МАРАДОНИНЕ ПОЛИТИЧКЕ ПОРУКЕ

Историјат фудбалских мундијала

Светска првенства у фудбалу неретко су коришћена за промоције политичких лидера или и за прикривања лоших страна политике и политичких система земаља организатора ових спортских спектакала

Док траје мундијал у Катару и цео свет, с нестрпљењем, ишчекује ко ће бити победник, полако пада у заборав изјава некадашњег челника Светске фудбалске федерације (ФИФА) Сепа Блатера да је додељивање домаћинства овој азијској земљи било грешка и резултат политичког притиска и корупције. Он је рекао да је кампању да се домаћинство СП додели Катару покренуо ранији председник Француске Никола Саркози, и то преко свог сународника и бившег председника УЕФА Мишела Платинија. Блатерова „прича“ је нова потврда тезе да је фудбал, као велики бизнис, а не само игра, одавно постао сфера интересовања политике и политичара, и да се преко њега, као рекламе или средства за мобилизацију маса, остварују државни интереси и циљеви појединаца на власти.

ФАШИСТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА МУНДИЈАЛА Први мундијал, одржан 1930. године у Уругвају, остаће, по сведочењима неких хроничара, упамћен и по томе што га је актуелна власт искористила да народни гнев, због тешких економских прилика, смири дајући му „игре уместо хлеба“. Земља је те 1930. године имала очи и уши само за Светско првенство у фудбалу, а убрзо потом Уругвај је потресао државни удар. Финале су играли Уругвај и Аргентина, а трофеј је припао домаћинима. За Србе, и све бивше Југословене, незабораван детаљ са тог шампионата је „пас“ полицајца на утакмици Уругвај – Југославија, приказан и у Бјелогрлићевом филму „Монтевидео, Бог те видео“. Реч је о враћању лопте у терен из гол-аута ногом једног чувара реда. Тренутак касније лопта је завршила у мрежи нашег голмана, а судија је – признао погодак.
Други мундијал, у Италији 1934. године, грубо је искоришћен за политичку промоцију фашистичког диктатора Мусолинија. На плакатима за светско првенство, којим је била облепљена цела земља, позирао је надмени Дуче, с ногом на фудбалској лопти и руком подигнутом у знак фашистичког поздрава. Дуче је присуствовао свим утакмицама, седећи у свечаној ложи окружен својим црнокошуљашима. Италијански фудбалери, који су освојили прво место, све своје победе посвећивали су Мусолинију, уз фашистички поздрав. Бранилац прве титулу Уругвај није учествовао зато што Италијани нису дошли на шампионат ком су они били домаћини. Био је то, наравно, политички потез пар екселанс.
И на наредном СП, одржаном четири године касније у Паризу, гледан је фудбал с примесама политике. Немачка репрезентација је у саставу имала неколико играча из анектиране Аустрије, а на дресовима је носила свастику, коју је сматрала симболом своје непобедивости. „На земљу су их спустили“ нејаки Швајцарци, „кљукани“ чоколадом уместо фашистичким идејама. Поново су тријумфовали Италијани, савладавши у финалу Мађарску. Победу Азура у полуфиналу над фаворизованим Бразилом штампа на Апенинима је представила као „тријумф италијанске интелигенције над сировом црначком снагом“.
Након четири године новог шампионата није било. Догодило се оно што су прижељкивали Мусолини и његов немачки сабрат Адолф Хитлер, који је наумио да цео свет претвори у фудбалску лопту на коју ће залепити свастику: уместо фудбалских, већ су трајале крваве ратне игре. Срећом по човечанство и фудбал, војне репрезентације Хитлерове Немачке, Италије, Јапана и њихових савезника су потучене. На фудбалске стадионе, на којима су поражени често држали и мучили противнике „новог светског поретка“, вратили су се играчи и лопте.
Следећи мундијал организован је 1950. године у Бразилу, без Немачке, чије је учешће забранила ФИФА. На шампионат су први пут стигли Енглези, који су дотад сматрали да је глупо на оваквим турнирима доказивати да су они најбољи на свету. Ту надменост као да су преузели из своје колонијалне политике. Финале је било јужноамеричко: Бразил – Уругвај. Бразилци су толико били сигурни у тријумф да су свим репрезентативцима, дан уочи финала, поделили победничке златне сатове. А онда, уместо бразилског славља, догодио се „најгласнији мук у историји фудбала“: пред 200.000 својих навијача Бразил је поражен од Уругваја. Југославија се на том првенству задовољила петим местом, књиживши га као леп успех младе Титове државе братства-јединства и самоуправљања.

