ЖЕЉНО ОЧЕКИВАНИ ПОГОРЕЛИЋ И ЕГЗАЛТИРАНА ПУБЛИКА

54. БЕМУС

Померен у новембар (1–15), далеко од октобарских дана ослобођења Београда, 54. БЕМУС под слоганом Заводљиво… као музика! отворио је фестивалски оркестар Виртуози са диригентом Бојаном Суђићем, иначе уметничким директором и селектором фестивала

Најављени програм отварања фестивала Песме и арије представио је изванредне вокалне солисте, велшког бас-баритона Брина Терфела и наш али светски сопран Софију Петровић. Пошто оба имена нису позната београдској публици, сала Коларца била је скромно испуњена, што је преседан у историји БЕМУС-а, где су се увек за отварање тражиле карте више и проваљивало на силу у дворану. Аудио-снимак свечаних трубача с химном фестивала, уместо живих музичара, кратки говори директора ЦЕБЕФ-а (извршног продуцента) Дамира Хандановића и нове градске секретарке за културу Наташе Михаиловић Вацић, и ето нас усред громогласног Вагнера.
Први део програма посвећен је Вагнеру, који се код нас не изводи често. Увертира за оперу Мајстори певачи грунула је гласно и јасно, са дувачима који ће снажно царевати током целог концерта. Гудачи су се надметали у гласности, а та борба је довела до сировог, неплеменитог тона без заобљености и без меког звучног квалитета. Динамика је увек била форте, као да је грех свирати тише. Овај неквалитет се поновио и у супер познатом Касу Валкира из опере Валкира, који је обележио филм Апокалипса данас у налету хеликоптера на вијетнамско село. У извођењу Виртуоза недостајало је ритмичког јединства, али и концепције која би ову злоупотребљавану нумеру издигла изнад нивоа цртаног филма. Велики велшки певач Брин Терфел донео је арију Ханса Закса из Мајстора певача моћним гласом, дискретном глумом и дикцијом која се ретко чује. Арију Вотана из опере Валкира Терфел је доградио сценском радњом, интонацијом и музикалношћу која осваја, без напора и сасвим опуштено. Софија Петровић је бриљирала у арији Изолдине смрти из опере Тристан и Изолда, невероватним волуменом гласа којим је надјачала гласни оркестар, али исто тако интонацијом, контролом боје и сенчења, без трунке напора, као да то није ништа. Најтеже је певати Вагнера. Солисти су нас обрадовали, волели бисмо да их чешће чујемо код нас, али за оркестар се чини да је то био превелики залогај, поготову што су основани недавно и нису имали времена за дугогодишње пробе и усвиравање. Други део концерта је био лакши, за сваког понешто, од Бетовена до разних савремених мјузикла, ефектно за крај.
Румунски национални камерни хор Мадригал – Марин Константин театрално се 2. новембра пео на бину Коларца обасјану сабласним светлом и покривену густим сценским димом. Обучени у раскошне ренесансне костиме, били су прави празник за очи, а као додатак аудио-визуелном спектаклу, слајдови ренесансних сликара (Ботичели, Бројгел) и предела су прекрили таваницу и зидове дворане, док je лајт-шоу настављен у партеру. Заштитни знак првог дела музике ренесансе била је Matona mia cara Орланда ди Ласа, да би преко Ландинија, Хуана дел Енсине, Морлија, све до Хаслера хор приказао заобљен звук, равнотежу међу деоницама, одличну интонацију и све оно што поседују добри хорови. Диригент Ана Унгуреану је балетским покретима спретно и елегантно водила свој хор, очигледно дисциплиновано увежбан. Други део је посвећен савременој музици, са поентирањем на крају – Мокрањац Друга руковет. Сала је опет била полупразна, као да није БЕМУС.
Устрептало ишчекујући Иву Погорелића и Шопена, прошли су добри концерти. Млади виолончелиста Немања Станковић је 3. новембра у сали Филхармоније са Марином Форментијем, кога је Лос Анђелес tајмс назвао Гленом Гулдом 21. века, у реситалу састављеном од дела Перта, Бартока, Шчедрина, Веберна, Шумана и Брамса показао своје могућности да врхунски презентује и романтизам и савремену музику. СО РТС је са диригентом Мануелом Лопезом Гомезом, иначе производом чувеног венецуеланског El Sistema који је изнедрио и светски познатог диригента Густава Дудамела, 5. новембра на Коларцу отпратио корејску виолинисткињу Бомсори Ким у Бруховом Концерту. Највећа звезда била је виолина Гварнеријус из 1725. на којој све звучи чаробно. Оркестар се без изненађења лепо приказао у Хамлет Увертири-фантазији Чајковског и Дворжаковој Симфонији број седам. Новосадски камерни ансамбл (Рита Кинка – клавир, Лаура Леваи Аксин – флаута, Сања Ромић – обоа, Никола Ћирић – хорна, Немања Михаиловић – фагот и Александар Тасић – кларинет) у сали Филхармоније 6. новембра представио је ретко извођене композиције: Веселе лакрдије Тила Ојленшпигела за дувачки квинтет и клавир Рихарда Штрауса, Матис секстет Андреја Рубцова и Пуланков Секстет за клавир и дуваче. Изванредан избор програма и изванредна интерпретација новосадских уметника.
У крцатој сали Коларца у којој буквално није могло да се дише, наступио је 7. новембра жељно очекивани Иво Погорелић са целовечерњим програмом Шопена, којим је и почела његова контроверзна мегакаријера. Погорелић је већ годинама у фази експеримента – сецирања композиција на делиће, да би их склапао по само њему знаним критеријумима, истражујући звук и односе унутар дела. Спорија темпа које сада преферира пијаниста сециране композиције доводе у стање неподношљивог трајања. Публика је била или егзалтирана или индигнирана. Шопен – Погорелић су заталасали фестивал, што и јесте сврха уметности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *