Меланхолична опорука

Када велики песник у последњој књизи на поетски начин сведе рачун са животом, онда се таквом делу прилази с посебном пажњом, као да је у њему рекао нешто што је кудикамо важније него пре. У том смислу, збирка песама Милована Данојлића Исповест на тргу могла би имати ту ауру необичности и значаја који једном лирском тексту о суочавању човека са кончином даје смрт аутора

Милован Данојлић: Исповест на тргу, СКЗ, Београд, 2022

Читавог живота склон уметничким променама – од високог модернизма прве збирке (Урођенички псалми, 1959) преко поезије за децу, сјајних есеја у којима је наговестио окове у које крути друштвени системи смештају жив језик (Мука са речима, 1977), преко романа у којима се подухватио најдубљих колективних траума (Драги мој Петровићу и Ослободиоци и издајници) – Милован Данојлић је својим делом непрестано упозоравао да постоји нешто друго изван хоризонта устројства света, али и његове прижељкиване промене. Исповест на тргу књига је која сумира стечена искуства на том путу некад емпатичног, некад иронијски оштрог човека са стране, довољно свесног и света и себе да им никада не би могао припадати у потпуности.
Нема сумње да ће, када се у некој ближој будућности буде сводио књижевноисторијски рачун великог песника, ова невелика књига бити оцењена као једна од оних у којима се аутор није исказао на уметнички најуспелији начин. Но ако је посматрамо као дело у којем је изречено нешто што је остарелом сведоку културних и сваких других лутања свог народа попут жаоке болно било на срцу, увидеће се и њена дубља, необична вредност.
Јер када велики песник у последњој књизи на поетски начин сведе рачун са животом, онда се таквом делу прилази с посебном пажњом, као да је у њему рекао нешто што је кудикамо важније него пре. У том смислу, збирка песама Милована Данојлића Исповест на тргу могла би имати ту ауру необичности и значаја који једном лирском тексту о суочавању човека са кончином даје смрт аутора.
Хладно око књижевног историчара или критичара, међутим, могло би да закључи да у песмама из ове збирке има и оних које су објављиване у недељној или периодичној штампи, да је стишани ритам стихова карактеристичан за његове позније књиге, те да се резигнација или стоичка смиреност пред животним неумитностима појављивала и раније у његовим делима.
Упркос томе, постоје одређени трагови који сугеришу да је овом књигом Данојлић хтео да да неку врсту коначног лирског суда о великим темама с којима се приповедачки и есејистички рвао целог живота. На првом месту, наслов књиге упућује на особени значај изговореног. „Исповест на тргу“ сугерише сусретање интимног чина и јавног простора, као да лирско Ја мора изрећи нешто што ће га спасти, али тако да то и другима пренесе. Такође, исповедање на тргу чини саму ситуацију парадоксалном: као специфичан чин, оно усамљеност и страност лирског Ја, што је повлашћена позиција у Данојлићевом делу, чини истовремено и окренуто ка простору у којем се страност и осећа. Онај, дакле, ко није као ми, ко нама у суштини не припада, отвара у нашем јавном простору свој унутрашњи свет јер у њему има нешто од општег.
Композиција песама такође наговештава овакав смисао. Књигу отвара сонет „Судски исказ“ у којој лирско Ја своди обрачун са собом („Као глупак што гледа свој пупак, / Бистра ока а коже одране, / Против себе покрећем поступак, / Заступник сам тужбе и одбране.“), а затварају знаковите „Речи за спомен плочу“, које много више говоре о колективу него о ономе ко пева. У сржи ове песничке опоруке је братоубилачко искуство југословенске државе: „Братство, јединство, тежње највише / У локви крви се удавише, / Да се у мржњи и пакости / Оствари идеал једнакости.“ Овим стиховима лирско Ја истиче једну резигнирану спознају да је читав један век („Ухваћени у паукове лепљиве мреже, / Сто година одјекује леле и куку, / Ал од самосажаљивости много је теже / У туђој препознати своју муку“) прошао у међусобном оптуживању и веома крвавом надметању теоријски сродних народа, о којима пева на дистанци („они“), која се губи у последњој строфи: „Па нек сведочи ова плоча словна / Да нам богови не беху склони, / Да смо сви заједно били говна / (Ми нешто мање него они).“
Резигнацију у овој Данојлићевој књизи прати и иронија. Друга песма, „Настањивање“, почиње као јетка критика модерног култа индивидуализма: „Пред долазак на свет нигде не деле / Проспекте, да упоредиш земне пределе, / Да изабереш народ и околиш / Достојне да их цениш и волиш.“ Модерни човек, сигуран у своју изабраност не зато што је она апсолутна истина већ због духа времена, поистовећен је с туристом, као метафором човека у неолибералном добу. У том смислу, аргумент да нацију човек не бира, па тако није ни важна, преобликује се у сугестију да савремени човек има идентитет туристе који овлаш путује по свету, бирајући оно што му се највише свиди у датом тренутку, као да је лична егзистенција једино то: трошење пара као манифестација сопства. Томови критичких анализа написани су да би се указало, и слева и здесна, на повезаност „политика идентитета“ и потрошачког друштва, а мајстор стиха ову спознају изрекао је у једном катрену.
Песме у књизи су тематски уланчне. У низу песама о животном путовању, које није оно туристичко, описана је и аутентична позиција странца без иронијског призвука. Данојлић овом променом тона увек сигнализира када критички глас прелази у профетски и када оно што се казује читалац треба да разуме као лирску истину вишег реда: „Испробао сам и сичан и балцам, / Подерах пуковски магацин обуће, / Ал никад, нигде, не осетих да сам / Најзад приспео, и да сам код куће.“ У другим песмама неприпадање је везано за унутрашњи свет лирског Ја („Ту сам где сам и то сам што сам, / Инокосан, себи несносан“), или је уткано у судбину свих оних који су метежу неаутентичног живота претпостављали изопштеност („Диогенов солилоквијум“).
Одређене песме дају поглед на песнички занат и разоткривају наоко једноставан Данојлићев поступак („Песма и песник“), или данас веома уобичајеним фокусом на свакодневне предмете казују нешто више о аутентичним тренуцима живота („Светлост из поштанског сандучета“). Данојлић је тако обухватио готово све значајне теме савремене српске књижевности, а посебно поезије. Обухваћене су њене повлашћене позиције у песништву 21. века: исповедна и критичка, које прате песме антрополошке вредности посвећене видљивом свету, или сасвим критички интониране, готово ангажоване песме о националним темама.
Свима им је заједничка симптоматична ноншалантност према проблему израза. Наиме, стихови су брижљиво грађени тако да буду наглашено мелодични, поготово у моментима када ова мелодиозност разбија патос високих тема и открива сетну, некада иронијску, а некада благонаклону, фигуру песника који је у миру са безнадежношћу промене света, случајностима које творе човеков живот и људском беспомоћношћу. Другим речима, у последњој својој књизи Данојлић пева гласом некога ко је задобио смиреност. Из такве перспективе, нема великог значаја да ли је песма испевана у слободном стиху, зачињена метафорама које откривају песничку ерудицију, или римованим стиховима чије звучање би и детету могло да се свиди, без обзира на тему („Програм смислиле / Главе ћуреће / Помоћу присиле / Свет да усреће“).
Мудрац је, дакле, онај ко је свет прихватио, па и заволео тако да увек може да се подсмехне чак и самој потреби да своју спознају искаже. Једино као такав, он на смрт може гледати као на покој („Оно што човеколики чине примати / Више ме неће занимати: / Може почети општи помор, / Ја на заслужени идем одмор“) а припадност крају и народу као залог нечега вишег неподложног бирању: „Заволиш ли родне голети, / И оне ће тебе заволети, / Њихови си, и оне тебе су део / Више него што знаш и што би хтео. / То си: неразориви збир случајности, / Утврђен ко зна где, у тајности.“
Можда је управо та стоичка смиреност оно последње завештање које је песник оставио иза себе, сигуран у то да у свету чије дивљаштво никада није било брижљивије сакривено – добрих решења вероватно и нема.