[restrict]

ПОВРАТАК НЕМАЦА И СУНОВРАТ МАЂАРА И пето СП, 1954. У Швајцарској, обележено је неуспехом највећег фаворита. Била је то Мађарска, чија је „лака коњица“ са Пушкашем, Кочишом, Хидекутијем и осталим звездама, пре шампионата, просто млела све пред собом. Енглезе су „испрашили“ са 7:1, а на старту мундијала и Западне Немце са 8:3. У Будимпешти, Москви и целом комунистичком истоку Европе ови резултати су тумачени као доказ и спортске надмоћи комунистичког блока над капиталистичким. Ову пропаганду зауставио је финални меч шампионата у ком су Немци победили Мађаре и приграбили „златну богињу“. Еуфорија у Немачкој, треба ли рећи, није била радост само због спортског успеха. Мађари више никада нису дошли тако близу светском врху и то – због политике. Две године касније, у крвавој антикомунистичкој побуни, распала се и њихова славна фудбалска селекција, њени највећи асови пребегли су на Запад. Уругвај је био четврти, а Југославија је испала у четвртфиналу од З. Немачке.
Првенство из 1958, одржано у Шведској, први пут је освојио Бразил, а свет је тамнопутог Бразилца Едсона Арантеса до Насименто Пелеа „изабрао“ за „краља фудбала“, игре настале у белој Енглеској. Шампионат у Чилеу (1962) још је „рана непреболна“ за овдашње старије љубитеље фудбала. Зато што је репрезентација Југославије, по многим стручним оценама, тада имала тим кадар да освоји победнички пехар. Поједини играчи из тога састава отишли су на онај свет са уверењем да је разлог што је успех изостао била – политика. Тачније, одлука да им се не осигурају премије за улазак у финале, што је, код већине, изазвало отворен гнев. Драгослав Шекуларац, звезда тог мундијала и члан „идеалног тима“ првенства, тврдио је да функционери ФСЈ од Тита нису смели да дају награде репрезентативцима, због маршалове реченице „да наши спортисти не играју за паре, него из патриотизма“. Југославија је, на крају, била четврта, а првак Бразил. Нашима је за утеху остала победа над З. Немачком у четвртфиналу.
СП 1966. године први пут је стигло у „колевку фудбала“. Финалној утакмици, у којој су се састали Енглези и Западни Немци, присуствовала је и енглеска краљица Елизабета, иако фудбал није био „њена шоља чаја“. Краљичино присуство било је симбол огромне жеље Енглеза да, коначно, тријумфују у спорту који су измислили. Успели су, али сумњивим победничким голом. Селектор победничке репрезентације Алф Ремзи добио је племићку титулу. Више од Ремзија радовали су се, вероватно, једино репрезентативци Северне Кореје који су сензационалну победу над Италијом обележили клицањем свом комунистичком вођи. Југославије није било на Острву јер се „спотакла“ у квалификацијама.
Са здравим Пелеом, Бразил је тријумфовао на наредном шампионату, 1970. године, одиграном у Мексику, где наших Плавих опет није било због „квалификационог спотицања“. Као троструки прваци света, Бразилци су добили пехар Жила Римеа у трајно власништво, али није остао код њих, јер им је – украден. Највероватније због два килограма чистог злата у њему.

СТАДИОН КАО ЛОГОР Смену шампиона из Латинске Америке, 1974. године, извршила је Западна Немачка. И то на свом терену, савладавши у финалу фаворизовану Холандију. „Мирис“ политике пратио је и овај мундијал: репрезентација СССР-а није стигла до завршнице јер је одбила да одигра квалификациони меч против Чилеа због тога што је утакмица била заказана на стадиону у Сантјагу на ком је Пиночеов режим убијао невине грађане. Колала је и прича и да је председник Заира наредио седмодневни затвор репрезентативцима своје земље зато што у Немачкој „нису испунили очекивања нације“. Заир је рекордни пораз од 0:9 претрпео баш од пријатељске и несврстане Југославије што, говоркало се, није било по вољи другу Титу. Но и наши се нису прославили: након пролаза из групе налетели су на Западне Немце и – испали. Остала је легенда, која се још „провлачи“ кроз наше медије, да је та утакмица продата, и да је то учинио наш маршал како би од Немачке добио кредит за спас посрнуле југословенске привреде.
На СП 1978. године у Аргентини првак је постала репрезентација домаћина, а прљава политика је била толико присутна да је изазивала гнушање. Диктатор Хорхе Видела је „лоптање“ на свом „феуду“ вешто искористио за прикривање масовних прогона и убијања сопственог становништва. Делио је ордење и богате поклоне многим угледним званичницима из света политике и фудбала. Да постигне циљ, помогао му је и почасни гост Хенри Кисинџер који је, пред камерама, изјавио да Аргентину чека „велика будућност у сваком погледу“. Нису се, међутим, сви правили луди: холандски репрезентативци, након изгубљеног финала с Аргентином, одбили су да се рукују с Виделом. Остаће упамћено да се Аргентина до финала пробила на сумњив начин: победила је Перу са тачно 6:0, неопходних за даљи пласман. По повратку кући, Перуанци су били дочекани каменицама, а коментари у страним медијима били су немилосрдни према Аргентинцима и председнику ФИФА Авеланжу, којег је Видела „закитио“ вредним одликовањем. Југославија је „пропустила“ и ово СП, јер је „пала“ на „пријемном“, то јест у квалификацијама.
Године 1982. Плави су се нашли на мундијалу у Шпанији и то са, имајући у виду састав екипе, лепим изгледима за „висок лет“. Те снове Миљанићеве чете срушио је дански судија Соренсен, измишљеним пеналом за Шпанце. „Ово није судијска него политичка одлука“, грмели су челници ФСЈ, уверени да нечасни Данац, по нечијем налогу, није смео да дозволи да се завршница игра без домаћина Шпанаца који су потрошили силне паре за лепу слику шампионата. Уверен да постоје „политичке кухиње“, био је и кувајтски шеик, који је улетео на терен да би протестовао због нерегуларног гола који је његова земља примила од Француске. Победнички пехар је однела Италија, након „ратног окршаја“ у финалу са Западном Немачком.
Мундијал у Мексику 1986. године, тринаести по реду, обележио је Дијего Марадона, који је своја два гола у победи Аргентине над Енглеском назвао „осветом за Малдиве“. Несташни Аргентинац, пријатељ Фидела Кастра и непријатељ САД, први гол је постигао руком, коју је затим назвао „Божјом руком“ што је казнила зликовце. Не зна се да ли је и то било по Божјој вољи, али је Аргентина постала првак света, савладавши у финалу Немачку. Док су енглески новинари „разапињали“ Марадону због „мешање спорта и политике“, његови Аргентинци су га проглашавали божанством. Остатак света је о овом питању био подељен, као и о питању рата за Фокланде, односно Малдиве. Спортске и политичке поделе су се поклопиле.

НЕСТАНАК ЈЕДНЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ Реванш Немаца Аргентини стигао је четири године касније, на СП у Италији. Репрезентацији Југославије, која је била пета, играње на том шампионату била је лабудова песма: земља чије је боје бранила убрзо се распала у огњу и крви. „Једина шанса да се ‘Југа’ спасе било је освајање мундијала у Италији“, говорили су они који су волели ту државу „од Вардара па до Триглава“. Јачи од њих били су, нажалост, они који за њу нису имали љубави.

Четири године касније, док је текао нови шампионат света у САД који је освојио Бразил, Југославија је нестајала у огњу и пламену који су запалили некад збратимљени народи, уз обилату помоћ политичких пиромана са Запада. Политика је убила и фудбалера Андреаса Ескобара, који је у Америци бранио боје своје Колумбије. Због аутогола, који је постигао у мечу против САД, убио га је возач највећег колумбијског нарко-боса који је, с обзиром на то да је имао и политичке амбиције, успех националне репрезентације сматрао важним за своје мутне радње и нови циљ.
Пред наредно светско првенство у Француској (1998) ухапшен је аргентински диктатор Видела, а са чела ФИФА отишао је корумпирани Авеланж. Француска је први пут постала светски првак јер су се њени „петлови“ у копачкама најбоље снашли на домаћем „буњишту“.
Први мундијал у овом миленијуму одигран је у две земље. У Јапану и Јужној Кореји, које су такмичење искористиле за промоцију својих техничких достигнућа и економске моћи, односно успешности својих националних политика. Све је било под конац, осим резултата на које домаћини нису могли нити хтели да утичу. Тако се догодило да је Сенегал послао кући актуелног светског првака Француску, свог некадашњег колонијалног господара. Неки су ту сензацију називали и „осветом“. За „галским петловима“ убрзо су кренули и Шпанци и Италијани. Првак је поново постао Бразил, савладавши у финалу Немце. Одушевљени „тифози“ на Копакабани предлагали су најбољег стрелца Роналда за председника Бразила. Да су избори одмах одржани, вероватно би и био изабран. И то акламацијом.
Године 2006. на СП у Немачкој првак је постала Италија, савладавши у финалу Француску. Наша репрезентација је наступила као Србија и Црна Гора, што је било име земље под којим је почела квалификације иако се она распала пре првог судијског звиждука на мундијалу. „Развод“ је био последица политичких несугласица два најблискија народа на Балкану.
Самостална Србија дошла је на мундијал 2010. у Јужној Африци, који је освојила Шпанија, али нас није било на СП 2014. када је тријумфовала Немачка. Поново смо у друштву најбољих били на Светском шампионату у Руској Федерацији који је представио нову снажну Русију, изграђену под вођством Владимира Владимировича Путина. Сам руски лидер није штедео времена да, пред камерама, показује свету шта има и шта је све у стању да постигне та велика земља, коју су политике његових предводника опасно уназађивале. Размењивао је дупле-пасове са функционерима ФИФА и УЕФА, обећавајући „најорганизованији шампионат од свих претходних“. Многи су, без удвориштва, касније потврдили да су његова обећања била истинита. Шампион света постала је Француска. Друго место је, доста неочекивано, припало Хрватској, која је тај успех искористила за бучну националну хомогенизацију и дизање у небеса властите моћи, слоге и лепоте. Славили су се и домовински рат и прогон Срба с њихових вековних огњишта широм Хрватске.

[/restrict]