ЛУТКА С НАСЛОВНЕ СТРАНЕ

ИЗБОР ЗЕЛЕНСКОГ ЗА ТАЈМОВУ ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ

Амерички магазин „Тајм“ већ 95 година у децембру бира личност која је „учинила највише да утиче на догађаје на светској сцени“. Добар, или лош, свеједно. Тако је било могуће да 1938. „личност године“ буде Адолф Хитлер, а 1939. и 1942. Стаљин. Или Рухолах Хомеини 1979. Из истог разлога је могуће и да Владимир Путин буде изабран за „личност године“ 2007, да би петнаест година касније то постали Владимир Зеленски и „дух Украјине“

Председник Украјине Владимир Зеленски изјавио је 20. марта 2022. да је „спреман да преговара“ с председником Русије Владимиром Путином, али је и упозорио да ће, уколико преговори пропадну, то водити у трећи светски рат. „Увек смо инсистирали на преговорима. Увек смо нудили дијалог, мировна решења. И желим да ме сада сви чују, посебно у Москви – време је да се сусретнемо, време је за дијалог“, рекао је Зеленски тада Си-Ен-Еновом новинару Фариду Закарији. У то време је и Турска, која је имала улогу посредника у разговорима, тврдила да су Москва и Кијев близу постизања споразума о кључним питањима. Шеф турске дипломатије Мелвут Чавушоглу саопштио је да су се делегације двеју страна „скоро договориле о прва четири члана“ мировног споразума прецизирајући да се ради пре свега о питањима украјинске неутралности и одустајања од чланства у НАТО-у, али да ће о будућем статусу Крима и Донбаса морати да разговарају лично Путин и Зеленски.
Убрзо потом, почетком маја, преговори су пропали. Кијев их је прекинуо користећи као изговор „украјински Рачак“, наводни покољ украјинских цивила који су руски војници починили у месту Буча. Сада, седам месеци касније, из уста бившег саветника америчког министра одбране, пуковника Дагласа Мекгрегора сазнајемо да је Зеленски од преговора и мира с Русијом одустао под притиском Вашингтона и Лондона: „Крајем марта Зеленски је рекао да би Украјинци могли да живе с неутралношћу. Међутим, када су то чули у Вашингтону и Лондону, побеснели су.“ Истичући да има доказе за ову тврдњу, Мекгрегор је прецизирао да је тадашњи британски премијер Борис Џонсон, за ког наводи да заступа интересе Американаца, Зеленском поручио да то „не долази у обзир“. „Подржаваћемо те док не будеш победио. Мораш да будеш ту до краја“, наводно је Џонсон рекао украјинском председнику.

СТВАР УТИЦАЈА Зашто сада подсећамо на ове догађаје? Зато што је очигледно да се Зеленски не уклапа у дефиницију магазина „Тајм“ да буде „личност године“ која је добро или лоше „највише утицала на светска догађања“. Истина је да је Зеленски постао једно од најпрепознатљивијих лица на свету откако је Русија 24. фебруара започела специјалну војну операцију, али да ли је он баш заслужан за све што је прати?
Као што смо указали, Зеленски је, по свему судећи, још крајем марта и почетком априла био спреман на мир, али је после посете Бориса Џонсона и сигнала из Лондона и Вашингтона одлучио да настави да се бори, односно „да буде ту до краја“. Одлуку о томе, сва је вероватноћа, није донео он, баш као што он неће одлучивати ни о томе шта ће то бити „крај“, како ће тај „крај“ изгледати, или шта ће с њим бити на том „крају“. Пре ће бити да су о томе одлучивали Борис Џонсон и Џозеф Бајден, или чак неко већи од њих. Према томе, да је одлука о избору „личности године“ била неутрална и објективна, каквом се жели представити оним „највећи утицај без обзира да ли је он добар или лош“ и оградом „Тајма“ од вредносног суда (а ни то није истинито, јер вредносни суд постоји), логичније би било да су изабрали Џонсона, или Бајдена, а не човека који је само марионета у њиховим рукама, „препознатљиво лице“. Уосталом, симболичнији је, него што се чини, гест америчког глумца Шона Пена који је Зеленском у Кијеву поклонио свог Оскара уз речи: „Ово је симболична глупава ствар, али ако знам да је овде с тобом, осећаћу се боље и снажније за борбу.“ Како се то Пен бори, није нам јасно, али како Зеленски глуми улогу свог живота по туђем сценарију је стварно за Оскара. Само што сада не млати полним органом по клавиру него ракетама (и руским, и украјинско-америчким) по народу.
Исто важи и за „дух Украјине“, којем је, поред Зеленског, одата почаст и који обједињује „отпор украјинског народа“ и „стране помагаче Украјине“ међу којима су глумац Лијев Шрајбер и предузетник Илон Маск. Шрајберу и Маску је лако, али они који „дух Украјине“ представљају на терену тешко да се било шта питају, они просто „морају бити ту до краја“ због Џонсона, Бајдена и осталих чије би интересе мир у Украјини угрозио.

ПРОПАГАНДНИ ЕФЕКАТ Мало ко данас верује да је медијска сцена на Западу привржена само истини и оперисана од било каквих пропагандних склоности. „Независни“ и „професионални“ су колико и Н1 и „Нова С“. Одавно чак ни Нобелова награда није оно што би требало да буде, па зашто би онда „’Тајмова’ личност године“ то била? У подужем објашњењу одлуке да се за „личност године“ изабере Зеленски, „Тајм“ га представља као централног „акционог хероја“ (алузија на Шварценегеров филм „Последњи акциони херој“ није случајна) који се супротставља злочиначким снагама мегазликовца Владимира Путина и жртвовањем своје земље штити читаву планету у име слободе и демократије, човека који не мари за сопствену безбедност само да би чудовишту из Кремља показао средњи прст. Тако „Тајм“ описује одлазак Зеленског у „новоослобођени“ Херсон: „Његови телохранитељи су га позивали да сачека. Руси су уништили градску инфраструктуру остављајући га без воде, струје или грејања. Град је засут минама, државне зграде су пуне замки (…) На путу за Херсон, експлозија је уништила један мост учинивши га неупотребљивим. Док су бежали, Руси су, могуће је, за собом оставили агенте и саботере који би могли да поставе заседу председничком конвоју, отму, или убију Зеленског. Није било начина да му се осигура безбедност на централном градском тргу, где су се масе окупиле да прославе ослобођење, у домету руске артиљерије.“ Да су Шварценегер или Сталоне добили Оскара, после овога би требало и они да му га предају на чување „до краја“.
„Тајм“ иде даље: „Одласком у град који Владимир Путин још сматра својим, украјински лидер задао је ударац причама о освајању и империјалној слави коју руски пропагандисти месецима користе како би оправдали рат. Његова посета продубила је срамоту руског повлачења и ојачала вољу Украјинаца да издрже зиму.“ У овом случају, утицај Зеленског, односно оних за које ратује, поново надилази границе Украјине, јер ће зиму морати да издрже и милиони Европљана чији су лидери водили мудру политику санкција против Русије, тако да „Тајм“ и Зеленски не храбре само Украјинце.
Да се „Тајмови“ уредници при избору „личности године“ (баш као ни комитет који додељује Нобелову награду за мир) не воде искључиво стручним и непристрасним параметрима, указује и чињеница да су ту титулу имали и сви амерички председници који су ушли у Овалну собу од како је магазин додељује, осим Џералда Форда, који није изабран него је функцију преузео после оставке Ричарда Никсона. Такође, занимљиво је да су ову титулу 1950. и 2003. добили храбри амерички војници, први пут због одбране слободе и демократије стајући на страну Јужне Кореје у Корејском рату, и други пут спасавајући свет од оружја за масовно уништење које (ни)је имао Садам Хусеин.
Колико су ти параметри за додељивање титуле озбиљни, ипак најбоље указује прича о награди из 2001. године. „Личност године“ непосредно после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон од 11. септембра био је градоначелник Њујорка Рудолф Ђулијани, иако је, према декларисаним критеријумима, лауреат несумњиво требало да буде Осама бин Ладен. Ђулијани је победио јер се „Тајм“ проглашавајући Хомеинија „личношћу године“ 1979. заправо опекао и схватио да „личност године“ никако не сме бити неко чије ће лице на насловној страни бити лоше прихваћено у САД и довести до пада продаје и прихода од реклама. Из тог разлога је и Ајнштајн 1999. године проглашен „личношћу века“, премда је, по њиховим мерилима, Хитлер био „јачи кандидат“. Њега нису могли по други пут да стављају на насловницу и да опет морају да се правдају.