Izuzetnost osrednjosti u obilju ničega

Filmska 2022. godina u svetu

Godina u kojoj se ponosno na čelu liste najgledanijih filmova šepurio gerijatrijski nastavak „Top gana” najbolje je definisana upravo tom tužnom činjenicom. U njenom svetlu baš ništa što je filmska industrija donela protekle godine nema nikakav značaj

To što superzvezde Holivuda (Džordž Kluni, Bred Pit…) češće viđamo u reklamama (kod nas je to godinama česta i unosna tezga za najpopularnije glumce) nego u novim filmovima, a još ređe u dobrim novim filmovima, najbolja je ilustracija u kom se stanju nalazi filmska produkcija. Naslovi ne manjkaju. Naprotiv, deluje da ih ima mnogo više nego prethodnih decenija. Porast ponude delom zahvaljujući potpuno promenjenom sistemu i izvoru produkcije (ogromna je nižerazredna ponuda iz tzv. nezavisne produkcije što završava direktno na striming platformama ili u katalozima kablovskih video-klubova), a delom što se značajan broj autora i protagonista prebacio u „Netfliksove” studije, kao i mnoge druge koji su mu konkurencija („Amazon”, „Dizni”, „Epl”, MTV…) – te je tako stvoren hibridni filmsko-televizijski produkcijski konglomerat koji više nije ni klasična filmska ni televizijska ponuda – učinili su da je publika doslovno zasuta nesavladivom količinom ponude u kojoj, međutim, kvalitet više nije prisutan, a ni merodavan. Čak se više i ne zna šta se podrazumeva pod kvalitetnim filmskim delom. Uvedene su naredbodavne smernice o pitanju proporcionalne zastupljenosti rase, pola, seksualnih opredeljenja, kao i nametanja političkih stavova koji se moraju poštovati i propagirati, te brojnih drugih vrednosti novog sveta. Otuda, posledično, ono što se nekada tražilo da bi film bio smatran dobrim, a to su najpre originalnost, profesionalnost i umetnička izuzetnost, i pre svega autorova sloboda u izboru i interpretaciji teme, sada su u drugom planu, ako se uopšte više i prepoznaju, a kamoli od nekog zahtevaju. I dok je evropski deo ovog „novog dobrog” tu i tamo porozan u smislu da im se i pored striktnog poštovanja svih spomenutih stavki povremeno omakne neki po starim merilima dobar film, dotle holivudska produkcija proizvodi beznadežno očajna dela bezimenih autora, u najboljem slučaju mediokriteta, s učinkom najlošijeg kvaliteta na koji su, nažalost, primorane i njihove nekadašnje najveće zvezde s obe strane kamere.

Očaj koji donosi novac Tako se teško i čini se uzaludno traganje za naslovima po kojima će (po dobru) biti pamćena ova godina mora svesti na malobrojna ostvarenja koja su zasluženo ili ne postigla nekakav uspeh na prestižnim filmskim festivalima ili su osvojila neke najuglednije nagrade. „Boks-ofisi“ (blagajne) odavno više nemaju na svojim listama takva ostvarenja pa je po njihovim izveštajima očajno stanje kada je reč o kvalitetu ponude još očajnije. A zapravo i dalje izuzetno jer donosi pare! Jer, recimo, prvi po zaradi na ovogodišnjoj listi bio je nastavak „Top gana“ sa neverovatnom zaradom od milijardu i po dolara! Bilo kakav komentar je suvišan, zar ne? Ali stvari postaju još gore kada se osmotri ostali deo ove liste. Odmah iza njega sa milijardu dolara je ko zna koji po redu nastavak „Parka iz doba jure”. Zatim slede brojni delovi akcionih franšiza i ekranizacija stripova koji su dominirali na ovoj listi i prethodnih godina. Na nju je dospeo i više od decenije očekivani nastavak „Avatara“, koji je samo posle nekoliko dana prikazivanja ušao na godišnju listu deset najkomercijalnijih sa već zarađenih skoro pola milijarde dolara. Prvih deset filmova na ovoj listi zaradilo je od svetskih bioskopa više od osam i po milijardi dolara! Svi pripadaju komercijalnim akcionim filmovima za bezumnu zabavu masa, a jedina značajna razlika na skoro u vezi sa „kvalitetom“ sadržaja istu top-listu iz prethodnih godina je što su sada na njoj čak dva superkomercijalna akciona spektakla iz kineske produkcije koji su fotokopirani holivudski spektakli samo s kineskim glumcima.

Kada je u pitanju ipak postojeća nešto kvalitetnija holivudska ponuda, sudeći bar prema nominacijama za najznačajnije nagrade, kao i prognozama za nominacije za Oskara, ovu će godinu najpre obeležiti autobiografski film Stivena Spilberga „Fejbelmanovi“ u kome je opisao sopstveno odrastanje u posleratnoj Americi napravivši za strpljenje gledalaca mučnu dvoipočasovnu kvaziepsku u njegovom prepoznatljivom stilu šerbetiranu komedi-dramu koja zapravo najviše može da zanima njega samog. Mada, s obzirom na to da je obnovio pomalo zaboravljenu političku korektnost u odnosu na „jevrejsko pitanje“, nema sumnje da će biti jedan od glavnih favorita za brojne ovogodišnje Oskare. Drugi film kome se daju šanse za veliki broj statua Američke filmske akademije je „Sve i svuda odjednom“, uvrnuta akciona avantura-komedija koju potpisuje kultni kinesko-američki tandem autora koji voli da se predstavlja kao Danijeli. Njihovo je delo dobilo ne samo izuzetne kritike već i takav odziv publike da im je zarada četiri puta veća od budžeta (samo su od bioskopa zaradili preko sto miliona dolara). Sineasta Demijen Šazel, čija su dva prethodna filma „La la lend” i „Ritam ludila” osvojili čak devet Oskara i nekoliko stotina nagrada širom sveta, ima novo delo – „Vavilon“ sa Bredom Pitom u glavnoj ulozi. Od ove priče o najdekadentnijem periodu ranog Holivuda takođe se očekuje „žetva“ Oskara i to onih u najznačajnijim kategorijama. Za mnoge omiljeni irski autor Martin Makdona konačno se pojavio s novim filmom „Vile smrti Inišerina“ u kome je opet, kao i u svom čuvenom filmu „U Brižu“, spojio supertalente irskog glumišta Kolina Ferela i Brendana Glisona. Rezultat je da je ova po svemu izuzetno neobična drama smeštena u ruralni priobalni deo Irske od pre sto godina, inače nalik dramama apsurda Samjuela Beketa, takođe jedan od favorita za Oskare koji je na Filmskom festivalu u Veneciji nagrađen za najbolju mušku ulogu (Ferel) i scenario (Makdona), a bio je nominovan i za najbolji film. Potom je osvojio još šezdesetak nagrada uglavnom u Americi, a nominovan je za čak osam Zlatnih globusa. Ukoliko trijumfuje i kada je reč o Oskarima, ne samo da će to biti zasluženo već i po volji najzahtevnijih pobornika kvalitetnog filma koji ga smatraju filmom godine. Ima onih koji u tu kategoriju svrstavaju i biografsku dramu „Tar“, o kompozitorki iz naslova Lidiji Tar, koju neki vrednuju kao najznačajniju kompozitorku i dirigenta današnjice, a koju je u ovom filmu, pretencioznom i prilično dosadnom, svakako predugom, savršeno, u maniru uloge karijere, odigrala slavna i za sve sposobna Kejt Blanšet. To je skoro siguran „tip“ za Oskara za glavnu žensku ulogu, a za mušku je u svim prognozama bez konkurencije Brendan Frejzer, koji je odigrao svoju ulogu života u porodičnoj drami Darena Aronofskog „Kit“. Duševna i fizička transformacija ovog čoveka u ovoj ulozi je do te mere impozantna da provocira preterivanje u vidu konstatacije da nešto slično do sada nije viđeno. Solidne šanse ima i engleski sineasta Sem Mendes, čiji je novi film, drama smeštena u osamdesete godine prošlog veka, sa dubokim rasnim i socijalnim aspektima, „Imperija svetlosti“, dobila veoma povoljne ocene podjednako i kritike i publike.

 

„Top ganom” po „Avataru” Najneverovatnije od svega je ipak to da se sasvim ozbiljno u konkurenciji ne samo za „tehničke“ Oskare, kao favorit za brojne nominacije, a i nagrade, smešta revitalizacija čuvenog komercijalnog kvaziratnog filma iz osamdesetih, „Top gan“, sada sa omatorelim Tomom Kruzom kao superpilotom američke vojske u novoj herojskoj akciji smrti. U vremenu kada je možda najneophodnije veličati američku vojnu silu, posebno njenu avijaciju, bez obzira kako glupav i naivan, ovaj film (još glupaviji i naivniji od prethodnog!), sa pomenusmo milijardu i po dolara zarade, kao najkomercijalniji ove godine, može vrlo lako da postane i jedan od glavnih osvajača Oskara. U ovoj grupi, bar kada je tehnička supremacija u pitanju, svakako je konačno, duže od decenije očekivani, nastavak „Avatara“ koji, međutim, takođe sasvim lako može da pojuri i nominacije za najbolji film, pa i za režiju Džejmsa Kamerona. Što se tiče najznačajnijih priznanja u Evropi, kako u Kanu, tako i o izboru Evropske akademije za film, dominiralo je novo delo Rubena Ostlunda, švedskog autora kultnog kanskog pobednika „Kvadrat“, „Trougao tuge“, takođe laureat Kanskog festivala, o kome smo detaljno pisali pre nekoliko brojeva. Biće čudno ako, posle kanske i evropske, kao i još desetina drugih nagrada koje su mu dodeljene širom sveta tokom godine, ovaj film ne osvoji i Oskara za najbolji strani film, mada je moguće da bude i u nominaciji za najbolji film i režisera pošto se u njemu mahom govori na engleskom.

Ali iz perspektive da je konkurencija danas u osrednjosti, a ne u izuzetnosti, skoro da i nije bitno ko će zaraditi najviše, koga će hvaliti najvatrenije, ko će osvojiti najviše nagrada. Ugušena obiljem ničega, publika, kao i kritika, ako uopšte još postoji, više nije u stanju da prepozna i, ako se kojim slučajem nekom i omakne, prihvati tu izuzetnost i kvalitet koji su se nekada podrazumevali.