МАРГИНАЛИЗАЦИЈА ДИЈАСПОРЕ

Да ли је дијаспора (постала) непожељна реч, негативна асоцијација, парадигма изопштења из родољубља, етичке категорије изнад свих разлика у мишљењу и поступцима?

Искључена из нације, попут француског племства у време страховладе горљивих монтањара, упркос обиљу доказа привржености, осећању припадања и најбољим намерама, дијаспора не гледа матичну државу кроз призму привилегија, нити очекује више од оног што она може и мора да понуди, али све теже прихвата видљиву маргинализацију, бројне противречности и осећање неправде протективног усмерења институционалне пажње и капацитета у корист регионалних интереса. Одговорна државна политика у служби својих грађана и општег добра мотивацију црпи у националним интересима и моралним начелима, не (само) у приливу тридесетак милијарди евра трансферисаних минулих десет година, далеко више од свих директних страних инвестиција у истом периоду (да нема дознака, држава би се додатно задужила или продала нераспродато), али пре свега уставној обавези прописаној чланом 13 Устава Републике Србије.

НЕПРИХВАТЉИВО ПОЈЕДНОСТАВЉИВАЊЕ Неприхватљиво је поједностављено свoђење државног односа према дијаспори на категорију усрећитељске мисије „суфинансирања пројеката који доприносе учењу и очувању српског језика и ћириличног писма, унапређења економске сарадње Срба у дијаспори, региону и матици“ и/или обезбеђивања средстава за куповину расплодних јуница, опреме за пчеларе и пољопривредне машине. Нико разуман није против да се људима истог националног етноса, заједничких идеала, језичке, религијске, културне и сваке друге блискости помогне у невољи, што је морално, а пре свега хришћански хумано, али све то је премало да би било довољно онима у чије се име расписују конкурси и додељују средства за суфинансирање пројеката.
Опште је место и неисцрпна тема присталица констатације да Управа за дијаспору и Србе у региону не ради свој посао како ваља јер све указује на кризу организационог и структурног устројства. Међутим, тражити кривца (само) на тој адреси ограничених могућности без надлежности и утицаја било би погрешно и непоштено нарочито у светлу чињенице да о целокупном расејању и региону бригу води 15 запослених. Незаинтересована држава сноси пуну одговорност занемаривања расејања и непоштовања постојећих закона, (под)законских аката, стратегија, акционих планова које упорно игнорише и самим тим поништава њихов смисао и важење. Закон о дијаспори и Србима у региону усвојен у Народној скупштини 2009. године важио је до истека мандатa прве и једине Скупштине дијаспоре и Срба у региону 2014. да би се престанком њеног рада затурио у забораву као да никада није постојао. Вишегодишње захтеве за обнављањем Скупштине дијаспоре, јединог представничког тела расејања, канала комуникације и интеракције држава је игнорисала, остала је без коментара, нема и незаинтересована.
Истеком петогодишње апстиненције под притиском све интензивније (е)миграције, тј. „одлива мозгова“ буди се државни интерес и одлуком Владе на предлог Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, 31. јануара 2019. оснива се Координационо тело за праћење токова из области економских миграција у Републици Србији. Заслуга Координационог тела свакако је покретање иницијативе за доношење Стратегије о економским миграцијама Републике Србије за период 2021–2027, као и њено усвајање на седници Владе јануара 2020. године. Стратегија као својеврсни тематски зборник и важан документ јавне политике Републике Србије први пут је обухватила све релевантне аспекте од узрока квалификоване и (високо)стручне демографске транзиције (изостављена је политичка перцепција!?), економски развој, макроекономску стабилност и социјалне последице до система прикупљања, размене података и управљања економским миграцијама. Међутим, за сваку анализу стања и промишљања пројекција највеће важности су поуздана сазнања и чињенице и на њима засновани закључци ради постизања пуног ефекта усвојених мера. Аутори Стратегије у циљу препознавања потреба економских миграната-дијаспоре у фази консултација поред представника „свих циљних група“ државних институција, угледних експерата (неспорно и најеминентнијег проф. др Владимира Гречића) и НВО сектора мимоишли су умишљајем или из нехата свеједно „остале заинтересоване“. Одрекли се сагледавања предмета дебате из другог угла у (нај)ширем контексту занемаривши искуство и мишљење природних сабеседника: Српске православне цркве, научне, културне, медицинске, привредне дијаспоре, организација самоорганизовања, ускратили су себи информације из прве руке оних којих се Стратегија и укупна проблематика веома тиче.

ПИТАЊЕ ПОЛИТИЧКЕ ПЕРЦЕПЦИЈЕ Упркос свему, корисна страна Стратегије не огледа се само у рационалној тематској методичности и фокусирању на аспекате комплексног демографског феномена (е)миграција већ (ин)директном скретању пажње на специфичности статусних претпоставки грађана суверених држава региона којима се Стратегија из разумљивих разлога ни у најопштијој форми није бавила. Стоји чињеница да нема места неоснованом почетном оптимизму, јер се од момента њеног усвајања због мањкавости операционализације изостанком очекиваних резултата скоро ништа није променило. Људи и надаље масовно одлазе као и пре њеног усвајања, а нико или скоро нико се не враћа. То није питање политичке перцепције, субјективног тумачења и произвољних претпоставки већ чињеница и стварности. Масовне миграције најдаровитијих у најбољим биолошки репродуктивним и професионално потентним годинама снажно утичу на многосложан укупан популациони потенцијал не држава региона већ све старије и све малобројније Србије. Није у питању само штета изгубљених милијарди народних пара уложених у њихово школовање и стручно оспособљавање него смањење БДП-а и пореских давања, успоравање економског раста, технолошког развоја и драматично увећање приметне демографске депресије. Неспорно је да се многе ствари и појаве виде другачије ако посматрач стоји и делује споља, што не ослобађа већ увећава одговорност према истини и чињеницама „диктатом непристрасности“ (синтагма Макса Вебера) нарочито уколико се о предмету перцепције и његовим релацијама суди с дијаспорске когнитивне дистанце. Задатак критичке интерпретације постојећег стања је у фокусирању пажње на проблеме садашњих и будућих српских резидената у складу са околностима у којима се ти проблеми јављају како у земљама боравка, тако и у матици. Ниједна стратегија ни државна политика не оправдавају своје постојање нити испуњавају сврху, ако се уместо саборности и заједништва повећава стање подвојености и мимоход једних поред других, ако изостају жељени учинци побољшања животних околности грађана без обзира на место боравка. О томе, али и модалитетима свеукупне сарадње задужени за бригу о миграцијама и дијаспори требало би да поведу рачуна.

Аутор је делегат бивше Скупштине дијаспоре