НАТО не жели у блатњави ров

Западне санкције нису ослабиле руску економију и војску толико да би могло да се говори о њиховом успеху, поготово имајући у виду да бројеви показују да су то заправо казнене мере против самог Запада

Без обзира на цену коју плаћа у ратном сукобу с Русијом, и док се милиони Украјинаца налазе на рубу хуманитарне катастрофе заслугом Кијева, сарадници председника Володимира Зеленског, као и он сам, и даље сањају „евроатлантске снове“. За поданике који на температурама испод нуле седе без струје, воде и грејања, а многи и без хране, овакви снови одавно представљају ноћну мору, али је Зеленски упоран. Да ли су у Кијеву правилно растумачили сигнал који им је прошле недеље послала шефица Европске комисије Урсула Фон дер Лајен, када је признала да су украјински војни губици на фронту већ премашили 100.000 људи, па је та њена порука брже-боље обрисана с друштвених мрежа? У оваквој ситуацији, када су Украјинци на ивици очаја у хладноћи и мраку, само им је још фалило да се суоче и са чињеницом о тако страховитим људским жртвама до којих је довела политика државног врха. Па би неко од гладних и промрзлих могао и Зеленског да окриви за такво стање, а не само руског председника Владимира Путина, како то упорно сугерише укронатовска званична верзија. Али би у Кијеву свакако требало да се замисле и о томе како је дошло до „цурења“ података о броју погинулих украјинских војника, и то с највишег места у Бриселу.

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЕВРОПЉАНИНА И да ли је то још један сигнал да на Западу не мисле сви да би рат против Русије требало водити до последњег Европљанина. У Бриселу верују да ће то што су заједно са Г7 прогласили „горњу цену руске нафте“ на 60 долара бити довољно да „зауставе руску војну машинерију“ тако што ће јој „ограничити финансирање“. То је још један непријатељски корак, који ће учврстити руководство и грађане Русије у уверењу да је Запад непријатељ кога треба поразити – без обзира на цену. А они који такве мере уводе треба да се запитају – да ли су им досадашње санкције донеле бољу или лошију ситуацију, у поређењу с Путиновом понудом од прошле године да се коначно дефинишу јасна правила и безбедносна архитектура у Европи. То би, заједно с руским јефтиним гасом и нафтом (која би тада стварно коштала 60 долара), био пакет који Европи омогућује дугорочно планирање у условима сигурности и благостања, где би сви домови били топли и светли, а фабрике радиле у три смене. Овако, европске државе могу само да се надмећу у томе чији ће економски пад бити мање драматичан и болан, а ко ће успети станове и радна места да загреје бар до „европских 19 степени“ ове зиме. Кијев сигурно неће.
Како је прошле недеље саопштила потпредседница украјинске владе за европске и евроатлантске интеграције Олга Стефанишина, „фактички једногласно“ НАТО потврђује да ће Украјина приступити алијанси. Према њеним речима, овај став је наводно потврђен на самиту у Букурешту крајем новембра. Међутим, у самој алијанси нема таквих потврда о „фактичком консензусу“. Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг назвао је војну подршку Украјини главним приоритетом за савезнике, али о чланству није говорио. Поучен не само искуством са отезањем Турске да коначно одобри позивницу за чланство Шведске и Финске, Столтенберг је свестан да би с Кијевом то било неупоредиво теже. Једно је слати оружје са безбедне дистанце и на телевизији гледати како 100.000 Украјинаца одлази путем без повратка, а нешто сасвим друго ући у тај блатњави и ледени ров, или тамо послати сопствену омладину.
Недавни језиви снимци које су ширили управо западни медији о „храбрим Украјинцима“ код Бахмута, заправо су много више ишли наруку Путиновој пропаганди, него украјинској. Поредећи, нимало случајно, сцене из источноукрајинског града Бахмута, који је сада укључен у уставно-правни поредак Русије и њене Доњецке НР, са идентичним призорима с француско-немачког ратишта у Првом светском рату, новинари као да су желели да застраше западну публику ужасним приказима пакла у којем се налазе припадници украјинских снага. Дрвеће чије су крошње одсечене експлозивним ударима и гелерима, ровови пуни сивог блата и ледене воде у којима леже и крију се војници који вероватно имају само једно питање: да ли ће икад изаћи из те рупе, и у каквом стању.

[restrict]

РУСИ СПРЕМНИ НА ТОТАЛНУ ЖРТВУ Да је Путин желео боље, не би добио. Слике „леденог, блатњавог и крвавог пакла“ као да шаљу поруку Западу – Руси су спремни да уђу у тај ужасни муљ јер знају да не постоји други начин да победе Запад. Они у ту победу верују и спремни су на тоталну жртву. А да ли би неко у Европи желео за себе, или неког од својих најближих, да ратује против оних који на тако екстреман начин не жале ни себе ни противника? Да ли ико у Европи жели у тај ров? Јер показало се да рат у Украјини није од оне врсте какве су САД и НАТО водили претходних деценија: притискате дугмад на компјутеру као у видео-игрицама, бацате бомбе на туђе градове који немају ПВО са 12.000 метара висине, поткупљујете масовно противничке официре – и ето нама великих јунака. Не, у рату против Руса морате да сиђете до пакла, најчешће с картом у једном смеру.
Према мишљењу руских аналитичара, изјаве кијевских власти о скором приступању НАТО-у само су пропагандни потез којим смирују забринуто становништво. Јесу Украјинци за последњих скоро девет година, од када их предводе екстремно проамеричке и антируске снаге, навикли на свакојаке недаће, али су бар имали храну, воду и грејање у елементарно довољним количинама. И нису морали баш сви у блатњави ров. Сада се ситуација из корена променила. Ратна стратегија руског генерала армије Сергеја Суровикина угасила је не само светла широм Украјине већ и наду да се тај проблем може у догледно време решити. Зато је и морала да буде уклоњена вест Фон дер Лајенове о 100.000 погинулих украјинских војника – јер ко жели да иде на фронт са кога се неће вратити? И ко жели да се наставља „рат до последњег Украјинца“? Све су то питања на која неће још дуго моћи да се избегава одговор.

Посебно је осетљиво питање да ли чланице НАТО-а желе Украјину као правог савезника, кога ће морати да бране свим средствима, укључујући и улазак у крвави ров. Ако је веровати поменутој Олги Стефанишини, онда су „практично све земље чланице сагласне да Украјина треба да уђе у НАТО“, што је наводно потврђено на састанку министара спољних послова Алијансе у Букурешту крајем новембра. „Могу назвати несумњиво позитивним то што ниједна од земаља алијансе није рекла ‚не‘ Украјини. Заправо, свих 30 земаља НАТО-а данас званично потврђују да ће Украјина бити чланица НАТО-а и да ће украјинска апликација бити званично размотрена“, рекла је Олга Стефанишина на Кијевском безбедносном форуму, и додала да је сада главни задатак Кијева да спроведе ову одлуку на самиту алијансе у Виљнусу, у јулу 2023. године.
Наравно, НАТО није потврдио ове тврдње представнице Кијева. Чак је и словеначка министарка спољних послова Тања Фајон нагласила да расправа о уласку Украјине није на дневном реду. „Словенија се држи политике отворености за улазак нових чланица у НАТО. Али постоји питање времена, када и како. Сада дискусија о чланству није на столу, спремни смо да о томе разговарамо када за то дође време“, преноси РИА новости речи Фајонове. Будимпешта пак тражи од Кијева да најпре „обнови права Мађара у Закарпатју“, па тек онда да се разговара о чланству. Јенс Столтенберг, упркос ранијим изјавама о отвореним вратима НАТО-а, прошле недеље је напоменуо тек да је за НАТО приоритет војна и финансијска подршка Украјини да би се она очувала као независна држава. „Ако Украјина не опстане као независна суверена држава, онда питање чланства неће постојати. Неопходан услов да се питање чланства уопште постави јесте тријумф Украјине, а у овом тренутку помажемо јој да то постигне“, рекао је Столтенберг.

ПУТ У РАСПАД ЗЕМЉЕ Другим речима, Столтенберг је поручио да се чланство не може разматрати док је Кијев у рату, што је и за Москву знак да мора да уништи украјинску државност, ако не жели нову НАТО чланицу на својој граници. Али нико на Западу не жели да гине за Украјину, а све већи проблем им је и да плаћају за њену борбу за слободу, како овај рат доживљавају на западу земље, док би они на украјинском истоку све више и радије желели да их Москва ослободи. То је заправо пут у распад ове земље, што је индиректно признао и Столтенберг, формулацијом – „ако Украјина не опстане као независна суверена држава“. Дакле, у Бриселу и Вашингтону најозбиљније разматрају и такву могућност, без обзира на то шта Стефанишина и Зеленски говорили онима што седе у мраку и хладноћи.
И када је већ о њима реч, недостатак електричне енергије доводи и до тога да се нагло смањује домет и ефикасност кијевске пропаганде, јер без струје не могу да раде ни телевизори и телефони. Отуда и готово манијакална упорност власти да отварају „пунктове непобедивости“, где људи наводно могу да се огреју и попију чај. Али грејања готово да нема, већ само утичница за мобилне телефоне – како би грађани Кијева и других великих места могли да чују „речи охрабрења председника Зеленског“. Пре свега о томе да их „западни савезници“ чекају раширених руку.

[/restrict]