Југославија: један тешки неспоразум

СРБИЈА И ЈУГОСЛАВИЈА  ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ

Промишљајући неспоразуме из времена непосредно по окончању Великог рата, остаје нам као важно и да се сетимо речи председника француске владе Жоржа Клемансоа: „Приликом закључења ове наше мировне конференције у Версају морам да изразим своје велико жаљење што је с политичке позорнице света нестало једно велико историјско име – Србија“

Војнички поседајући простор будуће Југославије, овлашћена од Антанте и кадра да започне стварање нових облика државног живота, Краљевина Србија преконоћ се упушта у авантуру коју смо овде назвали лудоријом пошто је 1918. већ забасала много даље од својих државних ратних циљева, уопштено одређених у Нишу 1914. и унеколико унапређених на Крфу 1917. године. Нешто што је себе звало Држава Словенаца, Хрвата и Срба (обратити пажњу на редослед!) није постојало у Нишу 1914, ни на Крфу 1917, већ искрсава у агонији Аустроугарске као утвара, као непостојећи ентитет што се у виду групе грађана, не зна се више ни чијих, окупља у Загребу и јавља за реч два дана после капитулације Хабсбуршке монархије, 5. Х 1918. године. Победничка сила уједињује се с непостојећом државом губитника и отпадника (Корошец, Прибићевић, Павелић-зубар и још неколицина сличних, који себе називају Народним вијећем СХС, као неки данашњи НВО). Сведок ове трагикомедије или тачније гротеске, будући челник нашег зенитизма Љубомир Мицић, тај загребачки метеж описује овако: „Србија се пропиње из мучнога рата као троглава аждаја: СХС. На једној страни омамљени победници, на другој страни престрављени побеђени. Обе стране у знаку лажне љубави и притајене мржње. Талас руске револуције… Све што мрзи Србе и Србију постаје ’бољшевик’. Као ватра и уље, мешају се победа и пораз – у једној држави. То се звало југословенство“ (Зенит, бр. 38). У једном генијалном потезу отац српске авангарде врши страшан, дубоко надреалан и савршено истинит рез од 1918. до краха Југославије 1991, чиме се окончава највећи тријумф и пораз Србије у њеној историји. Само је један збиља алогичан, ванвремен и високоуметнички дух могао да овако засече у трагедију свог народа у једном страшном времену.

 

НАЛАЗЕ ДРУГОГ ГОСПОДАРА Ипак је Мицић видео савршено добро. Danse macabre која је почела 1918. (и још није завршена) у Загребу видео је јасније Мирослав Крлежа и то не у фамозном изливу једне болесне маште, у Пијаној новембарској ноћи 1918, него на једном другом, трезнијем месту: „Хрвати кроз хиљаду година траже себи господара, да над њима завладају. Од мађарског Коломана (г. 1102) до крижевачког састанка године 1526. (када пада први предлог за кандидатуру Хабзбурга), а папски посланик у Будиму то правило зове ’тражењем другог господара’, trovarsi altro signore, од борбе с Мађарима до наших дана увијек једно те исто: хрватство тражи некога да му се подреди, да потпише с њим уговор и да се онда буни против тог уговора… У осамсто година – тридесет дана хрватског суверенитета, то је читава хрватска биланца… Дођите и владајте над нама, јер смо неспособни да сами собом управљамо! Напор, дакле, да се хрватство отме ротацији око туђих осовина, остаје до данас јалов.“ Као да ово није писао Крлежа, дакле од речи до речи тачно и прозирно, све стоји и данас као хрватски фатум од новембра 1918, кад су на брзину клиснули под скиптар Карађорђевића да би се спасли још горег зла: да им Италија без питања отме целу јадранску обалу и ресто Далмације, а побуњена совјетска Мађарска Славонију и Банску Хрватску све до Ријеке, која је ионако била њин corpus separatum. Па да им какав Чаруга из „зеленог кадра“ заседне у Банске дворе. Павелић-зубар похитао је у Београд и тамо Регенту подастро сироту СХС круни Карађорђевића, тј. нашао другог господара, кога ће ускоро убити његов имењак у Марсељу, као, уосталом, и целу славну југословенску идеју. Сасвим у духу профетске проповеди „старог Фрица“: Павелићи су потписали уговор с новим господарем, против којег су се бунили наредних педесет година, да би га бесно (тај уговор) поцепали у такту Danke Deutchland кад су се коначно прилепили за новог патрона, за кога верују да је вечит. Пардон, играо је у тој гротески главну ролу и извесни Броз, о чему ћемо мало шире, кад му буде време.

 

ПРОСИНAЧКЕ ЖРТВЕ Није прошло ни недељу дана од свечаног чина у Крсмановићевој кући на Теразијама 1. XII 1918, а Загреб је показао своје право лице „Abzug Срби, доље краљ-опанчар!“ урлала је огромна маса сливајући се са свих страна према Јелачић-плацу, где је столовало Народно вијеће СХС (сада је редослед промењен: Срба, Хрвата и Словенаца). У Рудолфовој касарни у Загребу избила је 5. XII оружана побуна две аустрохрватске јединице: 53. и 25. домобранске („загребачке“) пуковније (у којој је на Колубари 1914. ревносно ратовао штабсгефрајтер Јосип Броз), познате по нечувеним зверствима у Мачви и Подрињу. Острвљена маса од 20.000 људи придружила се побуњеним пуковима 42. домобранске („вражје“) дивизије и ишла Франкопанском и Илицом урлајући „Доље Србија!“, „Доље цигански краљ“! Окружени беспризорнима и градским олошем маршовали су према тек усељеном Народном вијећу СХС да сруше тзв. народно представништво, пониште уједињење и успоставе независну државу хрватску (каква је, доиста и стварана на истом месту 1941. и 1991). Срећа да, осим мисије пуковника Прибићевића у којој је био и поручник Станислав Краков, још није пристигла српска војска, иначе би за оно што се затим догодило били опет криви Срби. Повереник Народног вијећа за редарство др Грга Анђелиновић, велики поборник југословенске идеје с Хвара (иначе деда-стриц потоње хрватске министарке Весне Пусић), окупио је нешто хрватских сокола, далматинских морнара и „драговољаца СХС“ и с врхова зграда бр. 6 до 12 на Јелачић-плацу распалио митраљеску паљбу по подивљалој руљи. Ту је пало петнаест „просиначких жртава“ за неодвисну Хрватску а гомила се у паници разбежала. Када је ускоро стигла српска војска, нико више није ни смео да писне у том граду, који је Краков описао као „подмуклу варош трговаца и адвоката у којој све кључа од обарања и стварања држава у игри ђаволских работа“. Имаће прилике да се у то опет лично увери ускоро, као српски официр у Загребу, кад засија нова хрватска звезда Стјепан Радић, који је, између осталог, тражио и Сријем до Земуна и цијелу Војводину. А сви су се они, дакле Срем, Бачка, Банат и Барања, већ одлучили за присаједињење Краљевини Србији и одмерили Загребу од шаке до лакта.

 

