Како НАТО референдумом надгласати РС

Изјава одлазећег министра одбране БиХ Сифета Поџића о „вероватном одржавању референдума о уласку земље у НАТО“ наговештава да Запад планира да репризирањем модела примењеног 1992. године приликом одржавања референдума о независности тадашње централне југословенске републике „угура“ Српску у свој војни савез

Европска унија је и званично, „преко реда“, промовисала „дејтонског болесника“ у кандидата за чланство у овој организацији потврдивши тако наговештаје да ће Босна и Херцеговина, иако није испунила раније постављене услове Брисела, бити стављена на листу за чекање на пријем у „европску породицу“. Ову, како је неки називају, „историјску одлуку“ најпре су обзнанили министри ЕУ надлежни за европска питања, „препоручивши да се БиХ додели статус кандидата уз потврду Европског савета“, да би је затим потврдили шефови држава и влада Уније, на састанку одржаном 15. новембра.
Неће наравно ово добијање статуса кандидата суштински много тога променити у функционисању некадашње централне југословенске републике, нити јој олакшати решавање многобројних проблема који су је довели на ивицу распада (што спречавају само страни „старатељи“!). То, уосталом и није био циљ „пројектаната“ са Запада које је – о чему смо већ писали – првенствено мотивисао геостратешки интерес, тачније жеља да се „приближавањем Босне заједници демократско-либералних вредности одстрани малигни руски утицај на Бањалуку“ и олакша „процес централизације државе“. Због тога су Брисел и његови главни „играчи“ из престоница Немачке и Француске (уз, верујемо, сагласност, ако не и на иницијативу Вашингтона) одустали од чекања да се испуне њихови раније постављени приоритети, између осталих и онај о затварању канцеларије високог представника и одласку страних арбитара из Уставног суда БиХ. Па је тако статус кандидата за пријем у заједницу „високих демократских вредности“ добила земља под колонијално-старатељском управом у којој „декрети“ страног „протектора“ подржаваног управо од стране ЕУ вреде више од свих закона домаћих органа власти.

МЕЂУНАРОДНА УПРАВА БиХ ОЈАЧАВА УМЕСТО ДА СЕ ОКОНЧАВА Ако се све то зна, не треба да изненађује што је Милорад Додик отворено саопштио да га добијање статуса кандидата за пријем у Европску унију „не одушевљава пошто је Запад до сада погазио бројна обећања према БиХ“. То што је том приликом објаснио „да нема ништа против одлуке о додели статуса кандидата Босни и Херцеговини“ не умањује значај оштре критике коју је државник из Лакташа упутио на рачун „евроатлантске заједнице“.
„Постојала су и обећања Запада да ће се, када дође до кандидатског статуса, завршити међународна управа у БиХ, али је они још ојачавају. Запад и даље задржава лажног високог представника, као и судије у Уставном суду БиХ. А какав је то кандидат за ЕУ којим моделирају странци у извршним органима? Базична европска вредност је да грађани БиХ одлучују о томе да ли ће ући у ЕУ, а не странци. То говори да ћемо ући у неке друге проблеме“, упозорио је председник Републике Српске најавивши да ће мањи ентитет БиХ морати да дефинише своју позицију према Европској унији „тако да уставна позиција РС не буде додирнута“.
Остаје да се види какве ће конкретне мере бити предузете у циљу спровођења ове заштите, као и како ће Српска одговарати на притиске да се у циљу испуњавања услова постављених новом кандидату одриче својих уставних ингеренција у корист заједничких институција Босне и Херцеговине.

Опљачкана Саборна црква у Мостару У Мостару је опљачкана и девастирана Саборна црква Свете Тројице. Старешина цркве Душко Којић саопштио је да су покидани сви каблови за електричну енергију и истакао да страхује за своју безбедност, као и безбедност српске заједнице у овом граду. Председник РС Милорад Додик осудио је напад на српску православну цркву у граду на Неретви и предложио да се ангажује агенција која би обезбеђивала овај верски објекат.

Да је, међутим, у овом тренутку далеко опаснији и конкретнији притисак који има за циљ „усисавање“ дејтонске творевине у НАТО, потврдила је изјава одлазећег министра одбране БиХ, генерала Сифета Поџића да ће у Босни и Херцеговини „највероватније бити одржан референдум у уласку земље у Северноатланску војну алијансу“.
Тешко је поверовати да је идеја о референдумском изјашњавању свих грађана БиХ потекла искључиво из главе овог генерала или да иза ње стоје само Бошњаци и остале босанске „патриотске“ присталице уласка у војни савез из Брисела. Далеко је вероватније да је Поџић план о референдуму који неће признавати међуентитеске границе усагласио на неком састанку с партнерима из високих структура НАТО-а, а не треба искључити могућност да је од неког од њих и добио ову „идеју“ са задатком да је затим саопшти јавности. Изјаву одлазећег министра одбране БиХ треба посматрати у контексту недавне поруке Јенса Столтенберга о „јачању одбрамбених и институционалних капацитета БиХ ради одбране од малигног утицаја Русије“, као и резултата октобарских избора у Босни и Херцеговини. Којим су се изјаловиле наде Сарајева и његових страних „ментора“ да ће власт у Бањалуци преузети чланови прозападне опозиције и затим, наравно, обезбедити сагласност Српске за улазак некадашњег Босанског пашалука у НАТО.

СТАВЉАЊЕ ДОДИКА ПРЕД СВРШЕН ЧИН Пошто им је пропао план да уз формални пристанак РС остваре жељени циљ, „сценаристи“ из Вашингтона и Брисела – којима се очигледно жури да „ствари поставе на своје место“ – решили су, по свему судећи, да непослушног Додика доведу пред свршен чин, репризирањем модела примењеног 1. марта 1992. године на референдуму о независности Босне и Херцеговине. Тада су, подсетимо, грађани муслиманске (данас бошњачке) и хрватске националности, мимо воље Срба и супротно у оно време важећем уставу Социјалистичке Републике БиХ (који је предвиђао неопходност сагласности сва три народа за промену статуса републике), изгласали одлуку о отцепљењу од Југославије. У оно доба свемоћне државе Запада признале су независност Босне и Херцеговине, после чега је уследио крвави међунационални рат, чије последице и данас потресају земљу конституисану Дејтонским мировним споразумом 1995. године.

Суд БиХ усвојио жалбу СНСД-а Апелационо веће Суда БиХ усвојило је жалбу Додиковог СДНД-а и укинуло одлуку Централне изборне комисије Босне и Херцеговине којом је спорни листић за гласање за делегате у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ проглашен важећим. Након ове одлуке Суда БиХ извесно је да ће СНСД у овом дому парламента имати четири делегата.

Дејтонски устав не предвиђа случајеве спровођења референдума на нивоу БиХ, а ни у заједничким органима Босне и Херцеговине није до сада донесен ниједан закон о регулисању овог процеса. Референдуми су, дакле, у искључивој надлежности ентитета, што међутим не значи да глобалистички центри моћи – уколико заиста одлуче да реализују оно што је Поџић најавио – неће „избоксовати“ спровођење „референдума грађана“ БиХ о уласку у Северноатлантски војни савез и наравно, признати његове унапред познате резултате.
Јасно је да се Република Српска неће сагласити са спровођењем оваквог референдума, нити прихватити његов исход, али је кључно питање хоће ли власти у Бањалуци у том случају предузети неке ризичне конкретне потезе како би спречиле да мањи ентитет буде „угуран“ у НАТО. Могуће је да Додик организује референдум о изласку Републике Српске из БиХ, што би, у случају готово извесног позитивног изјашњавања грађана, могло да послужи као повод западној војној алијанси да на позив (бошњачких) власти из Сарајева „заштити територијални интегритет своје нове чланице слањем трупа против проруских сепаратиста из РС“.
Ово је за сада само хипотетички, али бојимо се не и нереалан сценарио с којим бисмо могли да се суочимо након евентуалног референдумског изјашњавања „грађана БиХ“ о придруживању НАТО-у. Пре таквог могућег опасног заплета дејтонска творевина ће добити нови Савет министара БиХ и друге заједничке органе власти које ће сачињавати „партнери“ из Додиковог српског „блока“ (предвођеног СНСД-ом), ХДЗ-а и коалиције осам бошњачких странака „грађанске оријентације“. Њихови челници су у Сарајеву потписали „смернице, начела и циљеве“ у извршној и законодавној власти БиХ за период до 2026. године. И поред опрезног оптимизма који су изразили у погледу могућности реализације договореног, не би требало имати никаквих илузија о томе да ће моћи лако да превазиђу огромни јаз који их дели у погледу виђења унутрашње организације Босне и Херцеговине, као и њене спољнополитичке (војне) оријентације.