НАШ ОСНОВНИ САН

Седамсто седамдесет година манастира Мораче (1252–2022)

Кад су оно, пре две-три године, власти у Црној Гори хтеле да Цркви одузму храмове, или светиње, које власти од 1945. наовамо зову „вјерским објектима“, или културно-историјским споменицима, најпре сам мислио на Морачу.
(Морача ми је испред куће. Тачније, куће су нам у порти манастира Мораче. Неко је рекао да су она плава брда, ближа и даља – конаци старе лавре.)
Морачу је, према оригиналном натпису у каменом надвратнику, године 1252. подигао кнез Стефан Немањић, син Вуканов, унук Немањин, синовац Светог Саве. За појам Црна Гора, уз све поштовање Њгошеве земље, тада, није се знало – није постојао. Горе јесу биле тамне – осветљавали су их сунце и звезде и храмови, попут Мораче. И светла лица некадашњих људи, која су се огледала у онима са икона и живописа из 13. века.
Па једна прекомпонована политичка странка да постане власник толиких столећа вере. А у православљу, вера је култура и традиција, а највише љубав!

Служба која траје

„У духу рашке архитектуре“, по узорима на „романичке уметничке традиције“, манастир је подигнут на десној обали реке Мораче, на једној од тераса, званој Горњи врт, дубоко у брдима и шумама. Међу многим предањима памти се и оно да су сигу за зидање храма, из Тушиње код Боана, допремили сељаци, додајући камене коцке, рука-руци, у великом ланцу људи преко шума, ливада, потока и сломоврата Доње и Горње Мораче. Тако су Морачани сами себи и своме краљу и својој Богородици – дигли храм.
Побожне су Немањића / руке Богу дигле дворе – певао је господар, краљ Никола Петровић.
Од тог доба, у том српском православном манастиру крштени су сви Морачани и Ровчани који су се родили за више од седам и по векова, и многи други. Све док „ђаво у виду човјека“, на неком конгресу, није намислио да се смањују старе а стварају нове нације и њихова нова историја и вера, заснована на програму ове или оне партије.
Морача је, рекох, мој (наш) најужи завичај: земља, река и намастир (тако се у Морачи каже, намастир). Манастир је ту најмлађи – ове године напуни 770 лета! А обасјава и реку и земљу и старе крушке, мрчаве, лиснике и дубраве, планине и питомине.
И у Морачи и далеко од ње, замишљам: како је било некад, без магистралног пута и возила, без струје, у дубоким брдима. Кад је, пре 770 година, синуо сјај морачке фасаде, кад су насликане фреске пророка Илије у ђаконикону, оне које су и до данас сачуване: „Гавран храни пророка Илију“. Фреске које се заснивају на Старом завјету, а хоће да их присвоје, у 21. веку, по Уставу и одлукама партијских форума, послушника некаквог Де-Пе-Еса.
Аман! Уместо, Амин! Уместо да се дивимо архитектури, живопису, иконама, традицији и предању Мораче – сестре Студенице, Милешеве и Љубостиње, ми уверавамо доконе, безбожне и полуписмене шта је чије и откад. Где смо се сви, вековима, крстили. И у књиге рођених и умрлих уписани ћирилицом.
Морача је подигнута из вере, а не из сујете малих владара, јачих што им је земља мања и пунија служинчади окупатора.
Морача је подигнута да се у њој „поје летурђија / оног св’јета као и овога“. Та служба траје 770 година, и данас.
И оне литије унакрст Црне Горе кренуле су из искона Мораче, Пиве, Тројице пљеваљске, Острога.