ГДЕ ЈЕ СРПСКА ВОЈВОДИНА? Још оног јутра, 3. XI, кад је код Кленка српска извидница прешла Саву дочекао ју је др Жарко Миладиновић, адвокат из Руме и радикалски првак, и спровео поручника Кракова у своју кућу у Главној улици, која је 6. XI постала српски штаб. У међувремену, сазнао је Миладиновић да је именован у Народно вијеће СХС, али се у еуфорији ослобођења и уједињења добро чувао загребачких ујдурми и енергично залагао за присаједињење Срема непосредно Краљевини Србији, што је изгласао Велики народни збор у Руми 24. XI под његовим председништвом. При томе се мора водити рачуна о ономе што се данас често заборавља: седиште Жупаније сремске било је не у Руми, не у Митровици него у Вуковару, дакле оно што пише у одлуци Великог народног збора Срема односило се и на Вуковар и десну обалу Дунава (о чему више код академика Драгана Недељковића). Тако је мудри др Миладиновић на известан начин предухитрио Велику народну скупштину у Новом Саду, која је сутрадан донела идентичну одлуку: прикључујемо се прво Краљевини Србији, а онда с ким она хоће, дакле, преко Београда (делегата са мандатом 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака и – два Хрвата!), чиме је остварен вековни сан готово свих Срба преко Саве и Дунава (види факсимил).

Кад кажем готово свих, мислим и на оне Србе који су задржали у свести старе аустроугарске листине, по којој је Загреб био седиште земаљског Сабора, а тај исти је већ предао сву власт Народном вијећу СХС. Тако су и неки Срби, задојени више југословенским него српским идејама (нпр. композитор Петар Коњовић и социјалиста Васа Стајић) веровали да уједињење треба да иде преко Загреба, а не преко Београда, што је изазвало бурно негодовање већине делегата. Тада је узео реч др Јаша Томић, spiritus regens Народне скупштине и одржао онај историјски говор у духу свог популарног програма: „Ми не бежимо од заједнице са другима, најмање од заједнице са нашом браћом Хрватима и Словенцима. Али хоћемо да живимо, у првом реду, с онима који се зову Срби, као и ми. Хоћемо тамо одакле смо дошли. Дошли смо из Србије; хоћемо у Србију заједно са нашим имањем и земљом. Хоћемо прво да обучемо српску кошуљу, јер нам је она најближа, а после тога заогрнућемо се са огртачем Југославије, а да нико са нас не скида српску кошуљу, нити да нас дели од друге наше браће Срба… Од срца ћемо у Југославију, али наш пут тамо води само преко Београда. Ако не нађемо у Југославији Србију и Црну Гору, немамо у Југославији друго тражити!“ Дакле, безусловно уједињење са Србијом, па онда све друго. Био је то недосањани сан Светозара Милетића који се сада остваривао. Заорила се песма Стевана Владислава Каћанског Где је Српска Војводина, због које је њен композитор, млади српски диригент Аксентије Максимовић 1861. избачен из Карловачке гимназије (песма је била строго забрањена у Аустроугарској, али и у Титовој Југославији): „Где је Српска Војводина? Војводина! У Мађарској ил‘ Угарској ил‘ у сну ил‘ на јави, у Банату ил‘ у Бачкој или у Срему, старој слави? Није тамо тамо, сада није, већ у души Србадије.“ Одлука је донета једногласно и поздрављена бурним аплаузом.

 

ИДИТЕ С МИЛИМ БОГОМ! Занимљиво је да су готово идентичне биле одлуке Велике народне скупштине у Подгорици (24–29. XI), која је прво донела одлуку о збацивању династије Петровић и припојењу Црне Горе Краљевини Србији, а затим и безусловно прикључење Србији Земаљске владе БиХ, којој је председавао Атанасије Шола, а у Београду је представљао министар др Урош Круљ. Тако су се још пре уједињења стварале контуре ослобођеног српског света у духу званичне српске политике, која је још слушала наређења Врховне команде и у Загреб послала свог званичног изасланика, пуковника Душана Симовића. Будући „двадесетседмомартовац“ у свему је слушао Мишића, а не Александра и поступио одлучно у духу „ил‘ ћете са нама или идите… с милим Богом“.

Пуковник Симовић у потпуности одбацује захтев Вијећа СХС да се прво формира „Држава СХС“, јер „српска влада сматра неприхватљивим да Србија после 1,5 милиона својих жртава пристане да на њеним границама настане држава у чијем би саставу остали бројни Срби“. На основу уговора о капитулацији Мађарске који је потписао војвода Мишић, Симовић тражи да Србији пре уједињења са Словенцима и Хрватима припадну пре свега Бачка и Банат, Срем и делови Славоније, као и цела БиХ и Далмација до рта Планке. „Ван те територије, ви се можете опредељивати како вам драго – да идете са Србијом, или да формирате засебну државу“, био је одлучан Симовић. У Вијећу СХС долази до поделе коју прекида др. Јосип Смодлака, делегат Далмације, претњом да ће Далмација ући у састав Србије „издвојено, ако ви нећете, безусловно“. Др Смодлака се позивао на одлуку Земаљске владе Круновине Далмације донету у паници од италијанске инвазије да се и Далмација одмах и без даљег припоји Србији и стави под њену заштиту. Лондонски уговор из 1915. био би тиме највећим делом испуњен.

„У таквим околностима Народно вијеће је на седници од 24. XI, савладавши отпор сепаратиста, донело одлуку да прогласи уједињење са Краљевином Србијом у јединствену државу Срба, Хрвата и Словенаца … На крају седнице, старчевићевац Драг Хрвој пришао је Јосипу Смодлаки, који је у име далматинске владе пре гласања одржао дирљив говор залажући се за хитно уједињење са Србијом, и са сузним очима га прекорио: ’Шта си, докторе, учинио? Уништио си 800-годишњу Хрватску’. Смодлака је одговорио: ’Нисам уништио само Хрватску него и Србију’ (Опачић).“ Тачан је био одговор будућег првог Брозовог министра спољних послова 1944, поборника исте оне „федералне Југославије“, која је Србији, још 1918, спремила мртвачки ковчег. Последњи чавао завртио је у тај лијес Павелић – зубар, 1. XII исте године, када је Александар, без знања и одобрења српске Народне скупштине, иза леђа српског народа и његове војске, прогласио „Краљевство СХС“, дакле Југославију, којој је највећи српски војник у историји, војвода Живојин Мишић, увек тихо додавао – „ћорава јој страна“.

Србија се тако самосахранила. На врхунцу моћи. Ни пред каквом опасношћу, нити вољом спољних сила, дакле „ничим изазвана“ него онако… сама од себе … без објашњења, без разлога и рачуна, потпуно сумануто, на измаку једне пијане ноћи. Са њом је дуго почивало и „српско становиште“, коме ћемо посветити завршно поглавље наше приче. На крају овога остаје нам једино да се сетимо председника француске владе Жоржа Клемансоа: „Приликом закључења ове наше мировне конференције у Версају морам да изразим своје велико жаљење што је с политичке позорнице света нестало једно велико историјско име – Србија.“ 

Крај у следећем броју: Васкрс српског становишта

 

 

2 коментара

  1. Miroslav Nikolić

    Pošto je svet prestankom hladnog rata, odlučio da Jugoslavija (kao neka tampon zona) više nije potrebna, odlučeno je da se ona rasturi. Na početku sukoba u Jugoslaviji, visoki američki zvaničnik izjavi: ” Republike Jugoslavije, koje se budu zalagale za njen opstanak, neće imati nikakvu pomoć i podršku Amerike” To je bio znak, da poput izgladnelih hijena (za nikada ranije dozivljenoj drzavnosti) neke od bivših separatističkih republika krenu da grizu lava (Srbiju koja se jedina borila za ocuvanje makar i krnje Jugoslavije)), koristeći se najodvratnijim propagandnim lažima. Poznato je da hijene čoporativno napadaju samo ranjenog lava. Tako je bilo i u poslednjim ratnim zbivanja. Složno, poput hijena, bez imalo milosti ili zahvalnosti, grizli su po Srbiji. Zbratimili se Muslimani i Hrvati (videli smo u Mostaru koliko se vole) pa i sa Šiptarima iako ste znali kakvi su i ko su Šiptari. Tako kada je reč o tome ko treba da se zamisli, malo se više koncentrišite i zapitajte, gde je dno moralnog posrnuća i koliko nizak moralni prag je potreban, da bi se zarad sebične državnosti, gazilo po narodu i zemlji kojoj bi (da ima časti) bar bili malo zahvalni, jer da nije bilo njenog angažmana, danas ne bi bilo ni Hrvatske, već bi kao nacionalna manjina u Madjarskoj, Austriji ili Italiji i dalje sanjali tisućletnji san o državi Hrvatskoj. Da, da ima imalo morala, časti i bar trun zahvalnosti. Umesto svega toga i danas, sada već kao vođa hijena, grizete ranjenog lava sve nemilosrdnije i nemilosrdnije. Srbija je jedina pokušala da sačuva Jugoslaviju u bilo kakvom obliku (skraćena) i zato je na sebe navukla gnev Amerike i svetskih moćnika. To je razlog, zašto su ti moćnici, zatvarali oči pred separatističkim lažima pojedinih republika. Čak je Srbija ponudila da Bosna ostane u sastavu skraćene YU, pa čak i da prvi predsednik te skraćene Jugoslavije, bude Alija Izetbegovic. To Amerikanci nisu podržali i Alija to ne prihvata i kasnije čak PRVO prihvata pa odbija Kutiljerov plan izjavljujući “Žrtvovao bi mir, rad suverene Bosne”. Ko ume da razmišlja, više mu je nego jasno, da je glavni krivac raspada Jugoslavije, zapravo Amerika, a odgovornost Izetbegovića za krvavi rat u Bosni, je ogromna.. Onda je krenula neverovatna propaganda prepuna lazi i neistina usmerena uglacnom protiv Srba…
    ..Te priče o velikoj Srbiji su banalna propagandna floskula, koja se uporno forsira, kao što se nesumnjivo veliki zločin u Srebrenice, svakodnevno pokušava da krsti genocidom iako su svi videli da su žene, deca i starci, svi od reda prevoženi autobusima u Tuzlu, po sopstvenoj žellji. Da podsetim one koji ne znaju, genocid podrazumeva ubijanje svega živog, (muškog, ženskog, žena, dece) pa čak i domaćih životinja, što u Srebrenici nije bio slučaj. Dakle ogromna krvava žrtva Srbije u prvom svetskom ratu, nije iskorišćena da se osnuje neka snažna i proširena Srbija, već je utopljena i podeljena sa ostalim narodima na tlu Balkana u bratsku i novonastalu državu Kraljevinu SHS, a kasnije Jugoslaviju. Tu zemlju, gde su svi Srbi, svi Hrvati, Muslimani i ostali, živeli u jednoj državi, separatisti su sramno nazvali tamnicom naroda i kukavički su se udružili protiv Srba, koji jesu bili stožer te države. Umesto nje, danas imamo nekoliko banana državica, koje ne da nisu samostalne, vec su više nego vidljivo zavisne od stranaca i o njihovoj sudbini odlučuju ti isti stranci !!!
    Da je zbilja Srbija želela nekakvu veliku Srbiju, zar iko ko ume da razmišlja, može da poveruje, da je bilo koja republika mogla, naoružana samo puškicama, da zaustavi sve tenkove, topove, haubice i MIG29-ove kojima je raspolagala JNA, a koja se vremenom (zbog dezerterstva Hrvata, Muslimana itd) pretvorila u srpsku vojsku. Milošević nikada nije izgovorio reč VELIKA SRBIJA. Lepili su mu etiketu srpskog nacionaliste, a on je u stvari bio nepopravljivi komunista. Šešelj (večiti “opozicionar” je trtljao o velikoj Srbiji Karlovac – Ogulin-Virovitica), ali zvaničnu politiku nikada I nigde u svetu ne vodi opozicija, već vladajući režim. Jedino Makedonija nije napadala kasarne i srpske civile i zato je jedina izbegla ratne sukobe na svom tlu. Ostali lideri su, ne mareći, a znajući da će ih biti, žrtvovali sopstvene civile, huškajuci ih da sa puškicama,krenu na tenkove. I tako su mogli 100 godina, da bezuspešno puškicama jurišaju na tenkove, sve dok se NATO nije umešao i umesto njih doneo im tobož “pobedu”. Ali ta “pobeda” ima svoju cenu, koja podrazumeva odsustvo samostalnosti i više nego danas vidljivu zavisnost i poslušnost. Tako danas umesto da su ostali svoji na svome (kao što je bilo u bivšoj YU) i da su zadržali pravo da sami odlučuju o svemu, pretvoreni su beznačajne kolonijalne marionete koje ni o čemu ne odlčuju, već bezpogovorno moraju da slede diktate moćnika sa strane i da sprovode ono što im ti moćnici, preko zamenika, pomoćnika zamenika ili podsekretara, kao imperativ naređuju…
    Nazalost tom delovanju, protiv svojiih interesa ima i među Srbima. Zar je moguće da i danas ima Srba, koji žele povratak Austrougarskog kaplara, čija je politika BUKVALNO zavila današnju Srbiju u crno ?!? Zar sebi dopuštamo da nam sitnosopstvenički mentalitete i bljutava lažna parola: bratstvo & jedinstvo, toliko pomuti razum, da poput devijantnih nekrofiličara, žudimo za “povratkom” onoga koji je uništio srpstvo, a forsirao razne kapitulantske narode bivših “bratskih” republika, koji danas bez pardona i odsustva svake empatije, grizu po Srbiji, koja ih je sve, svojom krvlju oslobodila !!! Pate li to Srbi od Štokholmskog sindroma ?!? Jeste li vi srbi BRE svi mazohisti ???
    Ono što neki ljudi u Srbiji i izvan Srbije godinama rade svom srpskom narodu od velike štete njihovim sunarodnicima, rođacima i prijateljima. Među njima su visoki političari, vlasnici i urednici medija, raznovrsni intelektualci i stručnjaci ali i „obični“ ljudi koji su javnosti Srbije i rasejanja predstavljani i predstavljaju se suprotno onome ko su i šta su…To nije nekakva novost. Među njima su egoisti, bezkičmenjaci i nemoralne nakaze, koji su doprinosili, a doprinose i danas, da su o srpskom narodu širene mnoge neosnovane optužbe kojima je utemeljen osnov za verovanje da su Srbi narod,koji nosi zlo u svojim genima. Zbog njihovih sitnih ličnih interesa i sujete mnogi od njih, koji su trebali da reaguju na takve gnusne laži, ostali su pasivni a često su i direktno sabotirali i lagali o ljudima i pokretima, čiji je cilj bio da učine koliko mogu na širenju istina o stradanju srpskog, ali i svih ostalih naroda, tokom građanskih ratova na prostorima bivših Jugoslovenskih Republika…

    No bilo kako bilo Juge vishe nema i na njeno postojanje i razbijanje treba gledati realnim a ne emotivnim ocima. Jugoslavija je ipak bila pogubna za Srbe. Ni jedno ni drugo jugoslovenstvo nije bilo srpsko !!! Aleksandrova Jugoslavija je potirala Srpstvo, a Brozov komunistički eksperiment, vođen Drezdenskom parolom: “Slaba Srbija, jaka Jugoslavija”, samo je nastavio eroziju Srbije !!! Danas je to očigledno. Zato Jugoslaviju treba spakovati u fioku istorije i nje se treba sećati kao prve devojke ili prve ljubavi !! Bila je lepa i slatka, ali sa prvom ljubavi se obično ne živi, već danas živiš sa nekom drugom ženom. Tvoja prva ljubav ili devojka je “nestala” ili je danas tuđa žena, a njeni rođaci nisu više tvoji rođaci !!!
    Spakujmo i odložimo sve one lepe uspomene (kojih je neosporno bilo, dok je i postojala Jugoslavija) u fijoku, gde skupljamo nepotrebne stvari spremne za bacanje !!! Gledajmo na Jugu, kao na prvu ljubav, koja nam je pružala prijatne i lepe trenutke, ali prihvatimo realnost, jer te devojke danas više nema pokraj nas, tuđa je žena i njena rodbina nije više i naša rodbina !!! U danashim okolnostima, sve dok SRBI NE SHVATE DA MORAJU ŠTO PRE DA ODBACE SVE REFLEKSIJE OBE JUGOSLAVIJE I DA SE ODREKNU BROZOVE ŠARENE LAŽE NAZVANE BRATSTVO & JEDINSTVO, SRBIJA NEĆE MOĆI DA NAČINI POZITIVAN POMAK KA BUDUĆNOSTI. NUŽNO JE DA SE TRGNEMO, OSVESTIMO I SVOJ FOKUS POČNEMO, KOLIKO OD DANAS, DA USMERAVAMO KA SRPSKOM STANOVIŠTU I SRPSKOM INTERESU ! Na nama je da ispravimo greh naših otaca iz 1918 i vratimo se srpskom stanovištu.
    Ne moramo nikoga mrzeti, ali od 90-tih, Hrvate, Muslimane i Šiptare ja osećam isto kao recimo Austrijance, Rumune, Italijane, dakle potpuno sam indiferentan prema njima. Tekovine “bratstva & jedinstva” koje prema Srbima zajednički ispoljavaju bivša “braća” Hrvati i Bošnjaci koji onako bratski ubijaju Srbe (Četnike) izvlačeći ih iz izbegličke kolone u toku “Oluje”, zatim ubiijanja staraca i starica na kucnim pragovima, a onda bombardovati avijacijom kolonu civila izbeglica na Petrovackoj cesti, im necemo zaboraviti. Potpuno sam svestan da nisu svi pripadnice pomenutih “bratskih naroda” ovako krvožedni i nemilosrdni, ali nije daleko od istine, da im je broj znatno manji, u odnosu na većinu. Većina su istomišljenici sa ovim “hrabrim” i “časnim” domoljubima!!!. Jednako osuđujem i sve one Srbe koji su se slično ponašali u sličnim situacijama. Da zaključim, ne mrzim, ne propagiram mržnju, ali daleko im lepa kuća. Imaju danas , samo njima lepu njihovu. Gotovo su je očistili od Srba i danas kako vidimo čiste je i prazne i dalje. Dakle ne zanimaju me više. Zeleni svojataju celu Bosnu i sanjaju uništenje Republike Srpske. Neće moći ni ove ni bilo koje druge noći. Bogu hvala Republika Srpska postoji više od 2 decenije i niko neće moći da je bilo kada ukine. A “šumari” (kao hrvatsko cveće) neka se sa, Hrvatima raskusuraju oko teritorije tzv “Fildžan Bosne”. Ne dodiruje me niti me zanima !!! Prema bivšoj “braći” sam u svakom pogledu indiferentan. Nit me zanimaju nit me se tiče njihova dalja sudbina. Na njih gledam kao što gledam na Austrijance, Italijane, Bugare, Rumine itd, što preporučujem i svima. Ne mrzite, čak i ne mora da se sećate perioda kada smo kao bili “braća”. Jednostavno, kao prva ljubav, ma koliko bila lepa i slatka, nema je više i “živi” samo ponekad, kada je se povremeno setimo !!! Priznali oni ili ne za mnoge od njih smo nedostizni moralni Olimp i ne treba se prema njima osecati bolecivo (da im slucajno ne povredimo sujetu i slicno). Jednostavno ne trba se osvrtati prema njima i nash fokus mora biti iskljucivo okrenut ka srpskom interesu i srpskom stanvishtu!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *