Нови стереотип жене на филму и телевизији

Матријархат по новом добром

Последњих година сасвим је нормално, заправо обавезно, да су филмови и серије крцати ликовима неустрашивих „мужевних жена”, у свему надмоћних у односу на ако не баш скроз феминизиране, а свакако у односу на њих инфериорне мушкарце. То што можда, али ретко и све ређе, не успевају да их „пропусте кроз шаке” или да их тамане као зечеве, нимало им не смета да их победе на друге начине и доминирају над њима. Та нова жена је агресивна, похотна, амбициозна, она своју заводљивост користи као оружје у остваривању осветничких или напросто пословних наума. Овакви ликови савремених „слободних” жена, које најпре уопште не занимају породица и ранија њена улога у друштву, пожељни су стандард и стереотип и код нас. А код нас, како нам и доликује кад преузимамо туђе новотарије, овај је стереотип још страственије у употреби

Од када је филма, а потом и телевизије, аутори, посебно када је реч о производима за масовну употребу, баратају стереотипима. Сматрајући, делом, да је публика довољно неинтелигентна и да захтева да се не иритира интелектуално док посећује места за забаву, односно док седи код куће затрпана храном и бригама, лењошћу и незаинтересованошћу, па отуда једино може да прогута људе који су предвидљиво стрпани у одређене, препознатљиве фиоке. Њихова дела и мотиви су отуда лако схватљиви и предвидљиви. Од јунака на великим и малим екранима очекује се да у одређеним ситуацијама реагују како доликује њиховом полу, а онда и свим осталим састојцима њихове личности. Када је о половима реч, та подела и предвидљивост у понашању сваког понаособ је била стриктна, јасна, непроменљива. Мушкарци су, грубо гледано, ти којима припада насилни део људског карактера и то је представљено као неизбежни и природни, заправо подразумевајући део њихове појаве. Код жена је стари стереотип подразумевао њихову подређену позицију, односно када је насиље у питању – улогу жртве, а не починиоца. А уколико се жена одлучила на насиље, било је то у самоодбрани од насиља мушкарца или из освете према онима који су јој учинили страшно зло. Силовање или неправда према њеном породу били су готово искључиви мотиви за њену насилност.

Преокренути стереотипи

Али то је све ствар прошлости. Како време пролази, поменути стереотипи су скоро потпуно преокренути. Недостаје једино да мушкарац буде силован (мада има и тога, али на менталном нивоу) па да добије дозволу да примени насиље над женом. И док је, рецимо, Мајкл Даглас у „Фаталној привлачности“ на крају филма брутално у кади удавио бившу љубавницу која је подивљала после посесивне везе с њим угрозивши му не само брак већ и живот, а та чувена сцена је изазивала усхићење код публике, данас би могла да буде снимљена само у замењеним улогама. Било би сасвим нормално да жена удави љубавника који је није испоштовао. Нема краја филмовима и призорима из серија које управо у оваквом светлу портретишу „савремени и ослобођени“ лик жене. „Токсична мушкост“ је термин новоговора под којим се подразумева све грозно, погрешно, изопачено и најпре политички некоректно што можете да пришијете агресивном мужјаку какав је лик мушког протагонисте донедавно био подразумевајућа појава у производима забавне индустрије. Зато, да би се та токсичност санирала, а мушкарац коначно „размужевио“ феминизирао и приклонио новом нормалном пре свега хомосексуалном стереотипу, морао је бити (на сопствену штету) суочен за женском токсичношћу. Што ће рећи њеном „наоружавању“ свим мушким наоружањем из претходних времена. Нема где женски лик није убачен како би једном засвагда била затрта та токсична мушкост. Отуд гледате не само бездушне и екстремно насилне осветнице (Тарантинов „Убиј Била” је најбољи пример у овом смислу иако је требало да прође низ година како би се потпуно примио и најшире применио овако насилни стереотип „херој-женке“ која се успешно носи са својим мушким злотворима) већ и жене на свим осталим некада ексклузивно мушким доминантним позицијама како се тријумфално носе с недаћама. Агресивне, похотне, амбициозне, подмукле, своју заводљивост користе као наоружање у остваривању осветничких или напросто пословних наума. Овакви ликови нових, „слободних“ жена, које уопште не занимају породица и стварање топлог дома, у савременој понуди забавне продукције постали су стандард толико заступљен да је немогуће видети жену у неком другом издању. Промена је узела толико маха да више није реч о тестостеронским ликовима жена у западној продукцији већ су оне сада такве свуда.
Као и с текућим орвеловским префарбавањем историје када су у питању боје коже које су данас у моди захваљујуће чему је могуће видети црнце у апсурдним епохама и историјским ситуацијама, слично се у другачију прошлост умеће и мужевни лик жене. Рецимо, последњих је година сасвим нормално, заправо обавезно, да је жена неустрашиви револвераш у вестернима!? Није мало таквих филмова и у њима је, занимљиво, до те мере окренут стереотип да су мушкарци приказани као слабији, чак и у физичком погледу, инфериорнији пол. О ратницама из историјских спектакла или акционих филмова не треба трошити речи. Серијали попут „Игре престола“ били су крцати ликовима неустрашивих, заправо застрашујућих ратница, а када је остављена њена физичка инфериорност у односу на мушкараца, те су нове жене из измишљене историје биле надмоћне у односу на мушкарце у сваком погледу. То што можда, али ретко и све ређе, нису успевале да их „пропусте кроз шаке” или тамане као зечеве, није им уопште сметало да их победе на друге начине и доминирају над њима. С обзиром на то да промена долази из студија којим и даље владају мушки руководиоци, врло је занимљиво да су спровели овакву промену полних стереотипа. Да ли је тако због побуне жена и широко распрострањених покрета попут „Ми ту“ (И ја) преко којих су жене изашле у јавност оптужујући своје надређене за сексуалну злоупотребу зарад напретка у каријери или је у питању повлађивање агенди новог светског поретка, или је у питању и једно и друго, односно реч је заправо о истој ствари, није ни битно. Улоге су замењене и сада се поступа по свеже инсталираним командама.

Домаћа слика савремене жене

А тако је чак и код нас. Када, рецимо, погледате обе сезоне серије „Мочвара“ (сценарио потписује жена!), доживљавате шок при сусрету с новом женом из језивог и одурног света наше данашњице коју у том смислу сасвим адекватно наслову описује ова серија. Ако је ослобођење жене, без обзира да ли је директно или тек праћења моде ради, диктирано са дивног и слободног запада, резултовало оваквим ликовима и сликом о нашој савременој жени, онда је боље да се никада није ни ослобађала. Ако је ауторка сценарија ове језиве серије приметила да наш свет чине промискуитетне, зле, до сржи покварене, неморалне, дрољасте, агресивне, дивље, помахнитале, мушкобањасте, апсолутно за породицу незаинтересоване, мрачне, несрећне и у бити корумпираних душа жене (а то је отприлике збир особина њених женских ликова у овој серији), онда је ресетовању доба нашег крајње време. О, да, и овде је испраћен стереотип о „новим женама“, онај да су детективке и полицајке углавном лезбијке, а ако којим случајем нису, онда су похотне кугуарке које јурцају за мушкарцима и кратким сексуалним везама, а те комбинације најчешће проналазе међу колегама. Мада, у овој серији, као и у свим савременим, како их неки поетично називају „нео-ноар“ серијама и филмовима из домаће продукције, ни мушкарци нису представљени у бољем светлу. Ни у другим делима ове ауторке, као ни код њених колегиница и колега који пишу за нове филмове и серије људи овдашњи који их инспиришу искључиво су они „са маргине“, заправо с најдубљег дна људског отпада. Тако да је, посебно у овдашњој продукцији, оваква нова, ратоборна, ослобођена и неустрашива токсична феминисткиња, која је супериорно поразила токсичног мужјака, постала стандард.
Оваква промена позиције жене у модерној продукцији забавне индустрије доводи до неминовне одбојности према женама од стране мушкараца. По најновијим званичним подацима у Србији данас има деветсто хиљада неожењених мушкараца. С обзиром на то да нас има око шест и по милиона, отприлике половина су мушког рода (да, док још можемо, изузмемо оне који не знају ког су рода). Од тих нешто више од три милиона мушкараца вероватно бар милион није стасао за брак (мада је дискутабилно питање и који је то данас узраст). Остаје, дакле, да је сваки други мушкарац од оних који би по својим годинама могли у брак ипак неожењен. Многи наводе финансијски моменат као разлог што не желе брак, али је промењена улога жене, најпре у свести и жена и мушкараца, сигурно један од битних чинилаца све заступљеније самоће новог доброг света који нам се намеће као једина могућа опција. У том новом свету хедонизма, себичлука, промискуитета, јурњаве за материјалним стварима и безумног конзумеризма у коме се инсистира на матријархату жене горепомињаних квалитета, поручује се да није право питање зашто се људи све ређе одлучују за брак и породицу већ зашто би се уопште одлучили за брак и породицу!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *