Mi kod Tolstoja, a on u Hanoveru

Ne pozivamo samo mi goste kod nas, već bivamo i mi pozvani – ako imamo dobar nacionalni projekat. Na sledeći festival MOST 2023. u Hanoveru, koji organizuju poštovaoci Lava Tolstoja, pozvana je srpska monodrama „Zoran Radmilović“

Ima razloga da verujemo da se, posle nekoliko godina, ponovo uspostavljaju pozorišne veze, koje čine da se naša autentična dramska umetnost prikaže tamo gde se o njoj malo zna, a interesovanje za upoznavanje postoji. Sigurno je i neupitno da na međunarodne festivale treba ići s dramskim komadima koji o nama koji gostujemo govore nešto bitno, nešto što želimo da podelimo sa onima kojima naša kultura ili nije bliska ili poznata.
Kao član mnogobrojnih žirija pozorišnih festivala u Rusiji, na primer, uvek sam ostajala začuđena pred odlukom nekog srpskog teatra da u selekciju pošalju, recimo, Šekspira, Makdonu ili Saru Kejn! Jedne davne godine, u ulozi selektora našeg najstarijeg festivala Dana komedije u Jagodini, izabrala sam samo domaću komediju, s namerom da pokažem koliko se ona malo igra i koliko se malo naša baština čuva i neguje. Tada je u modi bila irska dramaturgija „krvi i sperme“, pa je svekolikom srpskom pozorišnom svetu mnogo više „na srcu“ bilo irsko nacionalno biće, te su besomučno tumačili Makdonu i ostale, dok Nušića i našijenaca nije tada bilo ni za lek. Danas je, srećom, ipak malo drugačije.
Ovaj tekst, kao nastavak prethodnog osvrta na situaciju u teatru, objavljenog u jednom od prošlih brojeva „Pečata“, koji je bio prilog za komentar „oni kod nas“, mogao bi se svrstati u komentare „mi kod njih“. Tiče se upravo prispelog, dragocenog poziva monodrami „Zoran Radmilović“ na festival „Most“, koji „Društvo Tolstoja“ organizuje svakog oktobra u Nemačkoj, u gradu Hanoveru! Priča o nastanku ovog društva je zanimljiva: posle očeve smrti kćer Lava Nikolajevića Tolstoja Aleksandra organizovala je ovakvo udruženje, tridesetih godina prošlog veka, kao podršku ruskoj kulturi. Potom je Društvo zaživelo u mnogim zemljama, među iskrenim ljubiteljima „ruske slovesnosti“, nezavisno od države i nacionalnosti. To je klub poštovalaca a ne i emigranata.
U Hanoveru, budući da već dvadesetak godina tamo živi, na sceni Theter in der List, Festival kamernog teatra je organizovala teatrolog i pozorišna kritičarka Nina Mazur (ukrajinskog porekla), nekadašnja studentkinja moskovskog GITIS-a. Mazurova je dramska spisateljica, učesnica i sudionik pozorišnih festivala širom sveta. Ovaj dragoceni međunarodni projekat finansiraju Ministarstvo kulture Donje Saksonije i Grad Hanover. Publika je i „ruskojezična“, ali i brojni nemački građani posećuju i redovno prate ovaj multikulturni kamerni pozorišni program.
Ove, postkoronske godine, u selekciju „Mosta“ Nina Mazur je, oktobra 2022, pozvala, između ostalih i monodramu „Moja porodica u mom koferu“, znamenite jermenske umetnice Narine Grigorjan, posvećenu borbi za svet bez rata, a zatim, s istom porukom, duodramu „Valcer u nigde“ nemačkih izvođača Vilija Šlutera i Mari-Madlen Krauze. Ester Bart i Gvido Bajer, iz Nemačke, odigrali su duodramu „Povratak u Rems“, koja se obraća večitom smislu odnosa roditelja i dece. Festival se nastavio izraelskim muzičkim performansom „Pesme moga pradede“, znamenitog izvođača iz Jerusalima Mihaela Riskina, upoznajući publiku sa jevrejskim folklorom, na jidišu. „Istoriju gospodina Zomera“ Patrika Ziskinda predstavio je Aurimas Pintulis, dramski umetnik iz Teatra „Pilis“, Litvanija… Sve predstave se titluju na nemački jezik.