Сјај морачких боја

Ко год је пошао каквим послом или путем, краћим/дужим – помолио се у Морачи. Веровао у своју Цркву. У свога Христа, свога Светога Луку, свога арханђела Михаила, свога Светога Саву…
У 770 година стала је огромна историја, повесница, живот. Сјај вере и културе одолевао је кишама и непогодама, војскама и похарама. Непоновљивост морачких пејзажа, свитања и сутона, трајао је у бојама морачких фресака. Кажу да у Морачи има седамнаест боја земље – отуд оне боје на фрескама.
У једној похари, почетком 16. века, Турци су лавру Немањића угрозили до страдања: однели оловни кров, оштетили фреске, разорили зидове, оштетили светиње. Благо из манастирске ризнице ношено је у пећине и закопавано у трапове. Кажу да још има неоткопаних каца и казана у којима су утвари, мачеви, крстови, сребрна кандила, злато и повеље. Закопаш, кад тамо круна! Рђа јој ништа не може!
После седамдесет година похарану Морачу обнавља мештанин Вуча или Вукша Вучетић. Насликан је у каснијем живопису, покрај гробног ковчега ктитора Стефана Вукановог – једини лик на зиду, без ореола; кажу да му личи савремени сликар Драговић из Горње Мораче…
Почетком 17. века у Морачу долази велики хиландарски зограф Георгије Митрофановић, миљеник старца Митрофана (Митрофановић). Шаље га лично просвећени патријарх српски Пајсије који је финансирао обнову Мораче. Митрофановић чини чуда од сликарства. Његова су она два коњаника који убијају аждаје на западној фасади, поред главних морачких врата. Симболика је и јасна и сложена. Пред тим фрескама „кретано“ је коло на Госпођин-дан, када је слава Мораче. Да нас надахну и охрабре Свети ратници и великомученици вере прадедовске.
О Митрофановићу много се зна. Из таме векова трепти лик мајстора који слика у Завали и Добрићеву (Херцеговина), Крупи (Далмација), у Студеници и Пећкој патријаршији… Па је на фасади још и написао: „У име, у Тројици слављеног Господа Бога и спаса нашег Исуса Христа, насликаше се ови свети ликови у времена нужна и тешка. Тада се велика насиља чињаху од агаријаних потомака на хришћански род, и на цркве и манастире у пустињама и свету. По допуштењу Божијем ово нам припаде ради греха наших. И насликаше се ови ликови залагањем и усрдношћу игумана кир Макарија, јеромонаха, са осталим братством манастирским. Бог да их прости. Тада је текло 1616. лето, круг сунца је био 12 а месеца 18. Престол свих српских земаља држао је тада у Пећи патријарх Пајсије а херцеговачки митрополит био је Лонгин. – Писах месеца септембра – Георгије зограф од манастира Хиландара.“
Морачу су живописали најбољи: мајстор Јован (Козма), Страхиња из Будимље, мајстор Радул. Кад су обновили Морачу, морачки монаси иду у обнову Каленића – пише проф. Сретен Петковић у великој монографији Морача.

Детињство свих нас

Долазили Турци од Колашина и Никшића. Носили угарке и наџаке. Бојеви на Морачи опевани су уз гусле – песме су у Четвртој књизи Вукове збирке и у Огледалу српском… Једном су, тражећи благо Немањића, ћускијама, дигли плоче испод праведног Кола Свете Богородице. Таде је – вели прича из мог детињства – сукнуо пламен… Осмудио им браде… Пушке им се претвориле у лопате…
Морача је земља која памти, ризница језика и поезије – више се пева него што се прича: живот је литургија. А свећа гори пре него што је велики кнез Немањић одабрао место за задужбину и вечно почивалиште.
Познати су и датуми морачких сабора, кад је српство било под Турцима. На тим саборима већало се о опстанку. Писала су се писма папи у Рим, с преклињањем да помогне браћи хришћанима. А папа је поручивао: покатоличите се и ето ме! („Нити иде, нити ће ти доћи, / Нит се надај, нити га погледај…“)
У Морачу, у 17. веку, долазе српски патријарси. У Морачу је 2002, о 750. годишњици, долазио и патријарх српски Павле са престолонаследником Александром. Домаћин им је био митрополит црногорско-приморски Амфилохије… Црногорске политичке власти већ су се биле „задојиле црним ђаволом“ и њему „обештали“. А тераса на којој је стара лавра била је пуна кола и јунака из свих српских земаља: „Да из неба плаха киша падне, / ниђе не би на земљицу пала…“
Из морачке оџаклије кренула је и она чета у сретање Карађорђу, на Сјеници, 1809, и она према Мљетичку, 1840 – у сретање Смаил-аги Ченгићу.
Детињство Мораче пак детињство је свих нас Морачана и Ровчана – некадашњих и садашњих. У детињству, причала ми је бака по мајци Станица, како су, земанима, долазили цар Лазар и царица Милица, па Милица даровала иконостас… Онда су долазили Милош Обилић и Марко Краљевић. Милош је био тако висок, а Марко тако широк, да нису могли ући на врата у намастир. Тада су рекли, дабоме, у десетерцу: „Дивна црква, дивна грађевина, / мала мана – мала су јој врата!“
Легенда је наша прва лектира. У њој је наш основни сан. Он траје 770 година.
У том сну сањамо себе.