Ми код Толстоја, а он у Хановеру

Не позивамо само ми госте код нас, већ бивамо и ми позвани – ако имамо добар национални пројекат. На следећи фестивал МОСТ 2023. у Хановеру, који организују поштоваоци Лава Толстоја, позвана је српска монодрама „Зоран Радмиловић“

Има разлога да верујемо да се, после неколико година, поново успостављају позоришне везе, које чине да се наша аутентична драмска уметност прикаже тамо где се о њој мало зна, а интересовање за упознавање постоји. Сигурно је и неупитно да на међународне фестивале треба ићи с драмским комадима који о нама који гостујемо говоре нешто битно, нешто што желимо да поделимо са онима којима наша култура или није блиска или позната.
Као члан многобројних жирија позоришних фестивала у Русији, на пример, увек сам остајала зачуђена пред одлуком неког српског театра да у селекцију пошаљу, рецимо, Шекспира, Макдону или Сару Кејн! Једне давне године, у улози селектора нашег најстаријег фестивала Дана комедије у Јагодини, изабрала сам само домаћу комедију, с намером да покажем колико се она мало игра и колико се мало наша баштина чува и негује. Тада је у моди била ирска драматургија „крви и сперме“, па је свеколиком српском позоришном свету много више „на срцу“ било ирско национално биће, те су бесомучно тумачили Макдону и остале, док Нушића и нашијенаца није тада било ни за лек. Данас је, срећом, ипак мало другачије.
Овај текст, као наставак претходног осврта на ситуацију у театру, објављеног у једном од прошлих бројева „Печата“, који је био прилог за коментар „они код нас“, могао би се сврстати у коментаре „ми код њих“. Тиче се управо приспелог, драгоценог позива монодрами „Зоран Радмиловић“ на фестивал „Мост“, који „Друштво Толстоја“ организује сваког октобра у Немачкој, у граду Хановеру! Прича о настанку овог друштва је занимљива: после очеве смрти кћер Лава Николајевића Толстоја Александра организовала је овакво удружење, тридесетих година прошлог века, као подршку руској култури. Потом је Друштво заживело у многим земљама, међу искреним љубитељима „руске словесности“, независно од државе и националности. То је клуб поштовалаца а не и емиграната.
У Хановеру, будући да већ двадесетак година тамо живи, на сцени Theter in der List, Фестивал камерног театра је организовала театролог и позоришна критичарка Нина Мазур (украјинског порекла), некадашња студенткиња московског ГИТИС-а. Мазурова је драмска списатељица, учесница и судионик позоришних фестивала широм света. Овај драгоцени међународни пројекат финансирају Министарство културе Доње Саксоније и Град Хановер. Публика је и „рускојезична“, али и бројни немачки грађани посећују и редовно прате овај мултикултурни камерни позоришни програм.
Ове, посткоронске године, у селекцију „Моста“ Нина Мазур је, октобра 2022, позвала, између осталих и монодраму „Моја породица у мом коферу“, знамените јерменске уметнице Нарине Григорјан, посвећену борби за свет без рата, а затим, с истом поруком, дуодраму „Валцер у нигде“ немачких извођача Вилија Шлутера и Мари-Мадлен Краузе. Естер Барт и Гвидо Бајер, из Немачке, одиграли су дуодраму „Повратак у Ремс“, која се обраћа вечитом смислу односа родитеља и деце. Фестивал се наставио израелским музичким перформансом „Песме мога прадеде“, знаменитог извођача из Јерусалима Михаела Рискина, упознајући публику са јеврејским фолклором, на јидишу. „Историју господина Зомера“ Патрика Зискинда представио је Ауримас Пинтулис, драмски уметник из Театра „Пилис“, Литванија… Све представе се титлују на немачки језик.
„Питања, питања, питања… Свака представа, не само овде поменуте, постављала их је. У томе и јесте значај уметности театра данас. На нама је да промишљамо и налазимо одговоре на њих… Сваким нашим избором, одлуком, поступком. У суштини – животом“, пише Нина Мазур, уз позив да, у 2023, на Међународном фестивалу камерног театра „Мост“ у Хановеру учествује и наш „Зоран Радмиловић“, у тумачењу Ивана Томашевића и у режији Андрее Аде Лазић.
Вашег критичара, који у овај дневник записује своје позоришне импресије, Нина Мазур је позвала у Хановер, уз српску монодраму, не само као члана многих, како Руси то дефинишу „експертских група“ на позоришним фестивалима код њих (о чему су читаоци „Печата“ редовно извештавани) већ и као активног судионика у настајању ове занимљиве представе о једном од највећих глумаца на српској сцени Зорану Радмиловићу.
У телевизијском серијалу Драмског програма РТС-а „Портрети“ сачинили смо и документарно-играни филм „Залажем се за лаж“, по књизи Зоранове кћери Ане Радмиловић, у чему је моје ауторство било и као уреднице, и као косценаристкиње овог остварења, које се, као и Анина књига, позабавило аутентичном необичношћу и изузетношћу карактера и талента нашег незаборавног Краља Ибија, Радована Трећег и још многих драмских јунака на нашој сцени непревазиђеног Зорана Радмиловића. У играним деловима филма великана је тумачио Иван Томашевић, првак Шабачког позоришта, један од најзанимљивијих глумаца у Србији, оснивача Сцене „Маска“, која већ има много награђиваних позоришних представа, у сопственој продукцији.
После евидентног успеха филма „Залажем се за лаж“, Томашевић и Андреа Ада Лазић, која је режирала филм, дошли су на идеју да поставе, у оквиру „Маске“, на сцену монодраму о Зорану Радмиловићу. Главно ауторство монодраме припада Ивану Томашевићу – он је дошао на идеју да Радмиловића прикаже као недостижног Моцарта, док су сви други, па и он сам, Томашевић, у односу на тог Моцарта – само Салијери!
Жири публике Фестивала монодраме и пантомиме у Земуну, додељујући Томашевићу „Златну колајну“, образложио је своју једногласну одлуку: „Иван Томашевић је, кроз оспоравање и анегдотска сећања исказао емпатију за глумца Зорана Радмиловића. Иако су радили полазећи од два супротстављена принципа, глуме као лажи и глуме као истине, и један и други стигли су на исто место, до публике и њеног одобравања…“
Београдска премијера монодраме „Зоран Радмиловић“ одржана је у Атељеу 212, на рођендан Зорана Радмиловића.
Нина Мазур је монодраму видела у Битољу, као чланица жирија. „Радмиловић“ је и тамо награђен Наградом публике за најбољу монодраму. Осим поменутих представа је добила још много признања у Србији, а посебно се издвајају она у руском граду Липецку и у Мостару.
Вратимо се на нашу тему с почетка, због које и настаје овај текст.
Ако већ идемо „ми код њих“, обавезни смо да у другој, другачијој култури представимо оно што је не само упечатљиво него најбоље код нас. Избор Нине Мазур, која говори наш језик, одличан је пример како пријатељи промовишу блиску културу, коју уважавају и добро познају, пратећи је на језику који је, вазда, биће једног народа. На том језику у нашој словенској култури Зоран Радмиловић је остао јединствен, што ће, надамо се, и немачка публика, на фестивалу „Мост“, који чува идеју славјанства, препознати и разумети.