Сајам кризе

Поводом управо одржане Београдске међународне смотре издаваштва

Први Сајам после короне је завршен. Као по обичају, део издавача је незадовољан посетом, која је, међутим, на дан отварања и током „сајамске суботе“ (29. октобра) била рекордна, премда је радним данима могла бити и већа. С друге стране, могућности интернет-куповине многе су одвратиле од Сајма, поготово уколико су издавачи нудили и бесплатну доставу и водили и интернет-кампање током трајања манифестације (што није редак случај)

Посматрача овогодишњег сајма књига свакако је могао да радује велики број посетилаца из Републике Српске, Црне Горе, па чак и Федерације и Хрватске јер ипак је београдски највећи сајам књига у овом делу Европе.
Неретко, попусти које су издавачи нудили на својим штандовима били су можда мањи него на интернету, за шта постоји економска рачуница јер су трошкови продаје на мрежи неупоредиво мањи него уживо. У том контексту, ово ће остати проблем који неће бити једноставно превазићи јер интереси Београдског сајма као организатора и издавача не морају нужно да буду у складу, без обзира на присуство представника издавача у телима која одлучују. Проблем који је ескалирао током пандемије, чини се, компромисно је решен, али не би било изненађујуће да се наредних година нешто у формату овог старог догађаја ипак промени.
Трећи утисак који би могао бити карактеристичан баш за овај сајам јесте релативно мали број новитета. Излагачи су као нове наслове представљали и оне из претходне године, што формално јесте тачно – Сајма књига није било – али класичних сајамских новитета нема као ранијих година. То ће се можда одразити и на број нових издања током целе године. Трошкови штампе књига порасли су у драстичној мери (иако се, како се може чути, цена папира стабилизовала, али на веома високом нивоу), па је тешко донети одлуку о штампи релативно непрофитних издања. Ако их и има, прилично су скупа.
Овогодишњи сајамски програм био је прилично богат. Неколико трибина, што у организацији Сајма, што у организацији издавача, било је прилично посећено, али је кључни проблем њихова видљивост. Квалитетни разговори са ауторима морали би некако бити видљивији, интензивније промовисани, што би могло да се постигне учесталијим специјалним телевизијским програмима са Сајма, макар оних телевизија које претендују на културну препознатљивост. Економска исплативост оваквих емисија не треба да буде пресудна јер је у питању догађај у равни са Битефом, Бемусом или, рецимо, Егзитом, нешто по чему се Србија разликује од других. Радио Београд је, у том смислу, осветлао образ.
Међу књигама које су најдоступније биле на Сајму навешћемо одређени број као кратки предлог читаоцима на шта да обрате пажњу јер су попусти актуелни и даље, поготово код мањих издавача. Економски смисао сајма, другим речима, независтан је од простора и једино их уобичајени временски оквир повезује.
Љубитељи поезије треба да обрате пажњу на идања краљевачке библиотеке „Стефан Првовенчани“, као и новосадских „Поља“ – требало би да их има макар у књижари „Беополис“ у Београду. Надамо се да ће бити доступнија и краљевачка антологија новије српске поезије Сенке и њихови предмети, коју је приредио Саша Радојчић. Она обухвата српску поезију у последње три деценије, али тако да региструје и њен одговор на изазов транзиционих декада. „Лагуна“ је објавила антологију ангажоване поезије млађих српских песника Логичне побуне (приређивач је Стеван Брадић) која синтетизује ново схватање поетског ангажмана и дилеме и преокупације тзв. најмлађих српских песника. Коначно, на штанду „Пресинга“ читаоци су могли да купе веома занимљиву антологију савремене руске поезије коју је приредио Владимир Коларић, који је, иначе, објавио и нови роман.
Андрићев институт из Вишеграда представио је више занимљивих књига, од којих су неке и раније биле објављене, али су одавно недоступне. Треба издвојити две књиге Ридигера Зафранског Колико истине треба човеку? и Колико глобализације треба човеку?, али и ново издање чувене књиге Николе Милошевића Достојевски и руска религиозна филозофија. Завод за уџбенике из Источног Сарајева представио је књиге добитника награде-конкурса „Златна сова“, романе Драгане Кнежевић Слике од стакла, Трн у пети Ивана Новчића и Оливера учи немачки Јадранке Миленковић.

„Просвјета“ из Загреба била је присутна с бројним занимљивим издањима од претходних година, а топло препоручујемо збирку прича Мирка Демића Ружа под ледом, која ће обрадовати све љубитеље чисте лирске прозе на трагу Бранка Ћопића и Баште сљезове боје. Чувени „Градац“ из Чачка представио је бројеве истоименог часописа о румунској Гвозденој гарди и утопијским мислиоцима (приредио Владимир Димитријевић), темат број о Љубомиру Симовићу, али и ново издање Гогољеве Преписке са пријатељима.
Мило Ломпар објавио је за СКЗ књигу Опроштај са интелектуалцем, синтезу радова о великим интелектуалцима српске и страних култура, као и књигу о приповедној уметности Драгише Васића Нервозни час приповести у ИК „Катена мунди“. Најстарији српски издавач, „Задруга“, објавила је и нову књигу песама Гојка Ђога Пут за Хум, а на Сајму се појавила и студија Ненада Николића о Бранку Радичевићу Бранко, романтичарски песник.
На штанду „Дерете“ приличну пажњу изазвала је књига Игора Маројевића Све за лепоту, чији део је и прича овенчана Андрићевом наградом. Од бројних „Геопоетикиних“ издања љубитељима савремене српске књижевности вероватно је најзначајнији први роман Ане Марије Грбић Мртви на додир, као и збирка прича Срнећа леђа, за коју је добила награду „Гроздана Олујић“.
На „Архипелаговом“ штанду било је више књига из савремене српске поезије, међу њима и ново дело Николе Вујчића У једном дану, Радомира Уљаревића До истека песка и Тање Ступар Трифуновић Змијштак. Вршачки КОВ обрадовао је ових пандемијских година читаоце књигама Предрага Пеце Поповића, а на сајму су читаоци могли да купе и есеје и интервјуе недавно преминулог Стевана Тонтића Одбрана поезије, те књижицу Емила Сиорана Сузе и свеци.
Издавачка књижарница Зорана Стојановића објавила је Политичке списе Хосе Ортеге и Гасета, као и књигу Естетички списи истоименог аутора. Од зрењанинске „Агоре“ читаоци су вероватно очекивали можда и већи попуст на Дневник 1994–1998. Живојина Павловића, али смо сигурни да ће ова књига ипак стићи до најзаинтересованијих читалаца – јер страст нема цену.
Врхунац интересовања, међутим, засигурно су изазвали нови романи Горана Петровића, после толико паузе – Папир и Иконостас. У едицији посвећеној класицима „Лагуна“ је објавила и ново издање Злих духа Достојевског, са врло инструктивним предговором Јована Попова, што показује да ова издавачка кућа полако прави одступницу од свог досадашњег имиџа. Културне вредности, ипак, у издаваштву и књижевности имају значај који другде никад неће имати.
На крају се ипак поставља питање по чему је овај сајам био другачији од осталих? Свакако, његова кључна одлика је двогодишње одлагање. У свему осталом, он је био сличан као и претходни, али много више ишчекиван. Жеља која га је пратила засенила је све друго, сем можда ипак мање новитета. У том смислу, 65. Међународни београдски сајам књига био је превасходно сајам кризе. Надамо се да 66. неће бити сајам оскудице или не дај Боже – ратни. Но и о тим проблемима на сајму је могло штошта да се набави и прочита.