Кад ђаво однесе шалу

Зашто би планирани пуч у Немачкој у другим земљама могао деловати фарсично, а у њој не? Дуг је списак злочина које су починили десничарски екстремисти (неонацисти) пред којима се (пре)дуго „жмурило на једно око“, а остало без одговора питање зашто су службе које су биле задужене да то спрече често опструирале њихово расветљавање

Уместо круне, претенденту на царски немачки трон стављене су лисице. Хапшењем Хајнриха Тринаестог, принца Ројса и групе од, за сада, двадесет пет завереника, Немци су, у истом трену, доживели шок и олакшање: највећом рацијом и антитерористичком операцијом у послератној историји ове земље (учествовало је 3.000 специјалаца) спречен је државни удар.
Фарса, да се то догодило у некој другој земљи, застрашујући шок у Немачкој. Из више разлога. Не само због злослутног присећања на, такође неуспели нацистички, Хитлеров пуч (новембар 1923) из минхенске пивнице. Иако немачки медији верују да је принцу и његовој пучистичкој дружини узор пре био јуриш на зграду америчког Конгреса.
У сваком случају, отрежњујуће сазнање да би враг могао да однесе шалу. Очигледно закаснело: власти у овој земљи су, сплетом различитих (полицијско-политичких) разлога, (пре)дуго, кад се радило о (опасном) десничарском екстремизму, „жмуриле на једно око“. Било је, наиме, много, и превише, ситуација кад се укључивао аларм, без озбиљнијег учинка и последица. Утицајни хамбуршки недељник „Шпигл“ је, поводом случаја с пучистима, подсетио на ту дугачку црну листу. О неким од ових случајева писао је, својевремено, и „Печат“.
Минхен 1980: неонациста Гундолф Келер усмртио је експлозивом на (чувеном) Октоберфесту дванаест људи (и себе). Било је више од две стотине повређених. Позадина злочина – неразјашњена. Мелн 1992: у ноћи 23. новембра неонацисти су запалили кућу у којој су живеле две турске фамилије. Троје мртвих, девет повређених. Ајзенах 2011. после година проведених у илегали, неонацисти Уве Бенхарт и Уве Мундлос нађени су мртви. Заједно са Беате Чепе (о чијем случају и судском процесу нешто касније) чинили су неонацистичку терористичку ћелију која је, за неколико година, убила девет миграната и немачку полицајку. Касел 2019: неонациста Штефан Ернст убио је у ноћи 2. јуна политичара (тада владајуће) Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Валтера Либкеа. Хале 2019: на дан јеврејског празника Јом кипур, антисемитски опседнут Штефан Балиет покушао је да уђе у синагогу. Кад није успео, пуцао је, снимајући све то, насумице по улици. Убио је случајног пролазника и потом, циљно, госта у једном (турском) локалу. Ханау 2020: десничарски екстремиста Тобијас Р. убио је девет младих миграната, сопствену мајку и себе.

СЛУЧАЈ БЕАТЕ ЧЕПЕ А сада, по много чему симптоматичан и политички интригантан, случај раније споменуте Беате Чепе. Припадала је терористичкој групи Националсоцијалистичко подземље. Чинила су је још два члана (раније такође споменута), неонацисти Уве Бенхарт и Уве Мундлос. Али с разгранатом мрежом помоћника, десничарских екстремиста. Група је, за неколико година, од 2000. до 2007, ликвидирала девет миграната. Откривени су кад су 26. априла 2007. у Хајлброну убили полицајку Мишел Кизеветер. Бенхарт и Мундлосу су се, да би, наводно, избегли хапшење, спалили у камп кућици.
Остала је Беате Чепе. Процес који је против ње вођен у Минхену проглашен је за „једно од најважнијих суђења у историји Савезне Републике Немачке“. Кључно питање – зашто је немачка држава била у овом случају (а ово питање има ширу димензију) неефикасна у борби против неонациста – остало је без одговора и по окончању „историјског процеса“. Упркос чињеници што је (тада још) канцеларка Ангела Меркел, на комеморацији жртвама (23. фебруар 2012), заветно и резолутно рекла: „Учинићемо све да расветлимо убиства, открићемо саучеснике и све починиоце извести пред лице правде.“
Испоставило се да су главну сметњу у расветљавању десет убистава, 43 покушаја убиства и 15 оружаних пљачки, које је починила ова неонацистичка ћелија, представљали управо они чија је искључива дужност била да их открију и у томе спрече: људи из Уреда за заштиту уставног поретка. Заправо, тајна служба чији је задатак да прати непријатељске активности у земљи.
Ова служба је, показало се и на процесу Беати Чепе (успут: није показала ни трунку кајања), имала у неонацистичком подземљу своје агенте и плаћене доушнике. Испоставило се да је та служба највише опструирала расветљавање серије убистава, покушаја убистава и пљачки. Чинила је то и на суђењу: њени агенти, њихови надређени и доушници нису могли да се позову ни као сведоци.
Читавим случајем, у два маха, бавила се и парламентарна комисија Бундестага. Без успеха и ефекта. После тих расправа и процеса, на којем је Беате Чепе осуђена на доживотну робију, остало је без одговора питање: како је ова неонацистичка група могла да убија и пљачка готово целу деценију а да не буде откривена. Одговор је знала служба која је, дуго ћутећи, одбила коначно да га да.

ЕКСПЛОЗИВНА СПРЕГА Један од главних разлога за забринутост, кад је реч о спектакуларном хапшењу 25 пучиста (на листи оптужених је дупло више, 52), управо је то: колико у њиховом авантуризму – да сруше власт, систем и републику – има потпоре и „корена“ у најосетљивијим државним структурама. Пре свега у војсци, полицији и тајним службама. И какав ће бити одговор на то круцијално питање, у процесима који ће неминовно уследити. Можда, ипак, друкчији него у случају Беате Чепе.
Читаоци „Печата“ већ су упознати с информацијама о планираном и осујећеном државном удару у Немачкој. Оне су, заиста, бар у једном часу, имале готово планетарни одјек. Иако, бар на први поглед, све то о чему су пучисти сневали, делује готово наивно, галерија завереника чини једну експлозивну мешавину и упућује на бар извесну дозу озбиљности.
Можда најпре, и пре „стожера“ око којег се све врти, 71-годишњег принца, који би могао да буде филмска (макар фарсична) прича, ликови који су чинили „оружано крило“ завереничке дружине. Ту су превасходно бивши, али неки и још активни, посебно обучени припадници елитних јединица војске и полиције.
Да би враг заиста могао да однесе шалу, тајне службе, цивилне и војне, које су од новембра прошле године пратиле све што се догађа око принца Хајнриха Тринаестог, схватиле су кад је откривен план завереника о стварању „владе у сенци“, с именовањем првих људи у најважнијим ресорима, али и стварању „нове немачке армије“.
Водећа личност у „новој немачкој армији“ требало је да буде Ридигер фон Пескаторе (69), бивши командант, тада у чину потпуковника, елитног падобранског батаљона, који је представљао претходницу касније створене специјалне елитне јединице Бундесвера. Ражалован је због учешћа у скандалу са „запленом“ (крађом) и трговином оружја из складишта бивше армије бивше Немачке Демократске Републике. Осуђен је на две године, условно.
Десна рука команданту нове армије требало је да буде такође питорескни Петер Вернер (59), официр који је служио у споменутом, елитном падобранском батаљону. Обучаван је специјално за борбе као појединац. Постављао је на инстаграму фотографије док скаче, тешко наоружан, на Пиринејима и са америчким специјалцима. Немачки Рамбо. До хапшења радио је као „Сурвајвал тренер“: обучавао је учеснике кампова животу у „немогућим условима“.
Тајним службама „упао је у очи“ тек пролетос. Пратећи једну радикалну групу поборника теорије завере, набасали су и на Рамба. Током претреса његовог стана нашли су, уз оружје, и један видео с јутјуба који је најављивао свргавање владе: ова разбојничка клика биће, поручивао је на том снимку, ускоро замењена новом. Прислушкиван му је потом телефон. Истрага је тако могла да чује о планираном упаду у зграду Рајхстага у Берлину, у којој заседа немачки парламент, хапшењу посланика и политичара, напад на енергетски систем, како би се створило хаотично стање.

КНЕЖЕВСКА ЛОЗА То је, очигледно, уозбиљило однос тајних служби према „племићу који сањари“. Озбиљније је, наиме, схваћена намера екстремистичке формације окупљене око њега која је себе означила као „Грађане рајха“. И без великог истраживања, из те формулације било је јасно да се „Грађани“ ограђују од модерне Немачке и не осећају житељима – Републике.
Друго је питање зашто су као узор узели Други немачки (Бизмарков) рајх. Очигледно им је, у политичким намерама и амбицијама, више одговарао од Првог (Свето римско царство), а с Трећим (нацистичким, Хитлеровим), уз све могуће симпатије, није било изгледно шире окупљање присталица на шта се, иначе, рачунало.
Завереници нису стигли да се прецизније, и коначно, усагласе око званичног назива „нове Немачке“, али је као „реплика“ Другог рајха, по унутрашњем уређењу, требало да буде монархија. С троном који је, по племићким коренима, неизоставно био резервисан за – Ројса.
Реч је о кнежевској лози која је, према писању немачких медија, владала осам стотина година, све до краја Првог светског рата (па, дакле, и у време канцелара Ота фон Бизмарка и кајзера Виљема) добрим делом данашње (источнонемачке покрајине) Тирингије. И још једна дуга традиција: сви мушки потомци Ројсових добијали су исто име, Хајнрих. Разликовали су се, и ређали, по редоследу, римским бројевима. С почетком сваког века постојања њихове лозе кретало се испочетка.
Јунак наше приче, вођа пучиста, Хајнрих Тринаести има и данас ловачки дворац у Тирингији, иако живи, као финансијски консултант и трговац некретнинама, у немачкој финансијској метрополи Франкфурту на Мајни. У том дворцу заседала је у редовним интервалима његова „влада у сенци“.
Важна, и утицајна личност у тој „влади“ била је, медијски и политички, посебно интересантна и интригантна личност, госпођа Биргит Малзак Винкеман. До хапшења (активни) судија у Берлину. За њу је било резервисано место министра правде. Рефлектори јавности су је сада јаче осветлили због функције коју је имала до последњих парламентарних избора. Била је, у претходном мандату, четири године посланик (посланица) у Бундестагу.
Градске власти Берлина су безуспешно покушавале да је уклоне из правосуђа због њене политичке наклоности према политички „анатемисаној“ Алтернативи за Немачку, на чијој листи је и обезбеђивала посланичко место. Није избрисана с листе судија. До хапшења. Од исхода истраге зависиће да ли се тиме окончава њена судијска и политичка каријера.
Њен случај учинио је да се појача политичка, посебно обавештајна „присмотра“ (ова и званично постоји, иако је реч о парламентарној странци) Алтернативе за Немачку. Све учесталији и гласнији су захтеви да се према њој примени најдрастичнија мера: забрана. То је, међутим, из више разлога, правних (Уставни суд то не прихвата) и политичких: реч је о странци која је освојила све покрајинске парламенте (с великим, у неким случајевима и највећим, процентом на истоку земље) и Бундестаг. У прошлом сазиву, док је на власти била „велика коалиција“ конзервативаца и социјалдемократа, алтернативци су представљали најјачу опозициону партију!