„Pitanja, pitanja, pitanja… Svaka predstava, ne samo ovde pomenute, postavljala ih je. U tome i jeste značaj umetnosti teatra danas. Na nama je da promišljamo i nalazimo odgovore na njih… Svakim našim izborom, odlukom, postupkom. U suštini – životom“, piše Nina Mazur, uz poziv da, u 2023, na Međunarodnom festivalu kamernog teatra „Most“ u Hanoveru učestvuje i naš „Zoran Radmilović“, u tumačenju Ivana Tomaševića i u režiji Andree Ade Lazić.
Vašeg kritičara, koji u ovaj dnevnik zapisuje svoje pozorišne impresije, Nina Mazur je pozvala u Hanover, uz srpsku monodramu, ne samo kao člana mnogih, kako Rusi to definišu „ekspertskih grupa“ na pozorišnim festivalima kod njih (o čemu su čitaoci „Pečata“ redovno izveštavani) već i kao aktivnog sudionika u nastajanju ove zanimljive predstave o jednom od najvećih glumaca na srpskoj sceni Zoranu Radmiloviću.
U televizijskom serijalu Dramskog programa RTS-a „Portreti“ sačinili smo i dokumentarno-igrani film „Zalažem se za laž“, po knjizi Zoranove kćeri Ane Radmilović, u čemu je moje autorstvo bilo i kao urednice, i kao koscenaristkinje ovog ostvarenja, koje se, kao i Anina knjiga, pozabavilo autentičnom neobičnošću i izuzetnošću karaktera i talenta našeg nezaboravnog Kralja Ibija, Radovana Trećeg i još mnogih dramskih junaka na našoj sceni neprevaziđenog Zorana Radmilovića. U igranim delovima filma velikana je tumačio Ivan Tomašević, prvak Šabačkog pozorišta, jedan od najzanimljivijih glumaca u Srbiji, osnivača Scene „Maska“, koja već ima mnogo nagrađivanih pozorišnih predstava, u sopstvenoj produkciji.
Posle evidentnog uspeha filma „Zalažem se za laž“, Tomašević i Andrea Ada Lazić, koja je režirala film, došli su na ideju da postave, u okviru „Maske“, na scenu monodramu o Zoranu Radmiloviću. Glavno autorstvo monodrame pripada Ivanu Tomaševiću – on je došao na ideju da Radmilovića prikaže kao nedostižnog Mocarta, dok su svi drugi, pa i on sam, Tomašević, u odnosu na tog Mocarta – samo Salijeri!
Žiri publike Festivala monodrame i pantomime u Zemunu, dodeljujući Tomaševiću „Zlatnu kolajnu“, obrazložio je svoju jednoglasnu odluku: „Ivan Tomašević je, kroz osporavanje i anegdotska sećanja iskazao empatiju za glumca Zorana Radmilovića. Iako su radili polazeći od dva suprotstavljena principa, glume kao laži i glume kao istine, i jedan i drugi stigli su na isto mesto, do publike i njenog odobravanja…“
Beogradska premijera monodrame „Zoran Radmilović“ održana je u Ateljeu 212, na rođendan Zorana Radmilovića.
Nina Mazur je monodramu videla u Bitolju, kao članica žirija. „Radmilović“ je i tamo nagrađen Nagradom publike za najbolju monodramu. Osim pomenutih predstava je dobila još mnogo priznanja u Srbiji, a posebno se izdvajaju ona u ruskom gradu Lipecku i u Mostaru.
Vratimo se na našu temu s početka, zbog koje i nastaje ovaj tekst.
Ako već idemo „mi kod njih“, obavezni smo da u drugoj, drugačijoj kulturi predstavimo ono što je ne samo upečatljivo nego najbolje kod nas. Izbor Nine Mazur, koja govori naš jezik, odličan je primer kako prijatelji promovišu blisku kulturu, koju uvažavaju i dobro poznaju, prateći je na jeziku koji je, vazda, biće jednog naroda. Na tom jeziku u našoj slovenskoj kulturi Zoran Radmilović je ostao jedinstven, što će, nadamo se, i nemačka publika, na festivalu „Most“, koji čuva ideju slavjanstva, prepoznati i razumeti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *