ОНАЈ ЧИЈЕ СЕ ИМЕ НЕ ИЗГОВАРА

Премијера Шекспировог Магбета у Народном позоришту

У најновијој Јагошијади (редитељ Јагош Марковић љубитељ је сценских ефеката који плене публику) седи се са три стране на самој Великој сцени Народног позоришта, лицем ка гледалишту

У овој позоришној сезони злехудо српско позориште је, засад без смртоносних последица, преживело две поставке Шекспирове драме „чије се име не изговара“, о „оном шкотском краљу“, који се уљуљкао у пророчанство три вештице да његов злочин, убиство, неће бити кажњен… У цунамију најава катаклизме, коју очекујемо, зарад глобалне економске и политичке кризе, само нам је још требало да се бринемо око добробити глумаца, понижене и увређене феле (осим у популистичким ТВ серијама)!
Предање говори да се сумња у уклетост Шекспирове драме Магбет (пу-пу-пу) родила већ на премијери, 1606. године, када се младић који је требало да игра Леди Магбет (све улоге су тада играли мушкарци) разболео и умро. Мучени Шекспир је „ускочио“ и одиграо тај кључни лик крваве трагедије, али се представа није свидела Краљу Џејмсу Првом, па је била забрањена.
Позориште је ринг празноверја, па се неке ствари никада не раде (љубичасто је апсолутно проказано, глумцима се жели успешна премијера са „сломи ногу!“), али је, до сада, најјача клетва помињање уклетог Магбета у том освештаном простору. Не само да се о тој драми говори као о „оном шкотском комаду“ него се и крвава Леди Магбет (која пујда мужа на убиство краља, да би засели на престо) зове искључиво „Леди М“…
У Амстердаму је, 1678, уместо реквизите подметнут прави нож, па је глумац, који је играо злосрећног Краља Данкана (овде га игра не мање таличан, иначе врло добар Бранислав Лечић) стварно убијен на сцени!… Лондон је, двадесетак година касније, стрефила стравична олуја у току извођења Магбета, било је много жртава које су се утопиле, а град је страшно пострадао. Али најмасовнија трагедија се догодила у Њујорку, 1849, у Театру Астор Плејс, где је, у току представе, дошло до стампеда публике, па је прегажено тридесетак људи. У лондонском Театру Олд Вик, Лоренс Оливије је, у насловној улози, изгубио глас, а затим једва избегао погибију, јер се рефлектор срушио на њега! А врх његовог мача се сломио и полетео у публику, па је погођени гледалац добио срчку. Троје актера из представе је умрло 1942 – једна глумица на сцени, док су сценограф и костимографкиња починили самоубиство.
Ето. А у умирућем српском театру – комада два! Онога.
У најновијој Јагошијади (редитељ је Јагош Марковић, љубитељ сценских ефеката који плене публику) седи се са три стране на самој Великој сцени Народног позоришта, лицем ка гледалишту. Иза актера је крвавоцрвена позоришна завеса (сценограф Матија Вучићевић), која се у току представе подиже да бисмо гледали, до краја, како три вештице (Радмила Живковић, Александра Николић, Ивана Шћепановић) седе на првој галерији и додатно слуђују суманутог Магбета закучастим пророчанством, да га за убиство Данкана може казнити само човек, кога није родила жена и да ће то бити само ако се догоди немогуће, да шума оживи и крене ка његовом дворцу… Црвена магла, зелена магла, са треском се отвара решетка у поду, да прими мртве и пропусти духове, који се, у борби са својом савешћу, привиђају Магбету (Александар Срећковић, Банко)… Чудесима никад краја, драма пуна борби, мачевања, сукоба, крви, лудила…

Сујеверје делује (ако не и проклетство), можда због оне мистерије да је Шекспир, у сцени с вештицама које Магбета наводе на зло, користио стварну бајалицу из црне магије, због чега су вештице, разгоропађене, уклеле комад.
„Леди М“ игра Наташа Нинковић, „из стомака“. Сваком, на све три стране гледалишта је јасно да ће се догодити слом, од толиких ниских страсти и „гризодушја“. Нинковићева је права Леди Магбет, најаутентичнија у делу представе када носи крвавоцрвену хаљину (костим Лана Цвијановић, тачан, са нечитљивим испадима у савремену кравату Малколма Вучића Перовића и модерни капут Данкана), дакле, када води мужа кроз болесну амбицију, да убије краља, а онда и да не полуди због тога. Али у еротској сцени, на корак од нас, на некој врсти писте, њено „дохватање“ с мужем, изазвано страшћу заједничког злочина и жељом за влашћу је неуверљиво, некако неуљудно, и свакако непотребно, јер се све то, како се обично каже, може дочарати и глумом.
Небојша Дугалић, Господин Глумац, један, можда једини у нашем глумишту, чијој анамнези и дедукцији улоге коју студира се безрезервно верује (јер јесте супериорна), овде је, у концепцији редитеља, био ометен знојем, сузама и напором да се тоном уклопи у бучну, показивачку и празним ефектима оптерећену представу. Његов Магбет је (искључиво глумчевом заслугом) задржао аристотеловску „величину“, он јесте остао јунак (јер трагедија само о јунаку пева). Дугалић, истини за вољу, није учинио ниједан „погрешан корак“. Али у овој поставци (можда због проклетства) није показао све што може. Остао је упечатљив, јасан, мрачан, растрзан, опхрван страшћу према жени и за престолом… Али није се ломио изнутра, како он врло добро зна. Штета.
„Сви смо ми он. Свако је грешио и убијао. Бар речима, макар мислима… Сада смо на најнижој тачки, чини ми се, откад нас знам. Гори него икада, али прочистићемо се и бити бољи, надам се и верујем у добро.“
На више од две странице Програмске књижице, која иде уз представу, Јагош Марковић је, у свом уобичајеном „повишеном“ сентименту, само ово поручио.
Глумац Мајкл Јорк има препоруку како избећи проклетство вештица које не дозвољава да представа Магбет успе: три пута обићи позоришну зграду, пљунути преко левог рамена, опсовати, па онда куцати да те приме назад. Корисно је, каже, све време рецитовати, „у браду“, стихове из Хамлета, Сна летње ноћи, Млетачког трговца… Никако из Магбета!
Проклетство, шта ћете!

Виљем Шекспир
МАГБЕТ
Превод: Велимир Живојиновић
Режија и избор музике: Јагош Марковић
Драматург: Молина Удовички Фотез
Сценограф: Матија Вучићевић
Костимограф: Лана Цвијановић
Дизајн звука: Владимир Петричевић