СРБИЈА И ЈУГОСЛАВИЈА – ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ

Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ ће у наредним месецима објавити серију ауторских текстова.

Југословенска књижевност и култура: Од немогућности до симулакрума

ПРВИ ДЕО

Како се југословенски културни рефлекс показује као делатан и онда када Југославије нема и када је њен распад неповратна чињеница, као утвара заостала у напуштеном замку иза неке давне трагедије

На крају своје књиге о Косовском завету под називом Косовска легенда (први пут објављена 1995) Јелка Ређеп истиче да постоје „сличности и подударност између косовске легенде и највеће легенде код Хрвата, легенде о краљу Звонимиру“. Година првог изрицања оваквог суда, међутим, није година Дејтонског споразума, јер уз ову констатацију стоји фуснота која упућује на радове ове ауторке из 1987, објављене у Новом Саду под окриљем Матице српске, као и у Загребу, под окриљем ХАЗУ. То показује да је на делу једна врста југословенске равнотеже која догађаје сродне Косовској бици не тражи у оквиру сличног културолошког круга (као што би то по значају била Куликовска битка код Руса или пад Константинопоља у грчкој култури) већ у оквиру државног оквира који приликом инкорпорирања старијих закључака у текст више не постоји. У том смислу, југословенски културни рефлекс показује се као делатан и онда када Југославије нема и када је њен распад неповратна чињеница, као утвара заостала у напуштеном замку иза неке давне трагедије.
Поређење Косовског завета и хрватских битака у којима се губила државна независност (уз краља Звонимира неретко су се спомињали и Зрињски и Франкопан) показује да је било потребно пронаћи аналогни пример погибији кнеза Лазара који би омогућио неку врсту баланса у култури. Разговор Иве Андрића са Милошем Црњанским, дат за пети број часописа Идеје (17. 11. 1934), показује зашто је та потреба постојала. Наиме, за Андрића је Србија краља Петра, победница у Првом и Другом балканском рату, представљала више од државе: „Тадашња Србија вршила је на нас велик и пресудан духовни утицај. Нарочито преко књижевности. После балканских ратова тај се утицај проширио и продубио.“ Ако је краљ Звонимир сличан кнезу Лазару, онда Лазарева погибија и Обилићев чин немају онај престиж који би имали да су у југословенском оквиру јединствени, а без престижа нестало би и политичког притиска који сјај те легенде шири – макар само у рецепцији у којој је скривени чинилац и подвиг српске државе у ослобођењу Косова. Црњански бележи и да је Андрић, одговарајући на питање о трагичној 1914. години, „говорио брзо, што није био његов обичај, плаховито и скоро гласно“. У том наступу емотивне блискости, тако некарактеристичном за писца Травничке хронике, речене су и обавезујуће речи за генерацију младобосанаца: „И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се је заклињао 1914. године.“ Ослобођење Косова, отуда, био је део једне од тих заклетви, не и оне којој Андрић није припадао.


Ако ове цитате покушамо да доведемо у везу, видећемо да се у њиховој сржи крије превазилажење дубоке културолошке разлике између Истока и Запада, која је у бити испуњавала све србофобне изјаве хрватских политичара и идеолога, и не само њих. Довољно је сетити се упозорења Роберта Ситон Вотсона из 1911. године да би „тријумф српске идеје означио победу источне над западном културом“ и белешке Алојзија Степинца поводом пуча од 27. марта, према речима патријарха Гаврила извршеног под знаком косовске идеје. За Степинца пуч нема вредност одсудног опредељења већ цивилизацијског пораза: „Из целог овог чина опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу. Дух бизантинизма је нешто тако грозно да је свемогући, а свезнајући Бог [једини] у стању парирати интригама и подвалама тих људи.“
Роберт Ситон Вотсон и Алојзије Степинац немају ништа заједничко изузев свести да служе западној култури наспрам источне, те да се њихова вододелница протеже средином Југославије. Андрићева мисао, међутим, ову разлику негира или превиђа у корист антиимперијализма, који за идеологе унитарног југословенства нема културолошки предзнак. Пут југословенске културе логично би био трећи, ни западни ни источни већ утопијски, какав су (безуспешно) предлагали аутори књижевне деснице између два светска рата, од Љубомира Мицића, преко Милоша Црњанског (па и Растка Петровића у појединим текстовима) све до Владимира Велмар-Јанковића и Владимира Вујића. Другим речима, прихватање косовског мита на западним југословенским крајевима подразумева Запад као непријатељску инстанцу. Јер, Андрићевим речима, које заклетве су се полагале 1914? Аустријском цару и краљу Србије, односно ономе што је Србија тада представљала. Због тога је за Јужног, па и сваког другог Словена, осећај блискости са Словенима православне вере, у нашем случају Србима, могућ само ако се и Запад, а не само Исток, доживљава као непријатељ. На тој претпоставци, уосталом, темељиле су се и представе србијанске елите током Великог рата о броју бајонета које би хипотетичка југословенска војска могла да окупи. Нико није претпостављао да ће се ти бајонети окренути једни против других.
Асоцијативна нит која повезује косовски мит и антиимперијализам неминовно нас води и до једне важне ситуације након Другог светског рата. У првом броју часописа Видици из 1962. године, тада млади песници и филозофи, међу којима су били Љубомир Симовић, Раша Попов или Триво Инђић, критиковали су текст Зорана Мишића „Шта је то косовско опредељење?“, објављен претходне године, у коме се, премда извор компарације (речи патријарха Гаврила) аутор не помиње, косовски мит пореди са 27. мартом. Триво Инђић и Љубомир Симовић као конститутивни југословенски мит спомињу Зеленгору и Битку на Сутјесци, док се Косовска битка, на трагу сугестије Петра Шегедина одбацује као исувише српска а српски књижевни критичар упућује да послуша хрватског колегу (Раша Попов). Сетивши се опет Андрића, неминовно је да се запитамо зашто је 1962. године било немогуће узети младобосански мит о страдању и ослобођењу, мит о заклетви 1914. као заједнички за југословенске народе, већ је то морала бити Битка на Сутјесци? Зашто Аустроугарска није била подесан непријатељ који би створио осећај заједништва, док тоталитаристички Трећи рајх то јесте био?


Културна политика комуниста не допушта нам да одговор дамо из чисто идеолошке перспективе јер је у питању режим који истовремено подиже Споменик на Газиместану и ојачава косовску аутономију, односно помаже материјалну обнову Хиландара, финансира штампање Србљака и руши Његошеву капелу на Ловћену, као што су је рушили, под истом егидом борбе против српског национализма, и аустроугарске војсковође. У дубљем смислу, постоји нешто заједничко Аустроугарској и Титовој Југославији, а што није било заједничкој социјалистичкој заједничкој држави и њеној монархистичкој имењакињи и претходници. Културна елита Титове Југославије, много више него елита Александрове, видела је (боље рећи желела) себе на Западу. Отуда, пуна културна, а тиме и књижевна заједница Југословена била је немогућа, макар стога што би, као западноцентрична, захтевала потискивање своје источне компоненте, изузев у музејској или протоколарној форми.
Свега неколико година касније, након Брионског пленума и смене Александра Ранковића, чак би осиони савет младих уметника искуснијем Зорану Мишићу био политички сумњив макар колико и залагање за „косовско опредељење”. Јер, у Југославији која је снажним корацима ступала ка конфедерализму, било какав заједнички мит који као предлог долази из Београда, био је у корену проблематичан. Југословенско јединство у борби претварало се у јединство борбе народа Југославије, што је био најбољи показатељ да хипотека кривице српског народа за хегемонију, осмишљена у Аустроугарској пре Првог, и рекативирана у Коминтерни непуних двадесет година пре Другог светског рата, постаје корен нове државе, а сличност друге Југославије са Дунавском монархијом добија и политичку ноту.
Зато су одређени културни пројекти са југословенским предзнаком били немогући и без наслеђа Комунистичке интернационале, као у случају едиције „Антологија југословенске књижевности“ у издању београдског „Нолита“.
Штампана латиницом, од стране издавача који је баштинио традицију комунистичке културне политике, едиција није имала призвук ангажованости већ државног пројекта. Њен издавачки план временски и територијално је паралелан историји и простирању југословенских књижевности у авнојевским оквирима. Обухватала је антологије српске народне поезије и приповедака, старе српске књижевности, прозе у две књиге, поезије између два светска рата (прир. Борислав Михајловић Михиз), књижевне критике (прир. Зоран Мишић), као и драме. У овим књижевноисторијским координатама објављене су и аналогне антологије из хрватске, македонске и словеначке књижевности, док је Антологија дубровачке лирике (прир. Драгољуб Павловић), објављена као засебна књижевноисторијска целина, иако су неки њени аутори, попут Марина Држића, ушли у Антологију хрватске драме.
У едицији није било места за босанско-херцеговачку књижевност, а некохерентан положај дубровачке књижевности показује и њену суштинску проблемску тачку. Дубровачку лирику приређивач у предговору непрекидно одређује као „нашу”, избегавајући националну припадност, што показује да југословенска књижевност постоји само као културно нестабилна творевина, коју на окупу држи државно-политичка позадина. Када те позадине нестане, као у случају дисидентских организација, нема ни заједништва. То најбоље показује случај оснивања „Одбора за заштиту слободе мисли и изражавања“ 1984. Према речима Добрице Ћосића, Руди Супек, Тарас Кермаунер и аутор Времена смрти написали су заједничко писмо и послали га познатим интелектуалцима ангажованим у борби против једнопартијске репресије, да би их позвали да учествују у раду. Либерална вредност по себи, у одређеном виду присутна и у Уставу Краљевине Србије, слобода мисли и изражавања није имала снагу да иницира заједночко деловање југословенских интелектуалаца. Тарас Кермаунер је истакао да 13 словеначких интелектуалаца подржава акције београдских колега, али теже засебном организовању, док из Загреба није било вољних да учествују.
Југословенска култура тиме се показала као вишеструко лишена суштине. Она није имала свој предмодерни, митски корен, јер су подједнако неприхваћени остали и косовски мит и његове модерне метаморфозе (пуцањ из 1914, односно демонстрације 1941), институционално није могао бити канонизован њен књижевни израз (што се види из случаја едиције „Антологија југословенске књижевности“), а било је немогући организовати ни макар алтернативну интелектуалну и културну заједницу око либералних вредности (слободе мисли и изражавања) као некакав заметак или макар метафору ширег јединства. Немогућа као предмодерна, али немогућа ни као договорно модерна, она је пресудно била везана за државу којој је служила.
Нестанком те државе, могла је да функционише само као симулакрум. А одатле, па до „Декларације о заједничком језику“ из 2017. није далек корак – као ни до регионалне књижевности. Утвара с почетка текста као да почиње да се материјализује, тим пре што више нема потребе за паралелизмом који упућује на њену утварност – ослањајући се на моћ коју комунисти ипак нису имали косовска аутономија иступила је из југословенских државних оквира.

Југословенска идеја и југословенство у српској култури и уметности
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *