Фашизам, од јуче, до сутра

О фашизму се често мисли и говори као о појави коју је напредно демократско друштво данашњице оставило иза себе на ђубришту историје, исто као и комунизам, феудализам, или камено доба. „Фашиста“ је постала јефтина свакодневна увреда, празан симбол колико и црвена звезда на боци хајнекен пива. Али шта ако фашизам није само прошлост већ вреба и у будућности?

Италијански семиотичар и писац Умберто Еко пре тридесетак година приметио је да фашизам може да се врати у најбезазленијем могућем облику, а да је наша дужност да га разоткријемо и прстом упремо на сваки од његових нових појавних облика појединачно – сваког дана, у било ком делу света. Зачетке фашизма каквог га познајемо данас можемо свакако наћи у Италији непосредно после Првог светског рата. Млади Бенито Мусолини је 1919. оформио Fasci Italiani di Combattimento политичку партију без јасног програма и за симбол је узео антички римски симбол fascio (фашо) – сноп прутића с ратном секиром. Сваки прутић понаособ се дa лако поломити, али када су заједно, у снопу, то постаје немогуће – симбол снаге и претња (секира). Из тог периода датира и Мусолинијев надимак Дуче – вођа (од латинског dux, ducis).
Мусолини је потом, 1921. године, основао Националну фашистичку партију Италије, a већ крајем 20-их година прошлог века је та партија остала једина дозвољена у земљи. Такав једнопартијски систем је срушен тек 1943. усред Другог светског рата, а априла 1945, пред саму смрт, Мусолини је писао: „Сада је ноћ, али ће после ње доћи дан.“ Наше питање у овом тексту се управо односи на тај моменат. Да ли долази време да се роди и та нова фашистичка зора? Са које стране света би нам дошла, и у који час? У каквом облику?

СИМБОЛ ЦРНЕ КОШУЉЕ Дучеов сан о обнављању славе и моћи Рима је срушен, а тај историјски период нам је оставио, између осталог, иконографију окићену црним кошуљама, маршевима, борбеним покличима и празном реториком. Што рече Умберто Еко, фашисти су више утицали на међународне модне трендове него Армани, Версаче и Бенетон сви скупа.
Поред ових појавних, површних лако препознатљивих и мање битних облика ове идеологије постоје и они суштински елементи фашизма који нас занимају. Хрватске неоусташе могу да славе „Олују“ у црним кошуљама, са испруженом руком у римски поздрав, да марширају и певају борбене (Томпсон) песме. Но да ли је то, само по себи, фашизам? Није. То је сасвим нецивилизацијско ругање убијеним и прогнаним суграђанима, али само по себи није фашизам.
Мусолини је фашизам дефинисао као спрегу државе и крупног капитала. Полуге државе су бирократски апарат, војска, полиција и, у овом случају, црква (за разлику од комунизма), а крупни (традиционални) капитал поседује средства за производњу машина, робе и хране и контролише проток новца, банке. Када објединимо ове елементе контроле над друштвеном заједницом, ето нама правог фашизма попут овог у Италији, или Франковог у Шпанији, Салазаровог у Португалији, Павелићевог у Хрватској или Пиночеовог у Чилеу. А на основу ове прецизне и функционалне дефиниције можемо у редове фашиста сврстати и Немачке националсоцијалисте Адолфа Хитлера.
Да бисмо испитали садашње и будуће стање друштва у односу на фашизам, битно је да ову појаву дефинишемо. Ево, за потребе овог текста можемо да се договоримо да су битни следећи елементи фашизма: спрега државе и крупних корпорација, недостатак мултиполарне политичке сцене, чврста контрола над медијима и заглушујућа пропаганда, из чега директно следе једноумље и нетолеранција, инструментализација војске и полиције, постојање спољног непријатеља, расизам и подела друштва.
Но да сад ставимо тај фашизам у неке реалне оквире данашње свести са специјалним освртом на нове (западне) генерације. Пре десетак година је писца ових редова један студент на часу питао у чему је разлика између фашизма и комунизма. Па то би требало свако да зна, помислили бисмо. Међутим, како објаснити ту разлику двадесетогодишњацима 21. века у неколико речи? У неколико речи, јер је наша тема био ренесансни текст, а до фашизма смо залутали неком странпутицом. Како бисмо проблематику приближили модерном сензибилитету, а из нужде, дошли смо до кратке и једноставне (и мањкаве, наравно) дефиниције: нацизам је по дефиницији расистички, а комунизам је глобалистички, заснован је на раду, а не на раси, крви или тлу. Студенти су климнули главама као да разумеју.
Фашизам је доживео историјски пораз а снаге „добра“, западни капитализам и источни комунизам, кренуле су у изградњу светле будућности. Но да ли је фашизам заиста нестао са светске сцене. Споменућемо овде два занимљива елемента: НАТО операцију „Гладио“ и операцију коју су спроводиле западне тајне службе па и Ватикан –„Пацовске канале“.
„Гладио“ је римски кратки мач по коме су и гладијатори добили име. Било је то главно оружје њиховог заната. По завршетку Другог светског рата, западни савезници су се плашили совјетске инвазије. У склопу припрема рата против Совјета оформљена је група „stay behind forces“, јединица за борбу иза непријатељских борбених линија, у дубини освојене територије. Операција је добила назив – „Гладио“.
Ове јединице биле су супертајне, тако да ни генерално секретар НАТО-а својевремено није за њих знао јер војска (ЦИА?) није имала поверења у цивиле. Тако је „Гладио“ израстао и у политички фактор који је био умешан, како у црни (фашисти), тако и црвени (комунисти) тероризам. Болоња је главно чвориште италијанске железнице и уопште транспорта, као и седиште друштвене свести („presa di coscienza“) италијанске левице. Не заборавимо да су око Болоње зракасто распоређени бисери италијанске индустрије точкаша: Ферари, Ламборгини, Масерати и Дукати. Ту је, јула 1980. године у чекаоници друге класе на железничкој станици, у јединој просторији са клима-уређајем (гужва) експлодирала направа која је однела 85 живота (200 рањених). И данас ту стоји спомен-плоча на којој лепо пише да су ти људи пали као жртве „црног терора“. Седамдесете године се у Италији називају „оловним годинама“ („gli anni di piombo“), а списак злочина је дугачак: 1973. полицијска станица у Милану – четири мртва и 52 рањена; 1974. трг Лођа у Бреши – осморо мртвих и 102 рањена; 1974. воз на линији Рим–Бренеро – 12 мртвих и 105 рањених и тако даље. Познат пример наводног „црвеног“ терора (Црвене бригаде) јесу отмица и убиство Алда Мора 1978. године на путу за парламент где је имао намеру да комунистима понуди место у влади. Необичне околности, свакако.
Да је ово све плод вредног рада чланова операције „Гладио“ знамо из, на пример, сведочанстава у парламенту Италије 1990. и 1999. године бившег председника републике Ђулија Андреотија. Више о операцији „Гладио“ може се сазнати, на пример, из одличног документарца Би-Би-Сија из 1992. године (још доступан на јутјубу).

ТРАНСАТЛАНТСКЕ ВЕЗЕ Операцију „Гладио“ овде спомињемо како бисмо показали да су западна демократија, политичка сцена и друштво били подвргнути манипулацијама, као и да је припреман мост за операцију ширења на исток чији смо сведоци од распада Совјетског Савеза до данас. Шта је још потребно за борбу против комуниста и совјетског напада? Знање и савезништво локалних фашистичких вођа којима је после рата пружено уточиште. Хрватски фашисти су тако били убризгани назад на Балкан почетком деведесетих. Занимљив је свакако пример хрватског министра одбране (1991–1998) Гојка Шушка који је напустио Југославију 1968. уз помоћ фратра Ферде Влашића, који га је пребацио у фрањевачки манастир у Фронлајтену, где је остао шест месеци до одласка у Канаду. Познато је да је Шушак у Канади између осталог водио пицерију „Top Pizza“. Одлична припрема за разбијање једне државе и посао министра војног у другој.
Ко прати догађања у Украјини може јасно да испрати отворене канале између Северне Америке и Кијева којима су нацисти и њихови симпатизери (бандеровци) после Другог рата пребачени преко Атлантика да би сада били убрзано убризгавани назад у Украјину са све фашистичко-нацистичким фолклорним елементима од кукастог крста и поздрава испруженом руком, до патолошке мржње према свакој „другости“ (Руси и све руско у конкретном случају).
Инструментализација фашизма је, дакле, одувек била део НАТО стратегије, а у функцији ширења на исток. Таква инструментализација дакако указује на то да (нео)фашисти не само да нису били сузбијани већ су систематски одгајани. Да додамо да се Русија са Запада руши инструментализацијом фашиста, а са југа инструментализацијом муслимана. Еманације, докази постојања ових структура су терористичке групе попут Ал Каиде и војне структуре попут ИСИЛ-а, те константни немири на тој јужној граници („меки трбух“ Русије).
Чињеница је да се демократски простор за јавне дебате и испољавање независне политичке воље на Западу драматично смањио. Сетимо се само неколико примера. Џулијан Асанж је још у затвору јер је разоткрио (између осталог) злочине америчке војске. Трамп је победио на изборима у Америци, псеудосоцијалиста Џереми Корбин је постао лидер Лабуриста, а брегзит је извео Британију из Уније на таласима слободе изражавања (и манипулације) коју су нам омогућавале социјалне платформе попут твитера и фејсбука.
Тога је бивало. Не више.
Све ове платформе су током корона хистерије и свих врста закључавања постале цензурисане. Армије наводно независних политичких комесара марширају интернетом у борбеном поретку и разоткривају дезинформације, лажи и све друге елементе (мишљења, ставови) јавног дискурса који се не допадају њиховим спонзорима.
Ако погледамо цензуру на друштвеним мрежама и у масовним медијима, јасно је да су неуролингвистичко програмирање и психолошко информативна манипулација комплетнији него било када у историји. Јавни дискурс је потпуно опогањен непрестаним позивима на заустављање говора мржње и нетолеранције. Кажемо опогањен, јер је и сам потпуно нетолерантан пошто је и дизајниран да смањује простор за отворену дискусију и размену мишљења. Ево, видимо да водећи западни листови као што су „Гардијан“ и „Њујорк тајмс“ ових дана хвале храброст кинеских протеста против корона мера и цитирају јасно видљиве слогане попут „хоћемо храну, а не ПЦР тестове“. Када је скоро милион људи протестовало против корона мера у Лондону, јула 2021. године, ни „Гардиjан“, ни Би-Би-Си, ни „Њујорк тајмс“ нису томе посветили ни једну једину смислену реченицу, ни сличицу.
Британија и Америка имају парламентарне системе са две главне партије за које нико више није сигуран у чему се уопште разликују. Зашто је то тако? Па зато што слушају диктате великог капитала, мултинационалних корпорација. Политичке структуре не штите више интересе грађана већ недемократских институција попут инвестиционих фондова и Гугла, Мајкрософта, Амазона, Бритиш петролеума, или финансијског и војноиндустријског комплекса, те фармацеутских корпорација! Сетимо се сада на тренутак једног битног елемента оне претходне дефиниције фашизма: спрега државе и корпорација. А шта ако корпорације постају моћније од држава? Нисмо вероватно баш дотле дошли и западне демократије још могу да заштите своје грађане, али докле ће моћи? То ћемо тек видети.

ХАЈКА НА БЕЛОГ МУШКАРЦА Расизам? Хајка на белог мушкарца и уопште читаву расу траје. Бели човек је крив за све од Библије преко медицине и филозофије, колонизације, трговине робовима, привилегованог статуса и непримерене свести. Хајка креће из школских и високошколских установа, инкубатора за одгајање неомарксистичких ударних група под заставом дугиних боја, а циљ јој је, као и свакој неомарксистичкој групи, преузимање власти. Позитивна дискриминација је некада виђена на делу у Југославији. Тада се радило о националном кључу. Сада се тај исти дискриминаторни принцип користи у расном и родном кључу. Колико је овај принцип расни и расистички показује да идеолошка матрица не прави никакву разлику међу белим људима. Можда је предак неког Енглеза и учествовао у трговини афричким робљем, али тешко да је то радио неко с Балкана или из Летоније. Ови су с Балкана и сами били одвођени код Млетака као робље, но ништа зато, расни и расистички принцип важи за све подједнако због боје коже.
Да ли то сад значи да је данас, на Западу, успостављено неофашистичко устројство? Рекло би се ипак да не. Нису све демократске функције атрофирале и постоји још виталности и памети да се овим идеолошким, догматским маневрима супротставимо.
Пре петнаестак година је била расправа (једна од многих) у британском парламенту о увођењу личних идентификационих докумената који у Британији не постоје. Значи, нико у Британији нема лични карту и самим тим нико, ниједан полицајац, или представник власти нема права (ни могућности) да неког легитимише. Та реч у таквом смислу у речнику и не постоји. To legitimize значи учинити нешто легалним, прихватљивим. Једна госпођа је у парламенту устала и указала на чињеницу да је управо то један од разлога што је Британија у 20. веку била једина, или једна од ретких, европских држава које су одолеле тоталитарним устројствима попут фашизма, или комунизма – грађани немају лична документа па је самим тим контрола државе лабавија.
Англосаксонски свет данас живи после (услед?) мера поводом корона пандемије, у условној слободи. Ванредне мере прете над главом сваког појединца а када упоредимо садашње стање са претходном дефиницијом фашизма и његовим карактеристикама, можемо да приметимо да је спрега мултинационалних, глобалних корпорација и државе (владе, овде је свеједно) више него очигледна. Гугл, Мајкрософт, Амазон, технолошки гиганти, војноиндустријски, финансијски комплекси и медији масовних комуникација, индустрија забаве су, да то представимо доброћудно, на истој страни историје. Постоје три заиста глобална финансијска гиганта, инвестициони фондови Вангард, Блек рок и Стејт стрит. Као и три глобалне информативне агенције, Асошијетед прес, Ројтерс и Франс прес. Толико о плурализму и „различитости“.
Нико више ни у шали не помишља да је локални парламентарац једном изабран отишао у Лондон, или Вашингтон да представља интересе локалних бирача. Не, он(а) тамо одједном, сасвим изненада, неочекивано долази до потпуно нових сазнања, а због хитне природе проблема мора да реагује без консултација с базом. Остаје да грађанима објасни шта и како треба мислити. Одједном се принцип одоздо нагоре (демократија) претвара у одозго надоле (одрон).

Наставак у следећем броју