БЕМУС је прошао. Остају питања

ХРОНИКА 54. БЕМУСА (други део)

Где је нестала Трибина младих, где је вече Етно музике, где су Хронике БЕМУС-а на РТС-у, где је премијера опере или балета нашег Народног позоришта? Најбитније, где је публика? Полупразна сала Коларца на одличним концертима, али и на отварању и затварању – упозорава

У наставку БЕМУС-а (о чијем првом делу смо писали у претходном броју) представљене су разноврсне музичке форме и ансамбли, за сваког понешто. Камерни квинтет Вива мјуз (?) из Санкт Петербурга уредно и школски је 8. новембра свирао барок сали БФ, што је последица незаинтересованости совјетског школског система за овај музички период, вероватно га сматрајући неком лаком музикицом. На модерним инструментима свирало се без експресије и монотоно, ваљда тако гудачи Евгенија Клевцова (виолина и уметничко вођство), Наталија Грињук – виолина, Алексеј Адрејев – виола и Наталија Нескоромнаја – виолончело мисле да треба да звучи барок. Чембалиста се није чуо, јер није умео да реализује хармонске шифре у басу. Чак је и ултрапознати прелепи Вивалдијев Концерт за две виолине звучао суво, јер су солисте уместо оркестра пратили виола и виолончело (штедња). Светли моменти и право уживање биле су арије Хендла и Вивалдија, које је, коначно, са смислом за стил, зрелим и облим гласом донела мецосопран Људмила Сиденко. Зачудо, ансамбл ју је лепо пратио.
Праве посластице били су концерти у црквама. Хор РТС је у Саборној цркви (9. новембар) надахнуто тумачио руску духовну музику, под управом Бојана Суђића. У Цркви Св. Антуна Падованског Гордан Николић је у једном даху и два сата музике донео интегрално Партите и Сонате за виолину соло Ј. С. Баха, у концерту који се слушао не дишући (10. новембар). Знајући Николића и његове домете, ништа друго нисмо ни очекивали.
Војвођански симфонијски оркестар је 12. новембра на Коларцу, са својим шефом диригентом Александром Марковићем (на овој функцији у другом, текућем мандату), представио још једну расну примадону у Плесу седам велова из Штраусове опере Саломе, али и раскошно тумачење Божанске поеме Александра Скрјабина. Немачка звезда сопран Мајда Хунделинг је снажно и одлучно певала скандалозну Салому, уз мању подршку мецосопрана Софије Цингуле и тенора Јана Вацика, који се нису чули јер су смештени негде иза оркестра. Оркестар је показао како се свира соло, али и како се прате солисти. У обе варијанте био је то заобљен, лепо формиран оркестарски звук, са одличним дувачима и расположеним гудачима које је прецизно и маштовито водио маестро Марковић. Једва чекамо да их поново слушамо.
Гудачким квартетима обично су потребне године да се усагласе, али квартету Дифракције је било довољно мање од годину дана да буде репрезентативан. Професори са ФМУ (два Дејана – Млађеновић, виола, и Божић, виолончело) и два Средојевића (Драган, виолина, и супруга Кристина Миносјан Средојевић – виолина, није на факултету, још) показали су врхунски професионализам у концерту домаће музике. Гудачки квартети Петра Озгијана, Петра Бергама, Берислава Поповића и Лудмиле Фрајт захтевају од извођача више од Бетовена или Брамса, јер ту нема мелодије да води, све је подређено филозофији музике друге половине 20. века – музика не мора да се свиђа. Лудмилине сребрне кашичице су слатко почеле, Бергамо је показао да је увек био шмекер, а најживотнији је био виолончелиста, који је свим својим бићем вајао музику, чак и кад је није било. Честитамо и желимо још много других програма, if you know what I mean. Сутрадан су Марко Хатлак и Funtango обрадовали фанове Пјацоле, нашег усвојеног музичког сина, а било је ту помало и Стравинског и Галијана, да се промеша.
Затварање, наравно, као и отварање, припало је маестру Бојану Суђићу и његовом оркестру Виртуози. Солиста, млади шпански пијаниста Мартин Гарсија Гарсија приказао се у два концерта, Бетовеновом и Шопеновом, који су били уоквирени Егмонт Увертиром и Увертиром-фантазијом Ромео и Јулија Чајковског. Стандардни програм изнедрио је много више него експерименти – програм за душу. Оркестар је у обе увертире звучао питомо, снажно по потреби, али не грубо, стилски одређен и подређен диригентском потезу. Одлично су отпратили оба концерта, што је такође био подухват, јер су темпа код младог пијанисте била флуидна, таласаста и пуна рубата. Његов туше има све, од савршене технике, али без егзибиционизма, преко певајуће кантилене (што је најтеже на клавиру), од деликатног пиана све до снажног али контролисаног форте звука, који никад не прелази у неукусност. Вечити Бетовен, победа светлости над силама мрака, пружио је уживање у Петом концерту, са антологијским другим ставом. Шопен је био – Шопен. Леп концерт, за уживање и достојно затварање важног музичког фестивала.
БЕМУС је прошао. Остају питања. Где је нестала Трибина младих, где је вече Етно музике, где су Хронике БЕМУС-а на РТС-у, где је премијера опере или балета нашег Народног позоришта? Најбитније, где је публика? Полупразна сала Коларца на одличним концертима, али и отварању и затварању – упозорава. Можда треба размислити о томе да квантитет не прелази нужно у квалитет, да је мање некад – боље. Краће а ударније. БЕМУС то заслужује.