Обрачун с беспотребним изјелицама

Фашизам, од јуче до сутра / други део

Шта ако фашизам није само прошлост већ вреба и у будућности? Италијански семиотичар и писац Умберто Еко приметио је пре тридесетак година да фашизам може да се врати у најбезазленијем могућем облику а да је наша дужност да га разоткријемо и прстом упремо на сваки од његових нових појавних облика

Кровна конструкција најновијег светског поретка који се ових дана инаугурише је Четврта индустријска револуција илити Велики ресет. Велики свештеник ове секте, немачки инжењер Клаус Шваб оснивач је Светског економског форума и духовни отац ведета (и старлета) савремене политичке сцене попут Емануела Макрона, Џасинде Арден и Џастина Трудоа. Четврту револуцију Шваб описује овако: „Прва индустријска револуција употребила је воду и водену пару ради механизације производње. Друга је употребила струју, електричну енергију да створи масовну производњу. Трећа је употребила електронику и информативне технологије да аутоматизује производњу. Сада се Четврта револуција наставља на Трећу (…) и одликује се укидањем разлика између физичке, дигиталне и биолошке сфере.“
Даље, велики врач Шваб најављује нам стварање јединствене светске владе. За то време, његов шегрт и идеолог, Израелац Јувал Харари дочарава нам слику налик оној Питера Бројгела Старијег којој је наслов „Бес“ (из серије Шест смртних грехова) где су приказани опште клање и пропаст. По виспреном Харарију, наиме, о будућности човечанства и самог живота на планети питају се они који контролишу податке. Људско биће је могуће хаковати (попут рачунара), тврди, да би се променио његов генетски, или било који други код. Већина људи биће непотребна и једноставно претворена у нерадну класу и беспотребне изјелице (useless eaters). Шта ће господари података одлучити да раде с том људском подврстом остављамо читаоцима да замисле сами. Но не заборавимо да су нацисти убили бар 240.000 инвалида (Немаца), а да су под утицајем теорија еугенетике од 1933. године систематски стерилизовали особе с наследним обољењима. Ето нам само једног примера како се недемократски, ауторитативан и агресиван режим већ обрачунавао са „беспотребним изјелицама“.

ФОРУМ ПОБЕДНИКА Харари додуше не заговара оваква решења, али је његова логика брутално доследна и поставља питање контроле података о којима он говори. Уколико је контролу успоставила демократска, изабрана и одговорна власт, онда је технологија у служби грађана. Уколико је у рукама неколико корпорација и приватних интереса, онда није добро. Како нам све то лепо објашњава предусретљиви Шваб: „У Четвртој индустријској револуцији победник односи сав плен. Зато, ако сте део Светског економског форума, ви сте победници!“ А шта остаје онима који нису део Форума и који нису „победници“? Сетимо се само његовог претходног бисера: „Нећеш имати ништа и бићеш срећан.“ Остаје нам само то климаво обећање среће које се по Харарију постиже и уз помоћ неколико таблета, вакцина или малом хируршком интервенцијом (видети филм „Лет изнад кукавичијег гнезда“ и лик који тумачи Џек Николсон).
Свештеник Шваб промовише идеју „револуције“, а оне су крваве и бруталне по грађане које историја заборави негде поред пута. Но Швајцарац Шваб је велики поштовалац лика и дела кинеског председника Си Ђинпинга и кинеског друштвеног модела, тако да му Марксова „Једанаеста теза о Фојербаху“ сигурно није страна – ствар је у томе да филозофи треба да промене свет!
Када то узмемо у обзир, као и чињеницу да Шваб није филозоф већ оперативац близак полугама моћи, онда његове и визије Харарија попримају димензије сасвим реалне и застрашујуће претње оличене у самоизабраној, технократској, глобалистичко-тоталитаристичкој влади која своју власт планира да заснује на систему дигиталног идентитета и социјалног кредита, биобезбедносним принципима и догмама климатских промена, одрживости човекове средине, кривице белог човека и људске врсте као реметилачког фактора на планети, што је један једноставно решив проблем (тако кажу).

Идеолог новог света: Јувал Ноа Харари

САМОУБИСТВО ЈЕ БЕЗБОЛНО Прича се о депопулацији или бар о контроли броја становника на планети. Видимо да се овим малтузијанским концептима сасвим јавно баве Бил Гејтс и отац Бориса Џонсона, утицајни Стенли Џонсон. Причао је о томе и покојни принц Филип од Виндзора, супруг краљице Елизабете Друге, па и друге водеће фигуре западног света. Али нам се све то чини мало претерано. Не верујемо ми да би они баш толико далеко отишли, па да активно раде на контроли рађања, смрти, односно на смањењу броја људи на земљи.
Да, звучи мало језиво, но хајде да погледамо чињенично стање. Како нас извештава новинарка и публициста из Торонта Лора Коен, Канада је започела јавни програм под називом МАИД (Медицинска помоћ у умирању, Medical Assistance in Dying). Еутаназија. Па добро, опет ће рећи добронамерни и наивни. А ко су корисници услуга ове службе? Коен ту наводи следеће примере: сиромашни (да, сиромашни), бивши војници који пате од посттрауматског синдрома, бебе са тежим обољењима или старији грађани. Значи отклоњена је највећа бирократска препрека, ставка којом се захтева да особа буде релативно близу смртног исхода да би се над њом извршила еутаназија.
„Зрели малолетници“ по новим прописима имају право да се одлуче, упркос вољи родитеља, на пример, да желе да промене пол или да напусте живот. Да се убију. Да их држава убије. Кроз МАИД програм. Зрели малолетници од 15 до 18 година рецимо… Не може легално да пуши, пије алкохол или вози аутомобил, али може да мења пол и да се одлучи на то да га држава самоубије.
Изгледа да ако сте сад у Канади и имате 16 година, такви кави сте ником нисте потребни. Или да промените пол или животни статус – смрт. То није она Канада о којој смо слушали најлепше приче о гостопримству, култури и социјалним давањима. Ово је нека друга Канада која је већ једном ногом ступила с оне стране Великог ресета и Четврте револуције.
Занимљив је и случај канадске параолимпијке. Тражила је од градске управе да јој уграде лифт у кућу. Они јој послали писмо у коме нуде услуге еутаназије (МАИД). Ако вам је баш толико тешко, ево шта вам нудимо…
На Новом Зеланду, још једној толерантној и демократској земљи на другом крају света али у истом идеолошком пакету, родитељи бебе Вила желе да приликом операције на срцу дете прими крв од невакцинисаних давалаца. Имају двадесетак добровољаца са одговарајућом крвном групом. Не може, каже болница, па то све оде на суд. Онда полицајци упадају у кућу усред ноћи и отимају дете које се онда одмах подвргава операцији. Јањичари?
И то је исти онај Нови Зеланд где председница Џасинда Арден упорно тврди да је њена влада једини поуздани извор истине. Поводом те вести, чујемо да се група античких грчких филозофа предвођених Аристотелом и Платоном спрема да отпутује до ове далеке земље да се лично увере у то чудо невиђено. Хегел и Кант то све прате преко интернета.

РАСПЕЋЕ НА КЕМБРИЏУ На Универзитету у Кембриџу одржано је предавање где је говорник устврдио да је Исус Христос био трансродна особа, оба пола истовремено, и мушки и женски. Настао је скандал. Онда је декан (често је то свештеник) подигао глас да заштити „легитиман став“ говорника. Било која будалаштина „леве“ провенијенције је сада ван контроле јавног дискурса. О томе се не расправља. Свако има право да каже шта жели и ми не смемо да повредимо њихова осећања. Можемо само да замислимо како се осећају хришћански верници после ове псеудонаучне пируете. Да само споменемо да је „теза“ заснована на анализи једне ренесансне слике.
Градско веће универзитетског града Оксфорда у Британији одлучило је да ограничи употребу приватних возила. Мере су поздравили и Универзитет, и удружење студената (сви се возе бициклом). Поделили су град на зоне (15 минута хода од куће), свако сме колима да напусти своју зону само два пута недељно. За све преко тога се плаћа казна. Значи, ако радите ван своје зоне, нећете више моћи колима на посао. То за сада, а после ће градско веће смањити и на два дана месечно ако треба, а требаће. Онда ће вам неко издавати дигиталне дозволе за кретање до… Што до? За кретање уопште!
Холандија, најпродуктивнија пољопривредна земља на свету, затвара 3.000 фарми. Због климатских промена, кажу. Краве штете озонском омотачу. Предмет није разматран у јавној дискусији, исто као ни случај у Оксфорду. Администратори, властодршци најбоље знају. Мада је њихово „знање“ доста мистична категорија, али кад неко има полицију и војску, онда често буде у праву.
Истовремено је британски министар за енергетику Мајкл Гоув најавио отварање првог новог рудника угља још од 1986. Тај угаљ ће се користити само за челичане, каже министар а нико му, наравно, не верује. Хоћемо ли од тог угља правити струју за све те електричне аутомобиле? Занимљиво. Можда и није толико добро за човекову средину, али за нечије џепове сигурно јесте. У сваком случају, конзервативни министар лорд Дебен је израчунао да ће рудник производити штетних гасова колико и 200.000 аутомобила. Нема толико аутомобила у Оксфорду. Поготово их неће бити када се забране.
Оволики недостатак критичког дискурса заснованог на чињеницама и аргументима у друштву почиње да подсећа на Титово време. Сећамо се још научних радова попут „Друг Тито и пчеле“, па онда „Друг Тито и лов“ са илустрацијом на којој Броз с пушком у руци стоји поред мртвог медведа. Никоме нормалном није падало на памет да то чита или узима за озбиљно. Но неко је то писао, а многи су само климали главама. Нажалост, за разлику од те Југославије, овде сад сви гледају дневник и само климају главом. Верују. У све. Страсно.
Амерички часопис „Конверзејшн“ предлаже нам да дајемо пилуле моралности онима који (на пример) одбијају да се вакцинишу. На тај начин ћемо, и то на сасвим етички прихватљив начин, унапредити јавну добробит. Значи, неслагање с вољом већине и диктатом државе је болест која се има лечити хемијским производима и то у оквиру једне нове колективистичке моралности коју карактеришу одсуство било каквог критичког размишљања и, наравно, пристајање на диктате. Примери дати у тексту се односе на корона пандемију и климатске промене.
Дакле, ако се ове монолитне идеолошке творевине доведу у питање, добија се дијагноза неподобног и одговарајућа медикална терапија „унапређења“ погледа на свет. Занимљиво је приметити да је главни спонзор овог (наводно) независног часописа изгледа већ неизбежни Бил Гејтс. Да су комунисти 1948. имали тако напредну технологију, не би било потребе за Голим отоком!
Јесу ли ово обриси тог новог света после Четврте револуције и Великог ресета?
Томе можемо још да додамо дигитални идентитет и пасоше, као и нова финансијска решења попут дигиталне валуте (може да се програмира) коју би издавала Светска централна банка.

ЗАВЕСА ЧЕТВРТЕ ИНДУСТРИЈСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Састанак Г20 на Балију окончао се декларацијом која, између осталог, најављује увођење дигиталног здравственог пасоша који би издавао нико други до Светска здравствена организација и њен директор сумњиве псеудотерористичке прошлости, Етиопљанин Тедрос Гебрејесус.
Да сада резимирамо и дефинишемо моменте који нас наводе на бригу. Колико се надолазећа реалност иза слабо прозирне (недемократске) завесе Четврте револуције и Великог ресета подудара с нашом радном дефиницијом фашизма с почетка овог огледа?
Како смо рекли, у западном свету постоје три макрофинансијска фонда, Вангард, Блек рок и Стејт стрит, који су власници практично свега, укључујући и медије и политичке процесе. Људи који воде Четврту револуцију и Велики ресет састају се у Давосу или у оквиру Билдерберг групе, где доносе одлуке о будућности свих нас. Састанци се одржавају без присуства медија и нису подложни критичкој евалуацији јавности. Спрега држава чији су представници учесници ове параде и мултинационалних корпорација је опипљива. Из овако централизованог и непрозирног политичког процеса неумитно произлазе индустријске количине пропаганде која нам упорно нуди потпуно алтернативну стварност и гура у тоталитаристичко једноумље. Сви грађани и сви токови комуникација налазе се под непрестаном присмотром. Да је источнонемачка тајна служба имала те капацитете, ДДР би сад играо на светском првенству у фудбалу.
Како постоје три финансијска гиганта, тако постоје и три новинске агенције. Како каже француски политички коментатор Тјери Мејсан, није ствар у томе да имамо различите новине, портале, ТВ и радио станице већ да се информације диверзификују (кад смо већ код тог израза) на нивоу агенција које снабдевају информативну мрежу и одређују теме, уобличавају глобално јавно мњење.
Истовремено се НАТО, највеће војна алијанса у историји планете, полако отима контроли, тако да Европска унија све више личи на месну заједницу која не може да се договори да поправи лифт. Је ли то та војна структура која треба да гарантује спровођење глобалних агенди попут „обрнутог отопљавања“ (шта год то значило)? О сажимању вештачке интелигенције с биолошким атрибутима људске врсте већ ће се побринути Харари и његова „лабораторија“. Од следећег вируса ће нас бранити Светска здравствена организација својим дигиталним документима, пропусницама и, наравно, вакцинама.
Путеви војне и здравствене безбедности већ се приближавају један другом. Негде на хоризонту ове две линије се спајају. Јесу ли то врата којима се излази из ове галаксије и улази у неку паралелну галаксију? Расизам неокомунистичке, маркузеовске провенијенције постаје званична религија а позитивна дискриминација алатка у рукама технократске власти. Та идеологија (woke) налаже да два и два не морају да буду четири. Како примећује амерички филозоф Џејмс Линдзи, многи одмах помисле како је то одлично јер значи да је све могуће, два и два могу бити било шта. Не, каже Линдзи, два и два ће бити само онолико колико „они“ кажу. Шваб, Харари и њихова клика?
Један од водећих западних интелектуалаца, професор Џордан Питерсон о систему социјалног кредита каже: „Биће право чудо ако успемо то да избегнемо. Не можете ни да замислите какав то пакао може да буде. Много горе од било чега што је Кафка могао да замисли. Једном када ти машине залупе врата испред носа, ти си готов, а ми сасвим безбрижно хрлимо ка томе.“ Код Кафке је у замку или у оквиру судског процеса постојао неки човеколики администратор, а овде ни њега неће бити. Само зид. Дигитални зид.
И даље, идеја о контроли броја људи на планети па чак и депопулације незгодно се преклапа са идејом да деловање људске врсте штети планети. Јер ако је тако… ниједна жртва није превелика да спречимо пропаст света.
Да ли ћемо тај и такав свет који нам прети својим доласком назвати фашизмом или ћемо смислити неко симпатичније и корисније име, није толико ни битно. Битно је да препознамо релевантне цивилизацијске координате и разумемо њихове могуће последице. Достојевски је говорио да је убити једнога човека исто што и убити све људе, што је дубока и важна хуманистичка и филозофска порука.
Надолазеће идеологије нуде нам спас планете и (наводно технолошко) унапређење људске врсте. Тако славним и вредним идеалима тешко је супротставити се у свету где је смислена аргументација систематски обесмишљена. Овако постављени идеали сигурно вреде више од једног просечног живота. Можда вреде више и од сто живота. Можда више и од хиљаду. И од сто хиљада. И милион… и сто милиона и… Неко ће већ умети да извага и процени – да не буде то само онај исти који ће нам уредно саопштавати колико је у том тренутку два и два.
У претходној инкарнацији коју познајемо из личног искуства (комунизам) мучитељи су тврдили да говоре и поступају (хапсе, муче и тлаче) у интересу народа и радних људи. У фашизму су хапсили и тукли у име славне прошлости, још славније будућности, у име нације, државе, цивилизације и расе. Изговори који нам се сада нуде много су амбициознији и опаснији: заштита интереса планете и људске врсте, ништа мање. А све то у вакууму из ког су моралне норме исисане.
И за крај, један лакмус тест: да ли постоји јавни дискурс на неку тему? Да ли је расправа на ту тему пожељна, односно дозвољена? Ако је одговор на било које од ових питања – не, време је за дубоку забринутост.

Крај

Један коментар

  1. Јелена Јовичић

    Браво за нашу врлу Ану Брнабић која нам је у Србију, препаметно и поносно, донела Четврту индустријску револуцију! Уз малу помоћ…
    Важно је да ћемо бити срећни!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *