После Херсона, Русија ће морати да одговори на проклето питање своје историје

Пише Петр Акопов

Одлазак наше војске из Херсона на леву обалу Дњепра изазвао је очекивану реакцију дела друштва – какав ужас, све је нестало. Понављају и једну од најпознатијих фраза у руској историји: “Шта је ово – глупост или издаја?”
Ове речи су изговорене пре 106 година, 14. новембра 1916: на састанку Државне думе, лидер Кадетске партије Павел Миљуков, у свом говору осуђујући власти, поставио је отворено питање: „Шта је ово? – глупост или издаја?” Међу оптужбама баченим у лице врховне власти – краљевског суда и владе – главна је била да је тражила „сраман мир“ са Немачком. Лидер опозиције је (разборито цитирајући немачку штампу) именовао оне који наводно чине ову издајничку партију: међу њима су били премијер Штурмер (од руских Немаца) и Григориј Распућин. Говор Миљукова цензори су забранили, али је био на списковима. Неколико дана касније, Штурмер је смењен (не због Миљуковљевог говора), следећег месеца Распућин је убијен – а два месеца касније био је фебруар 1917…

Ништа од онога што је Миљуков рекао није тачно — ни краљевски двор ни влада нису водили тајне преговоре са Немачком. Али тада је знатан део образованог друштва веровао Миљукову, који је након абдикације Николаја Другог постао министар иностраних послова Русије и покушао да води рат до победничког краја. Али војска без цара на челу (који је уосталом био и врховни командант) почела је да се распада заједно са целом земљом – и уместо победе добили смо револуцију, безобразни Брест-Литовски уговор ( односно губитак западних земаља укључујући Украјину) и грађански рат. Зашто га се сада сећати?

Огорчење и пометња поводом изјаве нашег МИП-а да је Русија спремна за преговоре са Украјином веома подсећа на те исте миљуковске муке – како, зашто смо се борили, не смемо дозволити нож у леђа нашој војсци, треба да зауставимо издајнике у елити који су спремни да у преговорима (тајним или отвореним) издају руске интересе! Лоше вести са фронтова се коментаришу на потпуно исти начин – одлазе из Херсона јер желе да се договоре са Западом, започну преговоре, а одбијају да победе Украјину! Ето издајника – мисле само на своју кожу и капитал! Треба свакога разоткрити, уклонити и судити му, а онај ко ово не разуме и не делује у том правцу, и сам је издајник!
Све ово слушамо и читамо већ дуго, али сада је дошло до још једног заоштравања псеудопатриотске хистерије. Покрива мали део друштва, али ни ово није добро. Штавише, постоји опасност да ће се у случају пораза на фронту, у комбинацији са неком наредном изјавом о преговорима, незадовољство прошири на широке народне масе, односно почне да угрожава главни услов наше победе: популарност. Јединство у поверењу у врховну власт. Да бисте спречили да се то догоди, морате добро да познајете лекције историје – укључујући сећање на новембар 1916. – и да будете свесни онога што се сада дешава, да правите разлику између стварних и измишљених претњи.

Русији не прети издаја – Путин никада неће пристати на „сраман мир“ ни са Украјином ни са Западом. 24. фебруара ове године направљен је историјски избор, пређен је Рубикон, након чега Русија може само напред. Посрће, греши, промашује, концентрише се, чак се и привремено тактички повлачи, али стратешки само напред. Брзина овог кретања може бити различита – зависи и од наших напора, и од спољног отпора, и од глобалне ситуације. Речи које наше Министарство спољних послова, па чак и Путин говоре јавности, такође могу бити различите – па чак и врло смирујуће, али у исто време служе врло специфичним тактичким циљевима. Не замењујући и свакако не укидајући стратешки циљ, што је кристално јасно. Русија се враћа себи – и у територијалном, и у духовном, и у идеолошком смислу. Некадашња Украјина више не постоји – а на страницама будуће руске историје већ постоји друга Русија.
Не само са Доњецком и Херсоном, већ и са Новоросијом и Малорусијом. И са остатком Украјине отргнутим из руку Запада, који никада више неће бити ни антируски ни „алтернативна Русија“. Само једно може да омета имплементацију овога – раскол и немир у самој Русији, односно сумња у нашу победу и у то да Путин жели и може да доведе до ње. Ако се поново, као 1917. године, дрогирамо хистеричним повицима „издаје“, тек тада ћемо изгубити. И не само Украјину, него све

А у елитама нема издаје, јер они који не деле тежње за победом, прво, немају утицаја на врховну власт, и, друго, престају и да буду „елита“. Да, имамо огроман кадровски проблем због чињенице да су професионалци често непатриотски, а патриоте непрофесионални, али у екстремној ситуацији се убрзавају сви процеси и формира се нова, државотворна елита (од власти до бизниса и културе) ићи ће много брже. Али обнову не треба заменити потрагом за издајницима и издајницима на власти (искључујући, наравно, праве издајнике), не требају нам чистке зарад чистки – треба да се ослободимо слабих и неспособних вођа, ослањајући се на консолидација свих снага које разумеју озбиљност изазова који стоје пред нама.
Истовремено, земља ће се све озбиљније мењати – формулишући и добијајући значења, схватајући своју суштину и изграђујући националну формулу свог постојања не само за период олује и јуриша, већ и за касније мирнодопско време. То је процес ништа мање важан него на фронту, и управо у њему треба да постоји и максимално поверење једних у друге и жеља да се руски сан преточи у конструкцију будућег праведног друштвеног поретка.

Али победа на фронту, у исто време, за нас нема алтернативу – без обзира на то колико је труда и времена потребно да се то постигне. То нам може украсти не издаја на врху, већ они који из добрих намера, из глупости и слабости, или ће намерно надувати панична расположења, вичући „све је изгубљено, издаја у Кремљу“. Њима се заправо може приписати Миљуковљева „Глупост или издаја?“. Авај, међу њима има и других – оних који се директно ослањају на бунтове, оних који раде за непријатеља.
А руска историја нам даје бројне примере како разликовати стварну и измишљену издају – како разликовати 1612. од 1916. године. Научили смо ове лекције.
Глупост је тражити издају када је нема и не може бити, а издаја је покушај да се распламса неповерење у оне који су само за победу.

Извор: https://ria.ru/20221110/kherson-1830400614.html