ОГОЉЕНИ ПОРЕДАК

Када је реч о легитимним захтевима Србије за извршење неизвршених обавеза утврђених резолуцијом СБ УН 1244 (1999), високо на листу треба поставити и захтев за неодложан слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања у Покрајини Косово и Метохија. Однос тзв. колективног демократског Запада према овом захтеву Србије треба узети као једини поуздани показатељ става Запада према будућности српске нације као целине и Србије као европске државе.
Можемо ли да погодимо како се поменути захтев „за достојанствен повратак“ протераних Срба на КиМ, који је минуле недеље јавно изрекао Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, прихвата у редовима моћних политичких актера на Западу, затим у региону, или – у Приштини. Будући да нам је актуелно искуство с реаговањем на предлог о повратку српске војске и полиције у српску јужну покрајину отворило очи и проширило видике, одговор погађамо „из прве“. Без недоумица о „односу Запада према будућности српске нације“! Наши немачки „пријатељи“, поменимо сада само скорашњи пример размишљања немачке амбасадорке у Београду Анке Конрад, сматрају рецимо да Резолуција 1244 „не даје основ за повратак јединица из Србије на север Косова“.
Као неуморан, борбен колико и – познавањем прилика на домаћој и светској политичкој и дипломатској сцени – квалификован говорник, Јовановић упозорава: „Заштита интереса српског народа и права државе Србије на суверенитет и територијални интегритет тешко су замисливи без остваривања права протераних Срба и других неалбанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак. Запостављање, нејасан или колебљив став о овом стратешком питању значио би олакшавање посла свих оних чији је интерес да оправдају и доврше етничко чишћење преосталих Срба из Покрајине, да створе тзв. велику Албанију и да осакаћену Србију трајно претворе у свој привесак.“
У исказаном духу сувислог, логички исправног закључивања, у којем појмови суверенитета и слободе значе управо то што им дефиниције одређују, Јовановић често јавно иступа. Чини то као да не разуме правила која функционишу као неписани закони у политичком дискурсу не само званичног Београда већ и у резоновању укупног идеолошког спектра српске политичке сцене, партијске, као и шире – друштвене и медијске. Укратко – он штрчи и узнемирава. Ремети поредак овде успостављен поглавито вољом Запада, а поготово од почетка овог века. Поредак у којем се иначе добро зна (или инстиктивно наслућује) о чему може да се говори, а још више о којим темама и којом интонацијом није упутно јавно расправљати. (Отуда и оно јеретичке питање: Ако је безбедност српског народа на КиМ толико угрожена колико јесте, зашто Србија не захтева хитну седницу Савета безбедности УН?)
На начин сличан оваквом промишљању које без служења светој неолибералној догми уважава логику стратешки и правно одговарајуће успостављених ставова, иступио је недавно генерал Митар Ковач (скуп „Безбедносни и одбрамбени аспекти независности Србије“ у организацији Српско-руског братства), упозоравајући између осталог да „НАТО врши притисак да Србија не врати служење војног рока, а да немамо јаку личност да то пресече“. Он је указао и на опасну намеру западних стратега који ће „да би увукли Косово* у НАТО, прогласити да у тај пакт могу да ступају и ‘територије’“. „САД ће ради тога“, каже Ковач, „извршити притисак на чланице западне војне алијансе. То ће се десити након што Београд потпише правно обавезујући споразум. У овом светлу треба гледати француско-немачки предлог, који није требало ни да се такав прими од стране институција Србије, а камоли да се о њему разговара. Тај документ пружа простор да лажно Косово постане чланица НАТО-а.“
Наведени примери јавног излагања јесу одступање од догме чији су учинак симулирање расправа и лажни ангажман изјава без суштинског значења – значења које би могло довести до последица опасних по актуелну стабилност националног беспућа. Овим се посредно открива не само огољени поредак идеолошких и стратешких постулата важних за опстанак колективног Запада на позицијама одбране „хегемоније маскиране као међународни поредак заснован на правилима“ већ и поредак одговоран за трајање паралишуће слабости која господари политичком вољом српског друштва. Устаљено је, наиме, да у нашем јавном и медијском простору свако ко озбиљно оспори правило повиновања западној парадигми ризикује да буде обележен као екстремиста, националиста или „десничар“ који „не разуме“ стварносни поредак, али и да доведе под сумњу свој укупни ментални, професионални, па и морални кредибилитет. Политичари догму о суштинској исправности неолибералног демократског конструкта не излажу сумњи, не желећи да угрозе свој јавни „ауторитет“. Друштвена елита такође зазире од могућности јавног бичевања и подсмеха, те неизбежне сачекуше намењене свима који се успротиве безгрешности Запада. Ретки су они који су кадри да лежерно понесу бреме духовне независности, па попут Кустурице рецимо кажу: „Европа је у савезу с Хитлером“! Или, на пример, питају: Зашто се олако прелази преко чињенице да је српска покрајина КиМ под мандатом СБ УН, а не ЕУ, НАТО-а или било које друге силе изван међународног правног поретка?
Заиста, зашто? Шта Србију спречава да делује у правцу за који би неизоставно требало да се одлучи земља која брани своју територију и свој народ? Околности у свету су измењене, ово није време за Србе страшне завршнице 20. века. Премда је прозвала КФОР и УНМИК, и безмало резолутно најавила активирање механизма УН, Резолуцију 1244, Србија, чини се, и не помишља на гестове попут захтевања хитне седнице СБ УН! Или повратка 250.000 протераних Срба с Косова. Уздржаност, индуковано осећање другоразредности у међународној комуникацији, где се зна за кога важи она народна „много је мачку говеђа глава“?
Истина је, међутим, да нам је, када је реч о гестовима непоколебане воље у одбрани сопствених права и интереса, управо Европска унија посредно усмерила ветар у леђа. Учинила је то такорећи не окрзнувши нас ни делићем свесно усмерене пажње и подршке, а преко својих политичких ауторитета највишег ранга – две моћне Немице, чија недавна јавна промишљања и поруке могу дати подстицаје програмирању политичког деловања. Реч је, наравно, о Урсули фон дер Лајен и Ангели Меркел. За избор стратегија у остварењу циљева националне политике која би заштитила интересе српског народа и државе од непроцењиве вредности је познато и запањујуће признање Меркелове магазину „Цајт“ да је Запад вероломан, склон обманама, да не држи до договора, споразума, части и речи. Поводом ових изјава бивши израелски обавештајац Јаков Кедми је Русима поручио: „Када ћете научити и схватити с ким имате посла? Москва треба да извуче праве закључке о подлости САД и ЕУ!“ Има ли недоумице о томе шта о стварним намерама Запада данас треба да разуме и које закључке сада да извуче Србија?

5 коментара

  1. Јелена Јовичић

    Србија, с Вучићем на челу, показала је све могуће слабости. Тај утисак ни за трунку не умањују резолутне Вучићеве тираде које су намењене само домаћој позорници. Покорност, идење “низ длаку”, незамерање, чист дефетизам – одлике су Вучића као лидера.
    Суштински, демонстрирана је само слабост и ништа друго, уз обиље учињених грешака и “грешака”.
    Шта вреди шапутати Вучићу (Топлица и други) да је од суштинске важности тражити повратак протераних са КиМ? О повратку дела наше војске и полиције на КиМ? – Вучића ће зауставити нека Анке Конрад? О повратку отете имовине Србима и СПЦ? О враћању проблема КиМ под ингеренцију УН? О потреби враћања обавезног служења војног рока у Србији? – чудила сам се што се то одуговлачи; О питању сазивања хитне седнице УН у вези са актуелним догађањима у нашој покрајини?- уопште, кад ако не сад? Вучић ће помоћи тако што је “уз наш народ”, вербално?
    Ништа од свега тога, Вучић “мудро” ћути. Пошто његово нечињење (уз обиље лоше учињеног) само иде на руку отимачима КиМ, питам се – у чему је разлика између његове и Тадићеве владавине? Одговор је: У ПЕРФИДНОСТИ.

    9
    2
    • Tоплица

      @ Јелена Јовичић
      Прочитавши, спремио сам се да хвалим ауторку уводног текста за сјајну анализу наше тужне опште ситуације, а овде видим да ни Вас не могу заобићи. Једноставно браво !
      Ствари заиста одоше предалеко.
      Главна Уредница у Уводнику, није случајно овој очајнојј ситуацији принела трезвену реч бившег Министра Јовановића. У процесу наступилом после растура Земље, који још нема назива, Министар је један од ретких који је сачувао личност и ум, па класичном мером освешћује застранило стадо. И заиста, немогуће је прочитати његове речи и не тргнути се схвативши колико смо као жаба већ скувани. Како је могуће да нисмо давно уочили оно првобитно Вучићево брундање о граници Карловац-Карлобаг, и упоредили са овом “суптилном”, “трезвеном”, “реалистичном” политиком, којом алали Косово (немамо тамо ништа своје). Какав је то преображај ? Чиме је изазван ? И у шта да будемо сигурни, након свега ! Тренутно, као да се некоме жури. па је и оно мало церемоније нестало а немилице се реализује све што су несрећници потписали.
      Са наше стране, видимо трик да, кад год нас одаламе жестоко, наш председник се пожали како му је угрожена породица или он сам ! Каква беда, какав суноврат ! Но да ли смо ишта боље заслужили ?

      7
      1
      • Славко Z

        Карло Велики (поч. IX. Века) води борбе на својим границама. Склапа савез против Византије са Багдадским калифом Харун-ал Рашидом. У исто време
        он покушава да прошири свој утицај на исток Европе, предузимајући походе
        против Чеха у Моравској и Срба* у Далмацији. На истоку долази до додира
        са Србима на линији „Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица“ коју
        означава као Србија лимес. Нигде се не помињу Хрвати.

  2. Vrlo loša odbrana nacionalnih interesa

    Članak LJ.B. odličan i poučan za razmišljanje
    (Ogoljeni poredak)
    Visoko na listu treba postaviti i zahtev za neodložan povratak 250.000 hiljada proteranih Srba sa KiM, koji su danas potrebni svojoj braći na KiM za odbranu svoje pradedovske zemlje? Naravno! Ja sam o tome mnogo puta pisao, ali to nikog zvanično ne zanima. Čak su i EU zvaničnici pred svaki Briselski sporazum upozoravali da su na agendi dijaloga, na stolu sva otvorena pitanja, i ona koja do sada nisu bila u dijalogu – ali predednik Vučić nikada u dijalogu nije to pitanje postavljao, Zašto, niko ne sme da ga pita.

    Radi potsećanja, ja sam u startiu nakon 2000-te bio ubedjen da je “namerno” onemogućen povratak Srbima na svoja ognjišta – da bi Šiptari od KiM napravili svoju državu “Kosovo”. To je bilo očigledno. Svi naredni dogadjaji i (srpski) politički potezi to potvrdjuju:
    — Proterani Srbi nisu se zvanično vodili kao stanovnici KiM;
    — Odmah je Srbija prihvatila-legalizovala “realnost” (svršen čin) na Kosovu proizvedenu višedecenijskim šiptarskim zulumima, etničkim čišćenjem Srba i demografskom ekspanzijom, enormnim natalitetom šiptara – da se otme, danas preda Kosovo;
    — Sve se radi u sprezi sa (svim dosadašnjim) elitnim srpskim političarima koji zanemaruju nacionalne interese, slepo veruju u “političku demogratiju” naprednog društva Zapada i Amerike i nametnuta rešenja, kao što je na primer (veleizdajnički) “Briselski sporazum” od EU koji u startu sadrži statusne atribute države Kosovo sa integrisanim administrativnim prelazima u državnu granicu (piše u sporazumu: za Kosovo granica, za Srbiju administrativna linija) – i to se u naslovu pretstavlja kao sporazum o “normalizaciji” odnosa Srbije i Kosova” (!). Kako može otimanje-predaja teritorije da se tretira kao normalizacija odnoca!!!

    Briselski sporazum je u srartu 2013 prihvaćen i potpisan. Vučić je sa prvim odlaskom u Americi, pri povratku u Srbiji govorio, citiram: očekujem “teške i bolne pregovore o Kosovu” a – nije rekao svom narodu u čemu su teški i bolni pregovori? Što se nameće zaključak da je znao i dobio instrukcije kako da se perfidno sprovede Briselski sporazum da se preda Kosovo. Danas se na terenu na Kosovu vidi da su Srbi žrtve terora, diskriminacije i progona od strane albanskih separatista, koji kako kažu brane – teritorijalni integritet i suverenitet Kosova koji su dobili Briselskim sporazumom uz podrškiu Zapada i Nato Amerike.

    A Dačič je pre dvadesetak dana na televiziji uživo, samouvereno, sa pobedničkim osmekom govorio, citiram: Ja (Dačič), Hašim Tači i Ketri Ešton – trebali smo da dobijemo Nobelovu nagradu koju nam je obećala Amerika ako potpišemo Brielski sporazum? Potpisali smo i ostali bez nagradu. Da li je moguće da se Dačić hvali tim činom (izdajničkog sporazuma), kao da mu je krivo što nije dobio Nobelovu nagradu(!). A danas se taj Briselski sporazum veliča kao da je sveto pismo, svetla budućnost za Srbe na Kosovu. Propušteni su brojni primeri za za politički diskurs, da ne dužim.
    Jedino imam predlog da se na stranicama PEČATA objavi (sa skupštinske rasprave) tema: Kako da se Srbi izbore protiv bele kuge. Srbi demografski najviše propadaju, a finansijskim merama najviše se podstiče natalitet kod Zajednica sa izrazitim, nadprosečnim natalitetom, što će u budućnosti stvarati potencijalnu neravnotežu i nepoverenje medju Zajednicama. Probleme na Kosovu treba uvek imati na umu.

    Što se odnosi na brojne političke izjave bivšeg ministra inostranih poslova gospodina Živadina Jovanovića – svaka mu čast! On je ostao veran patriotskoj politici u odbrani nacionalnih interesa Srbije. Bio je prvi visoki funkcioner koji je držao govor na protestu na Trgu Republike – da se zaustavi isporuja Slobodana Miloševića u Hagu (bio smešten u zgradi Saveznog Izvršnog Veća na Novom Beogradu u isčekivanju helikoptera da ga pošalju preko Bosne za Hag).Bilo je možda 50 hiljada protestanata u neprekidnoj koloni od Trga Republike do SIV. Mnogi od današnjih nisu vidjeni na protestu. Da ne dužim, hvala na razumevanju.

  3. Да би Србија могла да веродостојно заступа своје интересе у погледу Косова и Метохије морамо прво сагледати корене проблема, који су омогућили, да северноатлантска алијанса подржи узурпирање дела српске државне територије. Они не леже само у геостратешким таласањима, која су у задње две-три деценије захватила Европу, него у ранијем односу државе Србије и самог српског народа према Косову и Метохији, српском народу који је тамо живео, као и својим верским здањима.
    Чињеница је, да су доласком комуниста и Јосипа Броза на власт Срби на Косову као и СПЦ консеквентно дискриминирани, да је ревидирана српска историја, редефинисана српска култура, да су Србима наметане одлуке и решења која су била у супротности са српским интересима, као и да су малтретирања Срба на Косову и узурпирање њихове имовине заташкавани, прекривани паролом непостојећег братства иј јединства, па су они који би се јавно огладсили због претрпљеног насиља и дискриминације били оптуживани за великосрпски национализам и ревизионизам. Остали део српског народа је за то време уживао у “слободама” и “привилегијама”, које им је наводно омогућио доживотни син наших народа и није обраћао пажњу на страдање својих сународника на Косову и Метохији, па је све већи број Срба или под присилом или за дебеле паре продавао своја имања и селио се у централну Србију.
    Дакле све ово што се десило при крају 20 века је само последица небриге и неповезаности српског народа са својом вером и културом, на шта се и запад навикао. Нормално да је био у чуду, да су се ти Срби одједном сетили свог порекла, језика, културе и вере, када су почела превирања у бившој заједници “братских и равноправних” народа, па су то и осудили као великосрпске тензије и подржали све оне, који су кренули да ружно наплате од земље Србије то што им је Србија уопште и омогућила да постоје као “државе”.
    Дакле проблем у погледу Косова и Метохије није настао једностраним геостратешким акцијама запада, него првенствено немаром српског народа за корене свога националног, и културно-историјског бића.
    Када то схватимо, отвориће се и путеви за решење косовско-метохијског питања, које ће и запад прихватити, јер ће разумети зашто су Косово и Метохија за Србе исто што и Јерусалим за Јевреје. Да Косово и Метоија остану српски не подразумева, да Албанци морају да се иселе, него да морају да прихвате чињеницу, да немогу да узурпирају туђе али да је је миран саживот у заједници не само могућ него и пожељан.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *