Novi stereotip žene na filmu i televiziji

Matrijarhat po novom dobrom

Poslednjih godina sasvim je normalno, zapravo obavezno, da su filmovi i serije krcati likovima neustrašivih „muževnih žena”, u svemu nadmoćnih u odnosu na ako ne baš skroz feminizirane, a svakako u odnosu na njih inferiorne muškarce. To što možda, ali retko i sve ređe, ne uspevaju da ih „propuste kroz šake” ili da ih tamane kao zečeve, nimalo im ne smeta da ih pobede na druge načine i dominiraju nad njima. Ta nova žena je agresivna, pohotna, ambiciozna, ona svoju zavodljivost koristi kao oružje u ostvarivanju osvetničkih ili naprosto poslovnih nauma. Ovakvi likovi savremenih „slobodnih” žena, koje najpre uopšte ne zanimaju porodica i ranija njena uloga u društvu, poželjni su standard i stereotip i kod nas. A kod nas, kako nam i dolikuje kad preuzimamo tuđe novotarije, ovaj je stereotip još strastvenije u upotrebi

Od kada je filma, a potom i televizije, autori, posebno kada je reč o proizvodima za masovnu upotrebu, barataju stereotipima. Smatrajući, delom, da je publika dovoljno neinteligentna i da zahteva da se ne iritira intelektualno dok posećuje mesta za zabavu, odnosno dok sedi kod kuće zatrpana hranom i brigama, lenjošću i nezainteresovanošću, pa otuda jedino može da proguta ljude koji su predvidljivo strpani u određene, prepoznatljive fioke. Njihova dela i motivi su otuda lako shvatljivi i predvidljivi. Od junaka na velikim i malim ekranima očekuje se da u određenim situacijama reaguju kako dolikuje njihovom polu, a onda i svim ostalim sastojcima njihove ličnosti. Kada je o polovima reč, ta podela i predvidljivost u ponašanju svakog ponaosob je bila striktna, jasna, nepromenljiva. Muškarci su, grubo gledano, ti kojima pripada nasilni deo ljudskog karaktera i to je predstavljeno kao neizbežni i prirodni, zapravo podrazumevajući deo njihove pojave. Kod žena je stari stereotip podrazumevao njihovu podređenu poziciju, odnosno kada je nasilje u pitanju – ulogu žrtve, a ne počinioca. A ukoliko se žena odlučila na nasilje, bilo je to u samoodbrani od nasilja muškarca ili iz osvete prema onima koji su joj učinili strašno zlo. Silovanje ili nepravda prema njenom porodu bili su gotovo isključivi motivi za njenu nasilnost.

Preokrenuti stereotipi

Ali to je sve stvar prošlosti. Kako vreme prolazi, pomenuti stereotipi su skoro potpuno preokrenuti. Nedostaje jedino da muškarac bude silovan (mada ima i toga, ali na mentalnom nivou) pa da dobije dozvolu da primeni nasilje nad ženom. I dok je, recimo, Majkl Daglas u „Fatalnoj privlačnosti“ na kraju filma brutalno u kadi udavio bivšu ljubavnicu koja je podivljala posle posesivne veze s njim ugrozivši mu ne samo brak već i život, a ta čuvena scena je izazivala ushićenje kod publike, danas bi mogla da bude snimljena samo u zamenjenim ulogama. Bilo bi sasvim normalno da žena udavi ljubavnika koji je nije ispoštovao. Nema kraja filmovima i prizorima iz serija koje upravo u ovakvom svetlu portretišu „savremeni i oslobođeni“ lik žene. „Toksična muškost“ je termin novogovora pod kojim se podrazumeva sve grozno, pogrešno, izopačeno i najpre politički nekorektno što možete da prišijete agresivnom mužjaku kakav je lik muškog protagoniste donedavno bio podrazumevajuća pojava u proizvodima zabavne industrije. Zato, da bi se ta toksičnost sanirala, a muškarac konačno „razmuževio“ feminizirao i priklonio novom normalnom pre svega homoseksualnom stereotipu, morao je biti (na sopstvenu štetu) suočen za ženskom toksičnošću. Što će reći njenom „naoružavanju“ svim muškim naoružanjem iz prethodnih vremena. Nema gde ženski lik nije ubačen kako bi jednom zasvagda bila zatrta ta toksična muškost. Otud gledate ne samo bezdušne i ekstremno nasilne osvetnice (Tarantinov „Ubij Bila” je najbolji primer u ovom smislu iako je trebalo da prođe niz godina kako bi se potpuno primio i najšire primenio ovako nasilni stereotip „heroj-ženke“ koja se uspešno nosi sa svojim muškim zlotvorima) već i žene na svim ostalim nekada ekskluzivno muškim dominantnim pozicijama kako se trijumfalno nose s nedaćama. Agresivne, pohotne, ambiciozne, podmukle, svoju zavodljivost koriste kao naoružanje u ostvarivanju osvetničkih ili naprosto poslovnih nauma. Ovakvi likovi novih, „slobodnih“ žena, koje uopšte ne zanimaju porodica i stvaranje toplog doma, u savremenoj ponudi zabavne produkcije postali su standard toliko zastupljen da je nemoguće videti ženu u nekom drugom izdanju. Promena je uzela toliko maha da više nije reč o testosteronskim likovima žena u zapadnoj produkciji već su one sada takve svuda.
Kao i s tekućim orvelovskim prefarbavanjem istorije kada su u pitanju boje kože koje su danas u modi zahvaljujuće čemu je moguće videti crnce u apsurdnim epohama i istorijskim situacijama, slično se u drugačiju prošlost umeće i muževni lik žene. Recimo, poslednjih je godina sasvim normalno, zapravo obavezno, da je žena neustrašivi revolveraš u vesternima!? Nije malo takvih filmova i u njima je, zanimljivo, do te mere okrenut stereotip da su muškarci prikazani kao slabiji, čak i u fizičkom pogledu, inferiorniji pol. O ratnicama iz istorijskih spektakla ili akcionih filmova ne treba trošiti reči. Serijali poput „Igre prestola“ bili su krcati likovima neustrašivih, zapravo zastrašujućih ratnica, a kada je ostavljena njena fizička inferiornost u odnosu na muškaraca, te su nove žene iz izmišljene istorije bile nadmoćne u odnosu na muškarce u svakom pogledu. To što možda, ali retko i sve ređe, nisu uspevale da ih „propuste kroz šake” ili tamane kao zečeve, nije im uopšte smetalo da ih pobede na druge načine i dominiraju nad njima. S obzirom na to da promena dolazi iz studija kojim i dalje vladaju muški rukovodioci, vrlo je zanimljivo da su sproveli ovakvu promenu polnih stereotipa. Da li je tako zbog pobune žena i široko rasprostranjenih pokreta poput „Mi tu“ (I ja) preko kojih su žene izašle u javnost optužujući svoje nadređene za seksualnu zloupotrebu zarad napretka u karijeri ili je u pitanju povlađivanje agendi novog svetskog poretka, ili je u pitanju i jedno i drugo, odnosno reč je zapravo o istoj stvari, nije ni bitno. Uloge su zamenjene i sada se postupa po sveže instaliranim komandama.

Domaća slika savremene žene

A tako je čak i kod nas. Kada, recimo, pogledate obe sezone serije „Močvara“ (scenario potpisuje žena!), doživljavate šok pri susretu s novom ženom iz jezivog i odurnog sveta naše današnjice koju u tom smislu sasvim adekvatno naslovu opisuje ova serija. Ako je oslobođenje žene, bez obzira da li je direktno ili tek praćenja mode radi, diktirano sa divnog i slobodnog zapada, rezultovalo ovakvim likovima i slikom o našoj savremenoj ženi, onda je bolje da se nikada nije ni oslobađala. Ako je autorka scenarija ove jezive serije primetila da naš svet čine promiskuitetne, zle, do srži pokvarene, nemoralne, droljaste, agresivne, divlje, pomahnitale, muškobanjaste, apsolutno za porodicu nezainteresovane, mračne, nesrećne i u biti korumpiranih duša žene (a to je otprilike zbir osobina njenih ženskih likova u ovoj seriji), onda je resetovanju doba našeg krajnje vreme. O, da, i ovde je ispraćen stereotip o „novim ženama“, onaj da su detektivke i policajke uglavnom lezbijke, a ako kojim slučajem nisu, onda su pohotne kuguarke koje jurcaju za muškarcima i kratkim seksualnim vezama, a te kombinacije najčešće pronalaze među kolegama. Mada, u ovoj seriji, kao i u svim savremenim, kako ih neki poetično nazivaju „neo-noar“ serijama i filmovima iz domaće produkcije, ni muškarci nisu predstavljeni u boljem svetlu. Ni u drugim delima ove autorke, kao ni kod njenih koleginica i kolega koji pišu za nove filmove i serije ljudi ovdašnji koji ih inspirišu isključivo su oni „sa margine“, zapravo s najdubljeg dna ljudskog otpada. Tako da je, posebno u ovdašnjoj produkciji, ovakva nova, ratoborna, oslobođena i neustrašiva toksična feministkinja, koja je superiorno porazila toksičnog mužjaka, postala standard.
Ovakva promena pozicije žene u modernoj produkciji zabavne industrije dovodi do neminovne odbojnosti prema ženama od strane muškaraca. Po najnovijim zvaničnim podacima u Srbiji danas ima devetsto hiljada neoženjenih muškaraca. S obzirom na to da nas ima oko šest i po miliona, otprilike polovina su muškog roda (da, dok još možemo, izuzmemo one koji ne znaju kog su roda). Od tih nešto više od tri miliona muškaraca verovatno bar milion nije stasao za brak (mada je diskutabilno pitanje i koji je to danas uzrast). Ostaje, dakle, da je svaki drugi muškarac od onih koji bi po svojim godinama mogli u brak ipak neoženjen. Mnogi navode finansijski momenat kao razlog što ne žele brak, ali je promenjena uloga žene, najpre u svesti i žena i muškaraca, sigurno jedan od bitnih činilaca sve zastupljenije samoće novog dobrog sveta koji nam se nameće kao jedina moguća opcija. U tom novom svetu hedonizma, sebičluka, promiskuiteta, jurnjave za materijalnim stvarima i bezumnog konzumerizma u kome se insistira na matrijarhatu žene gorepominjanih kvaliteta, poručuje se da nije pravo pitanje zašto se ljudi sve ređe odlučuju za brak i porodicu već zašto bi se uopšte odlučili za brak i porodicu!