СРБИЈА И ЈУГОСЛАВИЈА – ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ

Култура нас (не)повезује: Колико има Југославије у Србији данас

Југославија је у мислима и срцима овдашњег света у носталгичном контексту и даље присутна, и то не као држава једнакости и неизмерне међусобне љубави свих њених народа и народности већ као сећање на земљу у којој су били слободнији и богатији него данас. У којој су боље и безбрижније живели. А то су праве вредности утицаја државе у животу грађанина, а не ове која нам се данас намећу споља, преко наших „елита” – од права изопачене и девијантне мањине, безбожника или оних који су тренутно декларативно расно повољнији за сваку врсту поштовања од других

Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ ће у наредним месецима објавити серију ауторских текстова.

Ако је уопште могуће оставити по страни дилему да ли је требало стварати Југославију после Првог светског рата и шта би било да је није било, као и мноштво питања о томе како је вођена Југославија и шта је произвела за своје народе, посебно Србију, после Другог светског рата, остаје садашња дилема која је гора од свих тегобних, сурових и сиромашних прошлости тамнице народа како су све верзије Југославије звали они који нису припадали њеном српском делу. Дакле, шта српски део Југославија које беху мисли о њима? Авангардни представници њене културе, сматрајући себе елитом друштва, док је Југославија (она, последња, пре распада) још постојала, свесрдно су радили на томе да је макар исмеју, а свакако да је делом и речима подривају као несрећну комунистичку творевину у којој нема слободе најпре за ту елиту, а онда, говораше, и за све остале. Чак и за оне на власти. Велики је део те културне елите, било да су припадали филмском стваралаштву, било књижевном, створио себе, свој значај у ондашњој култури и поштовање (највише, тамо, „напољу”, у слободи) делима и коментарима нападајући сопствену земљу. Црни талас у нашој филмској историји је добрим делом био против система и ондашње државе (да ли и против главног адута те власти која се дичила идеалом једнакости свих народа и народности?) иако их је управо тај систем подржао у стваралаштву. У последњој деценији социјалистичке Југославије десио се и нови талас на музичкој сцени, па је ондашња младост понудила своју верзију бунта против „неслобода” у комунистичко-социјалистичком режиму. Опсесија „савршеним” и слободним Западом и његовим системом вредности је била лајтмотив и филмске и музичке сцене Југославије, па и током деведесетих година прошлог века, када се распад СФРЈ већ десио и када је било јасно да се то и одиграло под директним утицајем управо тог Запада.

Заступници југоносталгичних осећања

Занимљиво је да је опчињеност западним системом вредности и његовим овде пренадуваним, па чак и измишљеним, слободама присутна све до данас. Али и да је управо та такозвана културна елита, сабијена сада у кругу двојке у Београду, остала највернији заступник југоносталгичних осећања. Они који су највише кудили Југославију и тако јој се радо подсмевали данас позерски хвале њене вредности. Те вредности које они тако поштују заправо се своде на једну – на упорно настављање подржавања веза између свих народа и народности који су чинили Југославију сматрајући је тамницом народа (све са тамничарима Србима). Те везе су најпре интересне и економске, посебно је то приметно у филмској продукцији – у заједничкој производњи филмова и међунационалној присутности глумаца и аутора у делима „бившег југословенског простора”. Пошто су им распадом СФРЈ тржишта драстично смањена, представници оних заточених народа у двехиљадитим годинама немају ништа против да дођу својим тамничарима у госте и да ту, сада коначно слободни, зараде неки динар. А овдашња културна елита никада срећнија. Опет смо заједно! И док су на свим тим просторима бивше Југославије српски аутори углавном добро пролазили када су уз неки свој производ или тезгу у тамошњим развијеним културним срединама отворено и бестидно блатили своје заостале сународнике, у Србији су без проблема дворане пуниле „звезде” које су проповедале усташтво или генерално анимозитет према свему српском. А управо се то највише допадало другосрбијанској елити из круга двојке и управо се у таквим односима у „једнакости” свих народа и народности испољавала њихова извештачена југоносталгија.

Незванична Југославија у културној размени

Тако се заправо опет формирала Југославија. Незванична, невидљива, оличена у „културној размени”, која је, додуше, углавном на штету или бар у раскораку са српским интересима, па чак и оних људи који се у великој љубави према непријатељима сматрају у свему изнад својих сународника. Та нова, невидљива и непостојећа Југославија, као некакво накарадно и по нас свакако неповољно заједничко тржиште, исто као и у оној бившој Југославији и свим њеним верзијама, има неравноправан однос према српском доприносу и идентитету у њој и то највише подстрекиван и генерисан управо из наше средине. О таквим су суманитим и издајничко-кукавичко-поданичким испољавањима српске културне елите током постојања СФРЈ написани томови књига и одштампане хиљаде полемичких страница у медијима, да и не помињемо и данас честе телевизијске интервјуе још живих њених актера на ову тему. Али то је све прошлост. Данашњи издајничко-кукавичко-поданички испади српске културне елите су још драстичнији. Залажући се за „измирење” са онима који су нас презирали и који то и даље чине, они поносно испуњавају „културолошку обавезу” да као елита поведу заблудели народ у правцу правих, европских начела и вредности. Негирање злочина над нама, заузимање за дословно сваки прозападни став, сваки антисрпски наратив, то је њихов интелектуални арсенал. Неки, и то са обе стране и те како присутне гвоздене завесе између народа с простора бивше Југославије, и данас, међутим, упорно тврде да и даље постоји југословенска култура и да нас она нераскидиво повезује. Тачније, задржава међусобно повезаним. Најциничнији је, рецимо, пример тврдње једног од елитних припадника с ове стране гвоздене завесе који каже да православни Срби читају Стари и Нови завет у преводима Вука Караџића и Ђуре Даничића који су написани на ијекавици која је у употреби у данашњој Хрватској, па самим тим своју светосавску веру упражњавају на хрватском језику!
И док ми упражњавамо своју веру на хрватском, та иста Хрватска и сви око нас који су чинили Југославију, чак и они који су крвним везама нераскидиво повезани с нама, махнито и до апсурда трагикомично се упиру да измисле своју праисконску самосталност и постојање језика и културе само њима припадајуће. Само не ми. Ми, ето, и веру не можемо да упражњавамо без Хрвата!? Југославија је у мислима и срцима обичног овдашњег света у носталгичном контексту и даље присутна не као држава једнакости и неизмерне међусобне љубави свих њених народа и народности већ као сећање на земљу у којој су били слободнији и богатији него данас. У којој су боље и безбрижније живели. А то су праве вредности државе, а не ове данас која нам се намећу споља, преко наших „елитиста” – од права изопачене и девијантне мањине, безбожника или оних који су тренутно декларативно расно повољнији за сваку врсту поштовања од других. И током постојања сахрањених Југославија, али и данас, Србија је једина од бивших република у којој је на сваком попису установљено највише припадника непостојеће нације – Југословена. Ко је овде чији тамничар био или је то и даље, и ко је заиста био или је и даље утамничен? Шта ће рећи најновији попис?

Југословенска идеја и југословенство у српској култури и уметности
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.