину прљаве потезе на терену и ван терена. Око лопте се врти огромни новац, играчи постају робови њихових клубова, земље скромних талената (о)купују играче са свих крајева света само да би и сами искусили драж победе макар она била и извојена псима фудбала. За победу се иде у крајност.

    Оно што најпре чуди а потом и буди опрез је чињеница да се удесило да играмо са безмало истоветним противницима као што смо играли на прошлом мундијалу где су се десиле они изгреди шиптарских играча у швајцарском тиму – пси фудбала. Добро, могућа је пука случајност. Ко би желео да се те сцене понове ? Неки високи швајцарски функционери FIFA организације ? Не звучи вероватно.

    Када се супротстављају две по јачини блиске екипе ситне околности могу бити пресудни. Нека лепа акција којој се присуђује аут. Нека жута карта која кочи одбрану итд. Много шта се ту да измислити, измаштати. А ако игра ипак буде примила непожељни ток ту су и увек прикладне офсајт одлуке.

    Офсајд није увек лако уочљив и спада у ону категорију судских одлука које се преиспитају VAR технологијом. Нисам присталица видео надзора у фудбалу јер сматрам да је фудбал игра за људе коју треба да воде људи а не да буде зависна од безличних технократа који са одаљених екрана постају господари живота и смрти. Ко би се и осудио довести одлуке комесара и експерата у питање поготову кад су им на располагању све замисливе техничке ђаконије ? Баш због тога су идеални за злоупотребу.

    Чудио сам се Ја а чудили у се и судије у више наврата како су се одједном играчи нашли у непожељеном положају; треба се сетити оног поништеног гола Виницијуса против Швајцараца. Гол је иначе лепо прославио опонашајући швајцарске Албанце.
    Бива често и обрнуто: очигледна преистрчавања нису били санкционисани; тако нам се топило у више наврата вођство. А и немцима су тако онемогућили пролазак.

    Ништа, наша игра није била беспрекорна али довољна за продужење такмичења. Ко зна можда би у даљем току Пикси пронашао свој чаробни штапић и претворио га у моћну диригентску палицу. Хвала богу имамо га, и остаће нам и даље на дужност.

    05.12.2022

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *