Изузетност осредњости у обиљу ничега

Филмска 2022. година у свету

Година у којој се поносно на челу листе најгледанијих филмова шепурио геријатријски наставак „Топ гана” најбоље је дефинисана управо том тужном чињеницом. У њеном светлу баш ништа што је филмска индустрија донела протекле године нема никакав значај

То што суперзвезде Холивуда (Џорџ Клуни, Бред Пит…) чешће виђамо у рекламама (код нас је то годинама честа и уносна тезга за најпопуларније глумце) него у новим филмовима, а још ређе у добрим новим филмовима, најбоља је илустрација у ком се стању налази филмска продукција. Наслови не мањкају. Напротив, делује да их има много више него претходних деценија. Пораст понуде делом захваљујући потпуно промењеном систему и извору продукције (огромна је нижеразредна понуда из тзв. независне продукције што завршава директно на стриминг платформама или у каталозима кабловских видео-клубова), а делом што се значајан број аутора и протагониста пребацио у „Нетфликсове” студије, као и многе друге који су му конкуренција („Амазон”, „Дизни”, „Епл”, МТВ…) – те је тако створен хибридни филмско-телевизијски продукцијски конгломерат који више није ни класична филмска ни телевизијска понуда – учинили су да је публика дословно засута несавладивом количином понуде у којој, међутим, квалитет више није присутан, а ни меродаван. Чак се више и не зна шта се подразумева под квалитетним филмским делом. Уведене су наредбодавне смернице о питању пропорционалне заступљености расе, пола, сексуалних опредељења, као и наметања политичких ставова који се морају поштовати и пропагирати, те бројних других вредности новог света. Отуда, последично, оно што се некада тражило да би филм био сматран добрим, а то су најпре оригиналност, професионалност и уметничка изузетност, и пре свега ауторова слобода у избору и интерпретацији теме, сада су у другом плану, ако се уопште више и препознају, а камоли од неког захтевају. И док је европски део овог „новог доброг” ту и тамо порозан у смислу да им се и поред стриктног поштовања свих споменутих ставки повремено омакне неки по старим мерилима добар филм, дотле холивудска продукција производи безнадежно очајна дела безимених аутора, у најбољем случају медиокритета, с учинком најлошијег квалитета на који су, нажалост, приморане и њихове некадашње највеће звезде с обе стране камере.

Очај који доноси новац Тако се тешко и чини се узалудно трагање за насловима по којима ће (по добру) бити памћена ова година мора свести на малобројна остварења која су заслужено или не постигла некакав успех на престижним филмским фестивалима или су освојила неке најугледније награде. „Бокс-офиси“ (благајне) одавно више немају на својим листама таква остварења па је по њиховим извештајима очајно стање када је реч о квалитету понуде још очајније. А заправо и даље изузетно јер доноси паре! Јер, рецимо, први по заради на овогодишњој листи био је наставак „Топ гана“ са невероватном зарадом од милијарду и по долара! Било какав коментар је сувишан, зар не? Али ствари постају још горе када се осмотри остали део ове листе. Одмах иза њега са милијарду долара је ко зна који по реду наставак „Парка из доба јуре”. Затим следе бројни делови акционих франшиза и екранизација стрипова који су доминирали на овој листи и претходних година. На њу је доспео и више од деценије очекивани наставак „Аватара“, који је само после неколико дана приказивања ушао на годишњу листу десет најкомерцијалнијих са већ зарађених скоро пола милијарде долара. Првих десет филмова на овој листи зарадило је од светских биоскопа више од осам и по милијарди долара! Сви припадају комерцијалним акционим филмовима за безумну забаву маса, а једина значајна разлика на скоро у вези са „квалитетом“ садржаја исту топ-листу из претходних година је што су сада на њој чак два суперкомерцијална акциона спектакла из кинеске продукције који су фотокопирани холивудски спектакли само с кинеским глумцима.

Када је у питању ипак постојећа нешто квалитетнија холивудска понуда, судећи бар према номинацијама за најзначајније награде, као и прогнозама за номинације за Оскара, ову ће годину најпре обележити аутобиографски филм Стивена Спилберга „Фејбелманови“ у коме је описао сопствено одрастање у послератној Америци направивши за стрпљење гледалаца мучну двоипочасовну квазиепску у његовом препознатљивом стилу шербетирану комеди-драму која заправо највише може да занима њега самог. Мада, с обзиром на то да је обновио помало заборављену политичку коректност у односу на „јеврејско питање“, нема сумње да ће бити један од главних фаворита за бројне овогодишње Оскаре. Други филм коме се дају шансе за велики број статуа Америчке филмске академије је „Све и свуда одједном“, уврнута акциона авантура-комедија коју потписује култни кинеско-амерички тандем аутора који воли да се представља као Данијели. Њихово је дело добило не само изузетне критике већ и такав одзив публике да им је зарада четири пута већа од буџета (само су од биоскопа зарадили преко сто милиона долара). Синеаста Демијен Шазел, чија су два претходна филма „Ла ла ленд” и „Ритам лудила” освојили чак девет Оскара и неколико стотина награда широм света, има ново дело – „Вавилон“ са Бредом Питом у главној улози. Од ове приче о најдекадентнијем периоду раног Холивуда такође се очекује „жетва“ Оскара и то оних у најзначајнијим категоријама. За многе омиљени ирски аутор Мартин Макдона коначно се појавио с новим филмом „Виле смрти Инишерина“ у коме је опет, као и у свом чувеном филму „У Брижу“, спојио суперталенте ирског глумишта Колина Ферела и Брендана Глисона. Резултат је да је ова по свему изузетно необична драма смештена у рурални приобални део Ирске од пре сто година, иначе налик драмама апсурда Самјуела Бекета, такође један од фаворита за Оскаре који је на Филмском фестивалу у Венецији награђен за најбољу мушку улогу (Ферел) и сценарио (Макдона), а био је номинован и за најбољи филм. Потом је освојио још шездесетак награда углавном у Америци, а номинован је за чак осам Златних глобуса. Уколико тријумфује и када је реч о Оскарима, не само да ће то бити заслужено већ и по вољи најзахтевнијих поборника квалитетног филма који га сматрају филмом године. Има оних који у ту категорију сврставају и биографску драму „Тар“, о композиторки из наслова Лидији Тар, коју неки вреднују као најзначајнију композиторку и диригента данашњице, а коју је у овом филму, претенциозном и прилично досадном, свакако предугом, савршено, у маниру улоге каријере, одиграла славна и за све способна Кејт Бланшет. То је скоро сигуран „тип“ за Оскара за главну женску улогу, а за мушку је у свим прогнозама без конкуренције Брендан Фрејзер, који је одиграо своју улогу живота у породичној драми Дарена Аронофског „Кит“. Душевна и физичка трансформација овог човека у овој улози је до те мере импозантна да провоцира претеривање у виду констатације да нешто слично до сада није виђено. Солидне шансе има и енглески синеаста Сем Мендес, чији је нови филм, драма смештена у осамдесете године прошлог века, са дубоким расним и социјалним аспектима, „Империја светлости“, добила веома повољне оцене подједнако и критике и публике.

 

„Топ ганом” по „Аватару” Најневероватније од свега је ипак то да се сасвим озбиљно у конкуренцији не само за „техничке“ Оскаре, као фаворит за бројне номинације, а и награде, смешта ревитализација чувеног комерцијалног квазиратног филма из осамдесетих, „Топ ган“, сада са оматорелим Томом Крузом као суперпилотом америчке војске у новој херојској акцији смрти. У времену када је можда најнеопходније величати америчку војну силу, посебно њену авијацију, без обзира како глупав и наиван, овај филм (још глупавији и наивнији од претходног!), са поменусмо милијарду и по долара зараде, као најкомерцијалнији ове године, може врло лако да постане и један од главних освајача Оскара. У овој групи, бар када је техничка супремација у питању, свакако је коначно, дуже од деценије очекивани, наставак „Аватара“ који, међутим, такође сасвим лако може да појури и номинације за најбољи филм, па и за режију Џејмса Камерона. Што се тиче најзначајнијих признања у Европи, како у Кану, тако и о избору Европске академије за филм, доминирало је ново дело Рубена Остлунда, шведског аутора култног канског победника „Квадрат“, „Троугао туге“, такође лауреат Канског фестивала, о коме смо детаљно писали пре неколико бројева. Биће чудно ако, после канске и европске, као и још десетина других награда које су му додељене широм света током године, овај филм не освоји и Оскара за најбољи страни филм, мада је могуће да буде и у номинацији за најбољи филм и режисера пошто се у њему махом говори на енглеском.

Али из перспективе да је конкуренција данас у осредњости, а не у изузетности, скоро да и није битно ко ће зарадити највише, кога ће хвалити најватреније, ко ће освојити највише награда. Угушена обиљем ничега, публика, као и критика, ако уопште још постоји, више није у стању да препозна и, ако се којим случајем неком и омакне, прихвати ту изузетност и квалитет који су се некада подразумевали.

 

Један коментар

  1. Далибор Костић

    Холивуд је прсо, очигледна је рециклажа старих филмова као и драматична тежња да се преко филмске индустрије задржи тај меки утицај те се због тога јављају филмови са музиком Битлса, наставак Топ Ган-а, Рамбо, итд итд. Но све ово је без икаквих резултата јер то обликовање јавности преко филмова можда још само пролази на источној и западној обали САД-а и то је то.
    Меки утицај Англосаксонаца је у екпоненцијално убрзаном опадању.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *