СВЕТИОНИК – Униформисана сторија

Франу је Бог дао да се увијек осмјехује, а од Његоша наовамо знамо како љепше ствари нема на свијету него лице пуно веселости. Причали смо те вечери сатима, онако насуво, без пића икаквог, на једном од ријетких мјеста у Заливу гдје на километар нема ђавољег кафића. У Јошици, и на још неким мјестима, опстао је дио обале као чудо, одакле се још могу да опазе звијезде

Баш сам се обрадовао када сам у чекаоници Дома здравља срео Франа, школског друга. Да ли смо некад сједали у истој клупи, не могу да се сјетим, могуће и да јесмо, али да смо заједно ишли у кестенову шуму да беремо лисичарке и вргање, тога се јасно сјећам. Били смо чланови планинарског клуба „Субра“, и освајали планинске врхове у залеђу Херцег Новог, при чему то нису биле планине попут Авале од 500 метара рачуна ли се од нулте надморске висине, него вршине од преко окомитих километар и по у просјеку. Зближи школа, али зближи и природа, хоћу да кажем…
Срели смо се концем главне туристичке сезоне док смо униформисани у плаво-бијеле пруге, супруга и ја, након неколико километара шетње поред мора сјели да гледамо како Заливом на свега неколико стотина метара од нас пролазе велики наутички ентитети: један крузер, једрилице, катамарани, па мегајахта, па рибарске барке изашле на лигње. У једном тренутку, опазио сам да нам у сусрет иде такође униформисани Франо, па га позвах да сједне на клупу до нас, што је он, дакако, прихватио јер се један другоме увијек порадујемо.
Франу је Бог дао да се увијек осмјехује, а од Његоша наовамо знамо како љепше ствари нема на свијету него лице пуно веселости. Причали смо те вечери сатима, онако насуво, без пића икаквог, на једном од ријетких мјеста у Заливу гдје на километар нема ђавољег кафића. У Јошици, и на још неким мјестима, опстао је дио обале као чудо, одакле се још могу да опазе звијезде.
И причао је Франо како је одбио понуду да буде главни кувар у Институту, рекавши директору да се то Институту не исплати, јер би он, Франо, пет ручака сам појео сваког дана. И доручака, и вечера. Остао је Франо да ради у Институту на мање плаћеном мјесту, јер је директор схватио шта је мој огромни школски хтио да каже. Да је Франо Црногорац, за њега би се на обали рекло да је оршо ди монтања, међед са планине, али је Франо ипак Бокељ, па му нико није могао да каже потамо се, ти оршо ди монтања!
Узео је зато Франо да шета сваког дана одјевен у морнарску мајицу по пет километара не би ли смршао, па кад је видио да мршави, да му полази за трудом и вољом, да је лакши и полетнији, закорачао је корацима од седам, па онда и од десет километара дневно!
И сад, будући да свака птица пјева онако како јој је порастао кљун, посебно током 90-их година прошлог вијека, заливски Хрват Франо причао је, уз сва бокешка уважавања, Србину Николи, како планира да у своје мало мјесто, не први пут, доведе клапу да канта пред црквом, да се окупи народ, да буде фешта, како се лијепо провео у Далмацији, и у Загребу, а Србин је Никола причао како планира да након „Херцег Новог“ Тома К. Поповића (1853–1931), прве историје града (која почиње реченицом „Херцег Нови је српска творевина из средњега вијека“), изда „Легенде из Боке Которске“ Тома Гргуревића (1935–2009), заливског Хрвата, који је, као човјек поштен, у либро унио дословно све легенде које је могао да нађе о Светом Сави, Светом Трипуну, блаженом Грацији, постанку Залива, постанку градова, о владарима, вилама и бићима из свијета фантастике.
И сад,
Поскочио сам од среће кад сам у чекаоници Дома здравља видио опет Франа, јер ми се нека, Боже ме прости, похотна баба, кад ме видјела у сакоу, окачила о лакат и рекла да бисмо били добар пар. Рекао сам жени, показавши јој прстом да сједне тамо, а Франу да се спусти, да бисмо се трипут пољубили, беш корону, јер је Франо ем висок, ем крупан, као онај морж са рекламе за Ева сардине.
Из торбе коју увијек носим, извадио сам фломастер-маркер и на вратима ординације на којима је писало прво презиме па име ординирајуће докторке, оставио лекторску интервенцију, за оне који знају да читају те ознаке, да након др иде прво име па презиме.
Нисам питао Франа, боме, који га разлог доводи у Дом здравља, то је ствар коју ће исповједити докторки, него сам му испричао анегдоту, све прстом машући лијево-десно оној жени тамо, да ми се не примиче.
Јуче ми је у бутиги био – рекао сам – рођак Тихо, капетан дуге пловидбе, Бокељ стар 350 година. Донио ми је књигу врућу, управо изашлу из штампе, пуну животних мудрости његовог покојног оца, јер сам ја рецензент и писац поговора.
И сад – причао сам Франу – док смо уговарали детаље новембарске промоције, мјесто, вријеме, говорнике, наступ вјерски мјешовите женске клапе из Котора, послужење, да све буде трошолушо, да све буде гала, пожалио ми се Тихо, чији су преци 1867. дали земљу да се на пјени од мора изгради црква заштитника помораца Св. Спиридона, пожалио се на здравље. Долетио је с далеких мора не би ли на Војномедицинској академији у Београду из руку школованих љекара добио дијагнозу.
И прича ми – причам Франу на три минута од клете полусатне паузе на коју сваки доктор у државном Дому здравља има право – да му је отац вазда говорио како гријеше сви који у хирургу, или инжењеру, или архитекти… виде најбоље занимање и врх школовања. Не, склон је био да повиси глас Тихо: Најважнији је учитељ, наставник и професор! Зашто? Зато што они рађају све друге. И астрофизичара и успјешног маслинара!
Када је из ординације у минут до паузе изашао пацијент, извинио сам се мом школском другу који је чекао код другог изабраног, па ушао да за минут узмем упут за офталмолога. Годинама нисам био код очног љекара, а да би ваљало, понукало ме то што смо у фамилији октобар провели с операцијом катаракте на оба ока мог оца као главном темом…
Ни минут није био потребан да докторка загледана у монитор установи како су сви термини до краја године попуњени. Џабе сам долазио. Али сам видио Франа. И испричао му причу капетана Тиха у вези с тим које је занимање најважније.
Лекторском интервенцијом учинио сам тога раног новембарског дана колико сам могао. Обишао сам оца и мајку, породицу брата поморца која живи изнад, а онда пошао да мало пливам у мору.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море