Култура нас (не)повезује: Колико има Југославије у Србији данас
Југославија је у мислима и срцима овдашњег света у носталгичном контексту и даље присутна, и то не као држава једнакости и неизмерне међусобне љубави свих њених народа и народности већ као сећање на земљу у којој су били слободнији и богатији него данас. У којој су боље и безбрижније живели. А то су праве вредности утицаја државе у животу грађанина, а не ове која нам се данас намећу споља, преко наших „елита” – од права изопачене и девијантне мањине, безбожника или оних који су тренутно декларативно расно повољнији за сваку врсту поштовања од других
Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ ће у наредним месецима објавити серију ауторских текстова. |

Заступници југоносталгичних осећања
Занимљиво је да је опчињеност западним системом вредности и његовим овде пренадуваним, па чак и измишљеним, слободама присутна све до данас. Али и да је управо та такозвана културна елита, сабијена сада у кругу двојке у Београду, остала највернији заступник југоносталгичних осећања. Они који су највише кудили Југославију и тако јој се радо подсмевали данас позерски хвале њене вредности. Те вредности које они тако поштују заправо се своде на једну – на упорно настављање подржавања веза између свих народа и народности који су чинили Југославију сматрајући је тамницом народа (све са тамничарима Србима). Те везе су најпре интересне и економске, посебно је то приметно у филмској продукцији – у заједничкој производњи филмова и међунационалној присутности глумаца и аутора у делима „бившег југословенског простора”. Пошто су им распадом СФРЈ тржишта драстично смањена, представници оних заточених народа у двехиљадитим годинама немају ништа против да дођу својим тамничарима у госте и да ту, сада коначно слободни, зараде неки динар. А овдашња културна елита никада срећнија. Опет смо заједно! И док су на свим тим просторима бивше Југославије српски аутори углавном добро пролазили када су уз неки свој производ или тезгу у тамошњим развијеним културним срединама отворено и бестидно блатили своје заостале сународнике, у Србији су без проблема дворане пуниле „звезде” које су проповедале усташтво или генерално анимозитет према свему српском. А управо се то највише допадало другосрбијанској елити из круга двојке и управо се у таквим односима у „једнакости” свих народа и народности испољавала њихова извештачена југоносталгија.

Незванична Југославија у културној размени
Тако се заправо опет формирала Југославија. Незванична, невидљива, оличена у „културној размени”, која је, додуше, углавном на штету или бар у раскораку са српским интересима, па чак и оних људи који се у великој љубави према непријатељима сматрају у свему изнад својих сународника. Та нова, невидљива и непостојећа Југославија, као некакво накарадно и по нас свакако неповољно заједничко тржиште, исто као и у оној бившој Југославији и свим њеним верзијама, има неравноправан однос према српском доприносу и идентитету у њој и то највише подстрекиван и генерисан управо из наше средине. О таквим су суманитим и издајничко-кукавичко-поданичким испољавањима српске културне елите током постојања СФРЈ написани томови књига и одштампане хиљаде полемичких страница у медијима, да и не помињемо и данас честе телевизијске интервјуе још живих њених актера на ову тему. Али то је све прошлост. Данашњи издајничко-кукавичко-поданички испади српске културне елите су још драстичнији. Залажући се за „измирење” са онима који су нас презирали и који то и даље чине, они поносно испуњавају „културолошку обавезу” да као елита поведу заблудели народ у правцу правих, европских начела и вредности. Негирање злочина над нама, заузимање за дословно сваки прозападни став, сваки антисрпски наратив, то је
њихов интелектуални арсенал. Неки, и то са обе стране и те како присутне гвоздене завесе између народа с простора бивше Југославије, и данас, међутим, упорно тврде да и даље постоји југословенска култура и да нас она нераскидиво повезује. Тачније, задржава међусобно повезаним. Најциничнији је, рецимо, пример тврдње једног од елитних припадника с ове стране гвоздене завесе који каже да православни Срби читају Стари и Нови завет у преводима Вука Караџића и Ђуре Даничића који су написани на ијекавици која је у употреби у данашњој Хрватској, па самим тим своју светосавску веру упражњавају на хрватском језику!
И док ми упражњавамо своју веру на хрватском, та иста Хрватска и сви око нас који су чинили Југославију, чак и они који су крвним везама нераскидиво повезани с нама, махнито и до апсурда трагикомично се упиру да измисле своју праисконску самосталност и постојање језика и културе само њима припадајуће. Само не ми. Ми, ето, и веру не можемо да упражњавамо без Хрвата!? Југославија је у мислима и срцима обичног овдашњег света у носталгичном контексту и даље присутна не као држава једнакости и неизмерне међусобне љубави свих њених народа и народности већ као сећање на земљу у којој су били слободнији и богатији него данас. У којој су боље и безбрижније живели. А то су праве вредности државе, а не ове данас која нам се намећу споља, преко наших „елитиста” – од права изопачене и девијантне мањине, безбожника или оних који су тренутно декларативно расно повољнији за сваку врсту поштовања од других. И током постојања сахрањених Југославија, али и данас, Србија је једина од бивших република у којој је на сваком попису установљено највише припадника непостојеће нације – Југословена. Ко је овде чији тамничар био или је то и даље, и ко је заиста био или је и даље утамничен? Шта ће рећи најновији попис?
Југословенска идеја и југословенство у српској култури и уметности
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Hvala gospodinu V.Panovu, na ovom izvanrednom clanku, nisam samo ja, obicna,najobicnija mala licnost, koja tako misli i oseca. Toliko je tuzno i ruzno kako nasa samoproklamovana elita misli o nama Srbima tj o svom narodu i kako se ubija da nas predstavi svetu, da me je sramota. Kako njih nije, ne znam, nisam dovoljno pametna. Ono, sto mene najvise cudi, to je da nasa drzava tj Ministarstvo kulture i prosvete to sve ne vidi, ili se pravi da ne vidi, ili nema vremena da se time bavi, pa ih i dalje finansira, neverovatno.
Cesto se pitam, da li nesto nije u redu sa mnom i sa svim normalnim Srbima. Zasto se protiv toga ne pobunimo i pocnemo da kaznjavamo takvo ponasanje tzv nasih stvaralaca, ne mogu ni da ih nazovem umetnicima, jer to ni nisu.Prosto da ih ne gledamo tj da ih ignorisemo, ne mi cemo trcati da vidimo svaki njihov ispad, bezobrazluk prema svom narodu, ponizavanje, blacenje, izrugivanje itd. i to cemo jos da hvalimo
Olga Ilic