НАТАЛИЈА НАРОЧНИЦКА – Суштина украјинског национализма је убити своје друго „ја“ (2.део)

Разговарали ФИЛИП РОДИЋ и ТИОСАВ ПУРИЋ

Фотографије ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ МАЧАК

У другом делу интервјуа с утицајном руском историчарком Наталијом Нарочницком највећу пажњу смо посветили паралелама између украјинског и хрватског шовинизма и судбине руског и српског народа у заједничким државама

Када смо 2017. године разговарали са утицајном руском историчарком и светски признатим стручњаком за међународне односе Наталијом Нарочницком, антируска манија која је у међувремену постала доминантан фактор у Украјини још није имала данашњи обим, али је увелико била приметна. Нова чланица Српске академије наука и уметности Нарочницка тада је објаснила да је украјински национализам сличан хрватском и да је заснован на негирању свог идентитета, другог „ја“, те да је још деведесетих година прошлог века „упозоравала да ће украјински зоолошки национализам – шовинизам и расизам – неизбежно изродити српско-хрватски синдром“, „посебно због тога што су западни Украјинци унијати, а не православци, и то је извор њихове зоолошке мржње“. Концепт украјинског национализма који је дефинисао Бандера и који је на снази и данас је такозвани интегрални национализам – нема цене која не би била плаћена, нема жртве која не би била поднета за стварање украјинске нације, чак и ако то значи убиство половине сопственог народа, рекла је она тада.

Пре пет година радили смо интервју за „Печат и“ тада сам вас питао о паралелама између идеологије хрватских усташа и украјинских националиста. Како данас видите то питање? Колико је сличности, а колико разлика?
О украјинској независности писала сам пре двадесет година у свом животном делу „Руси и Русија у светској историји“. Прво сам у поглављу о Украјини напоменула да ће врло вероватно свака независна украјинска држава постати непријатељ Русије. Разлог оваквом ставу је управо свест о томе да Руси и Украјинци потичу од истог народа, деле исту веру, заједничку историју и митове. Објективно посматрано, нема потребе за животом у две државе. Али ако треба да постоји, онда се може оправдати само непријатељством према Русији. И та идеологија мржње према Русији родила се међу унијатима, на западу Русије. Међу онима који су у време Првог светског рата као унијати називани Украјинцима, супротно од православног становништва остатка данашње територије Украјине, који су тада називани Малорусима. Малоруси су били народ који је живео тамо где су руски корени, док су Великоруси подразумевали оне који су живели на територијама на којима се Русија ширила. Слична етимологија као у случају Велике Грчке у данашњој јужној Италији. Дакле, никакве разлике није било, суштински, између Малоруса и Великоруса. Али ти унијати на западу данашње Украјине су себе сматрали крсташима. Интересантно је да су мрзели и католике. Зато су убијали Пољаке током Другог светског рата. У Првом светском рату су помагали Аустријанце и потказивали православце као симпатизере Русије. У Аустрији су постојали већ тада логори, као што је Терезин, у које су депортовани православци из Украјине, махом Русини. Они који су успели да побегну, углавном у Канаду и Америку, објављивали су алманахе који сведоче о зверствима чињеним над православцима током Првог светског рата, и та сведочанства кривицу углавном бацају на „Украјинце“ који су издали „Малорусе“.
Тада није било бољшевизма у Украјини, против ког би се борили. Не, сада је очигледно да су се Украјинци још онда борили против Русије. И када су савремени Украјинци покушали да рехабилитују (украјинског нацистичког колаборационисту Степана) Бандеру, правдали су то његовом борбом против комунизма. Али сада је све јасно. Још 1929. украјински грко-католички митрополит Андреј Шептицки прокламовао је да ће „Бог дати Украјинцима да служе своја богослужења у Москви и Тобољску у Сибиру“. Већи део његове јурисдикције био је у тадашњој Пољској, чији је саставни део био данашњи запад Украјине. Већ тада је све било очигледно. Ако постоји двоструки идентитет, постоји потреба да се један од та два идентитета убије. Украјинци сматрају да би били светска сила, која се простире од реке Буг до Далеког истока, само да се „Москаљи“ нису тако проширили. Зато се свесрдно моле за библијске катастрофе и нуклеарне несреће, које ће им пружити шансу да исправе ту историјску „неправду“. И наша влада која је била заробљена у оковима историјског материјализма, а чији је експонент био покојни Черномирдин, сматрала је да Украјинце може привући на своју страну лукративним обећањима и тиме што би им дала више од Европе. Али то никад није била опција за Украјинце. Није без разлога та „галицијска идеологија“ узета за барјак украјинског национализма. На ту карту је играла и комунистичка номенклатура. И Срби ово могу разумети боље од било које друге нације.

[restrict]

Под тиме подразумевате геноцид који је почињен над Србима од усташке Независне Државе Хрватске?
Управо. Над Србима је вршен геноцид уз благослов Ватикана, од стране народа који је говорио исти језик, али који је био с друге стране латинско-византијске границе. И ти верски сукоби су се показали најкрвавијима кроз историју. Погледајмо само ратове у централној Европи, током 17. века, када је Немац убијао Немца, а Чех Чеха. У тим верским ратовима је страдала трећина источноевропског становништва, јер су верски мотивисани ратови по правилу најокрутнији. Ту лежи објашњење физичког задовољства које су бандеристи имали вршећи егзекуције. Такође, и објашњење чињенице да су Немци сматрали Естонце најефикаснијим чуварима логора, што наравно не сматрам тачним, јер се ни о једном народу не могу износити генералне оцене. Али су Немци у Другом светском рату сматрали да ни сами Немци, а ни Словени, нису подесни за тамничаре, јер би поклекли пред јадом заточеника.

Улога америчких банкара у светској револуцији

У западној литератури постоје озбиљне спекулације о тесној вези бољшевика, нарочито Троцког, са Западом. Какве су биле те везе?
Троцки је имао свесрдну подршку америчких банкара, који су мрзели цареве. Наравно, и цареви и амерички банкари имали су интересе на Далеком истоку. Наиме, цитирала сам документа из америчких архива, која потврђују да је било неколико директних наређења америчкој војсци да не сме да улази у сукоб с бољшевицима на Далеком истоку. Неки амерички службеници на терену су се жалили како су им амерички банкари забранили да се боре с бољшевицима. Међутим, тек треба отворити америчке архиве који сведоче о везама између бољшевика и Американаца. На пример, интересантан је случај америчког изасланика Вилијама Булета, који је био апсолутно очаран Лењином. Он је сматрао да конзервативци претерују са оценом бољшевика и истицао је да је Руско царство било далеко горе. Маргарет Мичел, унука Лојда Џорџа, написала је опсежну студију о Версајској конференцији. Она напомиње да су на Версајској конференцији Британци били пробољшевички настројени, док је Клеменсо био за Белу Русију, из лукративних разлога – цареви су имали велики финансијски дуг према Француској. За Британце је било битно само да Русија остане без Кавказа. Балфур је нарочито био гласан тим поводом. Тако да, ако очистите историју од идеологизованих перспектива, схватићете да су сви вектори притиска на Русију наслеђени из прошлости и своде се на одбацивање Русије од топлих мора, на североисток Евроазије, где су зиме тешке и где нема услова за тржишну економију.

У Галицији је постојао јак русофилски покрет пре 150 година. Може се рећи да је и међу Хрватима постојао јак југословенски сентимент, у 19. веку окупљен око Илирског покрета. Да ли вам се чини да и ту можемо наћи паралеле?
У Галицији су се јавила проруска осећања када је руска војска прешла Карпате на позив Аустрије, да спаси царевину од револуције 1848. године у Мађарској. Тада су се Руси и повукли истим путем, преко Карпата, и тада су Галићани видели ову руску армију, која је била огромна, говорила сличним језиком и ишла у исте цркве. И у галицијској интелигенцији су се јавила нека русофилска осећања, која су ишла дотле да су неки Пољаци постајали Руси. Беч је разумео опасност овог феномена, нарочито уочи Првог светског рата. Деветотомни рад академика (Михаила Сергејевича) Грушевског, првог председника украјинске академије наука, написан је уз подршку званичног Беча. И ту је изнет опрезан, али врло јасан став, да су московски Руси мешавина Угро-финаца и Татара, док су прави наследници Кијевске Русије литванска држава и Украјинци, који су чисти Словени. Грушевски је остао у Совјетском Савезу јер је видео прилику да ради на будућем раздвајању два идентитета.
У време Никите Хрушчова, који је настојао да се дистанцира од Стаљиновог наслеђа, ослобођени су многи који су под Стаљином били утамничени, али је тај процес у западној Украјини значио ослобођење бандериста, бандеристичких породица и њихових сарадника. Неки од данашњих украјинских националиста, који су политички активни, директни су потомци оних Украјинаца који су потказивали Аустријанцима, и који су одговарали за своје злочине после Првог светског рата. Међу њима је и (лидер украјинске екстремно десне странке Свобода) Олег Тјагнибок, чији је предак био и бандериста за време Другог светског рата. Сви ти људи су се деценијама претварали да су послушни грађани Совјетског Савеза. Није без разлога министар (Иван) Дурново писао цару Николају 1914. да је рат неизбежан, али да свакако из њега неће исходити много тога доброг за Русију. Прво, зато што су Русима савезници Британци, који ће се потрудити да Русија не испуни стратешке циљеве. И друго, зато што је распад Аустроугарске неминован, те да стога Русији следи да преузме Галицију, која је испуњена Украјинцима који мрзе Русе. Дурново је јасно писао да би само „лудак“ анектирао Галицију. Наравно, мислим да је велика Стаљинова грешка у томе што је узео Галицију. Требало ју је оставити Пољацима.
Једини начин за Украјину да постоји каква је данас јесте да буде тампон-зона, која би истовремено „музла две краве“. С једне стране би имала издашну подршку Запада да се не окрене Русији, док би је с друге стране Русија тетошила из предострожности да се не окрене Западу. Нажалост, ово није било прихватљиво за украјинске бандеристе.

Ако вас добро разумем, постоји још једна паралела између хрватских усташа и украјинских бандериста, а то је да су злочини и једних и других прећутани у име потоњег мира, и братства и јединства међу народима?
О, наравно. Хрушчов је у извесном смислу био прави јакобинац, и сигурно је веровао да ће комунистичка идеологија створити новог човека, нови свет у коме неће бити места за национализме. Генерација коју је водио Хрушчов била је другачија од претходне генерације, која се калила у Отаџбинском рату и створила нови совјетски патриотизам, али је то ипак био патриотизам. Међутим, са Хрушчовом је дошла нова генерација, много наклоњенија Западу, да би се све окончало са Михаилом Горбачовим, који није видео у комунизму истрошен инструмент већ препреку томе да се постане делом светске олигархије. Русија је добар пример онога што Словени могу очекивати од Запада. Запад није поштовао ниједан договор с Русијом. Русија је, једноставно речено, опљачкана, као што су то чинили пирати који су основали Британску империју. Словени, и не само они већ и све мале земље, могу очекивати да ће у том поретку који кроји Запад бити земље другог реда, а њихове културе експонати у етнографским музејима Европе.
Споменули сте да је Стаљин направио грешку припојивши Галицију. У нашој јавности је уврежено мишљење да је краљ Александар направио грешку стварајући Југославију, и припајајући Србији територије данашње Хрватске и Словеније. Међутим, писали сте о последицама Версајске конференције на Балкану и понудили сте другачији поглед на те догађаје.
На Балкану је после Првог светског рата спроведен англосаксонски пројекат. За Хрвате је то био само пут да се спасу одмазди јер су били на губитничкој страни. Југославија није била само српска идеја. Била је то више манипулација великих сила, Англосаксонаца у првом реду. Ипак, мора се истаћи да је Југославија била еманципаторски пројекат за балканске народе. Међутим, током Другог светског рата, а о томе сам писала на основу извора који постоје у архивама, Тито је писао Черчилу о идеји да створи свебалканску конфедерацију, до тада без преседана у историји балканских народа. Черчил је одговорио у року од три дана и одмах затражио од своје владе да напусти Михаиловића и подржи Тита. Постојала је бојазан код Черчила да би генерал Михаиловић могао да тражи много више за Србе, према којима су Британци традиционално неповерљиви. С друге стране, Тито је играо на интересе Британаца. Рузвелт се тада није занимао за Балкан. И треба памтити да је Југославија постојала док је служила Западу. И Срби, као и Руси, данас живе раздељени у више држава. И за разлику од албанског случаја, захтев да Срби живе у једној држави остаје неприхватљив као што је то био случај у време Илије Гарашанина и Начертанија, као и у време извештаја Карнегијеве фондације 1913. године и као, на крају крајева, у Дејтону. Једноставно, према суду Запада, сан о уједињеној Србији је фиксација неких дилетантских историчара. Мада, ја их разумем. Становиште Запада постаје јасно када видимо на хиљаде Срба који пред зградом америчке амбасаде у Београду певају руску химну. То је оно што чини Србе великим актерима светске историје.
Имајући све ово у виду, верујете ли да постоји нада за Запад да се пресабере и доживи препород?
Нада постоји. То видим у разговорима с пријатељима конзервативцима у Француској, Аустрији или Немачкој. Међутим, нада не значи много све док се ова актуелна елита налази на свим кључним местима у државним институцијама, медијима, образовању и невладином сектору. Та елита не само да не располаже знањем и логиком већ не располаже ни језиком који би могао да је поведе у пут еманципације од наратива људских права и других фраза, које све служе да подупиру идеју о примату тела над духом. А слобода тела, меса и костију једноставно не постоји. Тело је зависно од кисеоника, хране, воде, а душа је једина која може дотаћи слободу. Још је Платон одредио људско биће као мешавину животињског и божанског. Они хране животињу у себи. Али дух мора да овлада телом, а не обрнуто. Само тако смо спремни да истрајемо у борби за циљеве веће од нас самих. И то је оно за шта се Русија тренутно бори у Украјини.

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    Бриљантна историчарка. Овде се не ради само о накупљеним историјским фактима, него су ту и историја и садашњост, нераскидив процес, узаљјамно повезан свим нитима.
    Проблем Русије са Украином дат је у неколико потеза, као оно великог мајстора са кичицом. Додали бисмо.додуше као неисторичари, да је и Галиција изворно Руска. Детаљ; управо у местанцету Галичу, по коме је Галиција (Галичина) добила назив, убијен је једини здрави син Ивана Грозног – шестогодишње дете Дмитриј, што је касније довело грозних последица. Неки историчари тврде да је управо Грозни зачетник Галицијске помаме. Наиме да није адекватно реаговао на продог Пољака под водством Мађара Стефана Баторија у те земље. Много касније надовезали су се Аустријанци и нама преостаје да се темељно запитамо откуд тим западним елементима способност да се вековима као флуид уливају у све наше поре ?! Утешно је да се бар јунакиња Нарочницка позабавила темом на достојан начин. Заиста, векови за вековима пролазе, а ми од истог Запада преварени па преварени.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *