О освајачима и мигрантима

Године 1066. Вилијам звани „Освајач“ (а понекад и „Копиле“) искрцао се на југоисточну обалу британског острва. Норманске придошлице (Французи) у бици код Хејстингса поразили су Харолда и локалне Aнглосаксонце и успоставили контролу над данашњом Енглеском. После Римљана и Викинга то је било треће велико освајање и до данас нога освајача није више ступила на британско тле. Све до сад. Но јесу ли ови што сад у гуменим чамцима пристижу преко Ламанша освајачи или само несрећни мигранти? Мада и као такви могу бити оруђе у вештим рукама

Канцеларија за националну статистику Уједињеног Краљевства пре неки дан нам је саопштила, што је изазвало немалу буру у овдашњој јавности, да је нето миграција ове године (од јуна до јуна) износила 504.000. Углавном су то студенти и имигранти, наводи се у саопштењу.
Током ових 12 месеци 1,1 милиона људи је стигло у земљу, од чега 704.000 из земаља ван Европске уније, што укључује и избеглице из Украјине и Авганистана, као и из Хонгконга. Најбројнија категорија су ипак били нови студенти на локалним универзитетима којих је пристигло 476.000. Студенти из Индије су претекли Кинезе као најбројнији по националности, а приметан је и скок броја студената из Нигерије. Из Европске уније је пристигло 224.000 људи, док се 135.000 Британаца вратило „из печалбе“. На основу радних виза пристигла је 151.000 људи.
Емиграција је ,с друге стране, била 560.000, што нам све даје податак од 504.000 нето имиграната. Извештај још помиње да је 275.000 грађана Европске уније напустило земљу, док их се 224.000 доселило, што је негативан биланс од 51.000. Од тих Европљана што су напустили земљу око 4.000 су доктори, што није баш мали проблем јер по званичној статистици националне здравствене службе (National Health Service, NHS) само Енглеској недостаје 10.582 лекара. Додајмо да у УК тренутно ради 37.000 доктора пореклом из земаља ЕУ.
Но вратимо се на доласке: 560.000 нових људи у држави од око 67 милиона становника је скоро један одсто. Овим темпом, за 10 година је то седам-осам посто.
Европске нације старе и најчешће немају више виталност и снагу да репродукују своје становништво. Сетимо се само наступа великодушности Ангеле Меркел од пре шест-седам година када је Немачка „увезла“ милион и по избеглица.

[restrict]

НЕПРЕДВИЂЕНИ ДОГАЂАЈИ Завод за статистику је прокоментарисао да су одређени глобални, потпуно непредвиђени догађаји утицали на кретања становништва и на овај високи број придошлица. Ти догађаји су крај пандемијског корона „закључавања“ у Британији, рат у Украјини, гибања у Авганистану, као и нови закон о размештању британских грађана из Хонгконга.
Исто тако порастао је и број студената и ту треба разјаснити један важан моменат. Да мало упростимо, али овде на Кембриџу домаћи, британски студенти плаћају школарину десет хиљада фунти годишње, док странци плаћају дупло више. Значи, сваки је универзитет веома мотивисан да прими стране студенте који доносе неопходну готовину. Други је разлог што је светска научна сцена заиста глобална и сваком научном пројекту су потребни најспособнији умови без обзира на националност. Тако небританских постдипломаца (углавном докторанди са школаринама) на Кембриџу има више од 60 одсто, док је странаца на основним студијама 22,5 посто. У неким другим елитним установама тај број је много виши. Империјал колеџ на основне студије уписао је 49 одсто а UCL (Јуниверзити колеџ Лондон) чак и 54 процента странаца.
Све ове догађаје око имиграције Суела Брејвермен, нова министарка унутрашњих послова у влади Ришија Сунака, прокоментарисала је овако: „Нисмо успели да заштитимо своје границе. Стога смо и ја, и премијер потпуно фокусирани на то да овај проблем решимо.“
Јавности је, међутим, приказан део заседања парламентарне комисије за решавање овог питања где је члан парламента из редова Конзервативне партије Тим Лафтон питао дотичну министарку да објасни процедуру за легалан улазак миграната у земљу. „Дакле, ја сам четрнаестогодишњак из неке афричке земље где се води рат, осећам се угроженим и желим да емигрирам у Британију. Куда идем и шта радим?“, гласило је питање Лафтона. Госпођа министарка није знала одговор па је питала једног помоћника. Ни он није знао. Питала је другог. Ни он није знао, а све то пред камерама. Ситуација која не улива поверење, помислили су гледаоци који већ нису експлодирали од беса. Лафтон је потом закључио да мигранти и немају друга решења него да Канал прелазе илегално у гуменим чамцима.
У Британији иначе важи неписано правило да ако желиш да нешто сакријеш или да се нешто не уради, ти онда прво оформиш комисију. После неколико година вредног рада та комисија ће написати извештај који ће неки бирократа ставити у фиоку и… мирна Бачка, како се то код нас лепо каже, још од аустроугарских времена.
Није лако и незахвално је правити поређења на овако великим узорцима, али да погледамо накратко сличан пресек података из Европске уније, која има 450 милиона становника, од чега 38 милиона није рођено у Унији, односно 8,4 одсто. Треба, међутим, узети у обзир да те придошлице живе у Западној Европи, Немачкој, Француској Холандији и Белгији пре него у Летонији, Бугарској и Румунији. У Британији је тај проценат 13,8 одсто, а у Сједињеним Државама је 15,3 посзо. Сингапур је најпопуларнија дестинација са 43 процента, па затим Аустралија (30%) и Нови Зеланд (29%). Треба приметити и да је проценат имиграната у Русију 8 одсто, што је упоредиво са ЕУ.
По подацима УНХЦР-а, у свету је 2021. године било 27 милиона избеглица и 53 милиона интерно расељених. Највише је избеглица у Либану (12,5%), Јордану (6,3%) и Турској (4,4%). У Европској унији их је 0,6 одсто а у Немачкој 1,5 посто. У Европску унију 2020. доселило се скоро два милиона особа, а један милион се одселио, што представља нето имиграцију од скоро милион људи.
И када у овај контекст ставимо оних британских пола милиона, изгледа заиста много. Европска унија са 450 милиона становника прима милион, а Британија са нешто мање од 70 милиона становника прима пола милиона досељеника. Званичних избеглица је у Британији око 140.000.
После овог статистичког прегледа погледајмо како британска јавност доживљава ове бројеве и слике које их прате.
Свакодневно се већ недељама на страницама свих новина појављују људи који гуменим чамцима стижу до обале. Французи их лепо испрате с оне стране Ламанша и они стигну до белих хридова Довера, где их прихватају домаће службе. Налазе им смештај и покрећу процедуру провере идентитета и статуса. Што се идентитета тиче, имигранти најчешће немају документа (изгубили), али имају приче о прогону, угњетавању и потреби да нађу сигурно уточиште.

АЛБАНСКА ПРИЧА Многим коментаторима је, међутим, запало за око да је проценат избеглица пореклом из Албаније необично висок. А у Албанији нема рата, ни земљотреса, ни глади. Па онда нису праве избеглице него су економски мигранти за које треба да важе другачија правила, коментарише се.
Би-Би-Си је известио да је број албанских имиграната који стижу преко Ламанша нагло порастао: 2020. их је било 50, 2021 – 800, а у првих девет месеци ове године чак више од 11.000 и ту су апсолутни рекордери. Авганистанаца је стигло 5.000, а Иранаца 3.500, док за њима каскају Ирачани и Сиријци.
Захтев за азил поднело је 85 одсто ових Албанаца из чамаца и до сада је решено само 50 случајева, од чега 53 позитивно. Прошле године је 14 посто успешних захтева поднето од стране млађих мушкараца без породице, а одређени број ових миграната подноси захтев на основу тога да су жртве трговине људима и у тој категорији су први међу свим мигрантима. Да ли зато што су албанске криминалне организације најуспешније или што су научени да тако кажу, остаје нејасно.
Држава нема довољно капацитета и одговарајућег смештаја за ове мигранте, тако да већ употребљава капацитете који су, иначе, потребни домаћим бескућницима и породицама које су избачене из станова (неплаћање ренте или кредита). Неки су смештени и у хотеле са три или четири звездице. У јавности је одјекнула репортажа о малом месту са 500 становника у Велсу, где је у тамошњи хотел смештено 200 имиграната. Локално становништво се жали да се не осећају безбедно.
У јавности, дакле, постоји живахна дебата о мигрантима. Једни су за хуманитарни принцип по сваку цену, а други су првенствено за то да држава пружи најпре подршку домаћем становништву коме је та помоћ потребна. Бескућницима, на пример. Поврх тога, постао је то скоро виц, али је стварност да сваки имигрант коме је потребан доктор може по кратком поступку до њега и доћи, док домаћи морају да чекају и чекају.
На све то је премијер Сунак изашао у јавност с коментаром да је илегална имиграција највећи проблем Британије данас. Можда, али два милиона одраслих Британаца не може себи да приушти храну сваки дан. Многи не могу да греју станове. Још је непознат број деце која одрастају у породицама на ивици сиромаштва, чији родитељи раде, а морају да користе „банке хране“. Зар то нису велики или чак највећи проблеми које би влада требало да решава?
Неко се сетио и страних студената, па тражи да се њихов број смањи. Они дају снажан допринос британској економији. Плаћају школарине и поврх тога доносе у земљу новац за живот и трошак.
„Фајненшел тајмс“ је објавио занимљив чланак у којем анализира надолазећу „олују“ климатских промена, зелене агенде и такозване Четврте индустријске револуције у контексту миграната. Аутор закључује да су мигранти једноставно потребни британској економији.

ВИНДРАШ ГЕНЕРАЦИЈА Британски правни систем није заснован на римском праву већ на обичајном у којем се одлуке доносе на основу релевантних преседана. Ево једнога, од 1947. до 1970. око пола милиона људи напустило је бившу колонију Јамајку и околна острва и преселило се у Британију. Та острва се иначе на енглеском зову Западне Индијe (множина), Wеst Indies. Јуна 1948. године брод „Виндраш“ стигао је у Тилбури на Темзи и довезао 1.000 миграната. У јавности је пре неколико година избио скандал када се сазнало да постоји читава генерација имиграната из земаља Комонвелта који су стигли у Британију пре 1973, Виндраш генерација, која сад треба да буду депортована јер немају грађанска права, држављанство. И то после више од седамдесет година!
Влада је реаговала тако што је установила правни поступак којим ова лица могу да регулишу свој статус и добију одговарајућа документа. Да нам је само Боб Марли жив, замислите да неко покуша да га избаци из земље! То би тек довело до невиђених протеста.
Мигрантска криза постоји и треба је посматрати у контексту Британије и географски и историјски, са освртом на прошлост и будућност. Треба, међутим, узети у обзир и све више владајућу идеологију западног света која криви белог човека за колонијализам, ропство и расизам. Да је свега тога било, то је јасно. Да су то били злочини, исто је тако јасно. Исто тако постаје све јасније да ова хајка на „белог човека“ подсећа на комунистичке прогоне средње, образоване класе негде тамо у Русији после револуције 1918. или у Југославији после 1945. „Бели човек“ је средња класа која није потребна Четвртој индустријској револуцији и то постаје све видљивије. Међу алатима којима се та класа (Маркс) да размонтирати је сигурно и прилив јефтине и послушне, необразоване радне снаге – миграната.
Мигранти стижу и као да нико не може то да спречи. Добијају смештај у луксузним хотелима, одакле шаљу слике (сви имају мобилне телефоне с камером) рођацима код куће којима се та идеја онда чини сасвим примамљивом. Добију нешто готовине, да им се нађе. Преимућство у реду за лекара. Добар део њих сигурно ће остати у земљи. Колико прошле недеље, директор државне поштанске службе споменуо је да је један од начина да се његова служба бори с предстојећим штрајком радника да унајми нову радну снагу. Нову радну снагу? Па ето је, стиже у гуменим чамцима. Стиже радна снага која неће штрајковати.
Истовремено су штрајкови све чешћи. Бивши премијер Борис Џонсон с поносом објашњава како је немачки канцелар Шолц прижељкивао кратак сукоб у Украјини, па нека победи и Русија. Али не! Боџо је то спречио вештим маневрима. Нећемо ми престати да подржавамо Украјину.
Све је то лепо и красно, но цена? Коју то цену ово друштво треба да плати за коначно (не)остварење тих мегаломанских геополитичких маштарија? То нико није озбиљно квантификовао нити испланирао. Идемо ad hoc, од данас до сутра. Они у британској и америчкој влади као да имају неке јутарње сесије призивања духова где се моле да Русима понестане ракета. И тенкова, и војника, и нафте, и муниције, и патриотизма и политичке воље и одлучности. Колико су ти њихови полупланови успешни, видећемо на пролеће, а како ствари овде стоје, незадовољство расте. Овде у Кембриџу, на локалној чет групи комшилука, један каже да сад плаћа гас шест фунти дневно. Пита је ли то нормално. Изгледа да сад јесте а и није његов случај најгори.
За разлику од ове политичке „елите“ данас, Вилијам Освајач (Копиле) имао је јасан план и одмах по освајању Британије је дао да се попише сва имовина локалног становништва. Тако је 1086. настала чувена књига „Судњег дана“ – „Doomsday Book“. Вилијам је то радио како би знао од кога и колико пореза да убира, но једна ствар је јасна, имао је визију и спровео је план. Да ли ови данас имају визију и план? Опасно је претпоставити да немају и много је боље пробати да се та могућа стратегија артикулише. Не воде њу вероватно ове бирократе што их виђамо свакодневно по екранима, али неко води, нека спрега сила, неки „Освајач“ или „Копиле“ који своју ситну књигу пише да нам каже колику ће нам глобу отимати.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *