Москва и Анкара додају гас

Иако чланица НАТО-а, вешто лавирајући између Европе и зараћених страна у Украјини, Турска се намеће као важан фактор, не само као политички већ и као важан енергетски посредник који би у снабдевању Европе гасом могао да замени Немачку

Са избијањем рата у Украјини положај и деловање Турске су наједном добили на значају јер, иако чланица НАТО-а, следила је властити интерес избегавајући да заузме отворено про-НАТО или проруску, па ни проукрајинску позицију. У многим аспектима њено деловање је контрадикторно, али веома пази да не пређе црвену линију. Док с једне стране испоручује беспилотне летилице „бајрактар“ Украјини или Азербејџану, који ратује у Нагорно Карабаху, где се сукобљава с руским интересима, с друге стране није Русији увела санкције, није затворила свој ваздушни простор за руске авионе, купује руске системе противваздушне одбране С-400 и с руском компанијом „Росатом“ гради нуклеарну електрану у Акију у Турској. Такође, покушава да посредује у преговорима Русије и Украјине а већ је посредовала у извозу житарица преко Црног мора. И, поврх свега, купује руски гас. А с гасом Турска добија посебну улогу.
Још прошле године, током састанка у Сочију, Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган договорили су развој сарадње у енергетској трговини, без обзира на негодовања западних земаља које би да угуше сваку значајнију руску економску активност. А турска привреда је у великој мери помогла Русији да се избори с оштрим санкцијама које су јој увеле земље Запада.
Ако се подсетимо, Русија и Европа, тачније Немачка били су одавно заинтересовани да се појача увоз гаса у Европу због чега је и годинама грађен „Северни ток 2“. Упркос великим политичким препрекама које су пратиле овај пројекат, пре свега из САД, које су, утичући на западноевропске земље, на разне начине покушавале да минирају и убију овај пројекат, што се на крају и буквално догодило. Миниран је правим експлозивом и онеспособљен за рад.

[restrict]

ПРОМЕНА ГАСНЕ РУТЕ Очигледно све веће компликације са северним гасним путевима, нарочито после диверзије на гасоводу „Северни ток“ (помиње се и покушај напада на „Турски ток“ на руској територији), навеле су руског председника да на енергетском форуму „Руска енергетска недеља“ сугерише да би Русија могла да преусмери гас који је ишао за „Северни ток“ у Турску, где би се направило велико гасно чвориште за Европу.
„Изгубљени обим транзита преко ‚Северних токова‘ који пролазе по дну Балтичког мора могли бисмо преместити у регион Црног мора, тако да то постане главна маршрута за испоруке нашег горива и природног гаса у Европу преко Турске, стварањем у Турској највећег гасног хаба за Европу, ако су, наравно, за то заинтересовани наши партнери“, најавио је Путин, што је одмах протумачено да би ново чвориште могло да постане трговачка платформа која одређује цене на европском тржишту, пошто холандски ТТФ хаб више не одређује реалне цене.
Већ наредног дана о тој идеји разговарао је са својим турским колегом, током њиховог састанка у Астани, да би Ердоган убрзо истакао да неће бити чекања, и рекао да су двојица лидера наложила релевантним институцијама двеју земаља да брзо почну да раде на пројекту стварања чворишта у Турској за испоруку гаса Европи.
Пратећи ову динамику турски медији ће открити да су њихови научници разрадили пројекат три месеца пре него што је Путин ову идеју изнео у јавност. Турски научници су разрадили пројекат гасног хаба који ће моћи да се транспортује до 75 милијарди кубних метара гаса годишње, пише турски лист „Јени сафак“.
„Испоставило се да су, три месеца пре изјаве руског председника Владимира Путина о могућности стварања великог гасног хаба у Турској за снабдевање Европе, научници инжењерског факултета Универзитета у Гумусхану припремили магистарску дисертацију ’Турска – централна земља у евроазијској енергетској безбедности’“, пише турски лист.
Даље се каже да ће се тај природни гас у Европу испоручивати преко Тракије (историјска област подељена између Грчке, Турске и Бугарске) путем три различите маршруте: северног, јужног и средњег крака. Јужни крак ће ићи ка Италији, средњи ка Србији и другим земљама преко Бугарске, Албаније, Македоније, а северни крак ће ићи ка Румунији, Словенији, Мађарској и даље ка Немачкој.
Турска je одувек сањала и надала се да ће се претворити у транзитну земљу за енергију која иде за европски континент. Истицала је то још пре две године, приликом отварања гасовода „Танап“, којим ће добијати гас из Азербејџана преко Грузије, и којим би и Европа добила нове дотоке гаса.
Турска већ има два директна дотока руског гаса „Плавим“ и „Трансбалканским“ гасоводима, а почетком јануара прошле године отворен је и „Турски ток“, као замена за стопирани „Јужни ток“, чији један крак иде и преко Србије.
Најновији пројекат ће омогућити да Турска постане централна земља, а не само земља у транзиту. Та улога је некада била намењена Немачкој, чак је била планирана и изградња „Северног тока 3“, а сада ће то бити Турска и на томе ће добро зарадити. С обзиром на јединствени географски положај Турске, која се простире на територији Европе и Азије, у Анкари сматрају да је земља у доброј позицији да премости јаз између добављача и купаца, пружајући много предности и једнима и другима.
Већ се истиче да је, уз договоре и посредовања које је постигла око руско-украјинског рата, на политичком плану то још један добитак за Турску а стратешки гледано јача њена улога у региону и свету, посебно у односу на Европску унију.
Главна препрека на путу реализације овог пројекта је јаз између Русије и европских земаља, јер је предлог дошао на маргинама руског рата и после напада на „Северни ток“, за који је Москва оптужила НАТО чланице, пре свега САД и Велику Британију. Став о новом пројекту прва је изнела Француска саопштењем из кабинета председника Макрона, оцењујући га као „бесмисленим“, нарочито у светлу политике ЕУ да се смањи зависност од руског гаса.
Међутим, упућени који размишљају из чисто комерцијалног угла наводе низ повезаних фактора који утичу на реализацију овог пројекта. То је најпре исход рата у Украјини, тј. ко ће бити победник а ко поражена страна. Важан је и моменат суочавања Европе с надолазећом зимом и њеним последицама, с обзиром на смањење увоза руског гаса. Ту је и политички фактор који се тиче степена усаглашености става унутар ЕУ у погледу пројекта, што се већ показало тешким, недоследним и пуним компромиса.
Посебан фактор, кажу стручњаци, налази се с друге стране Атлантика, одакле је и кренуло енергетско ратовање, када су САД пре 10 година, по завршетку изградње „Северног тока 1“, почеле с причом да Европа не сме да зависи од руског гаса. САД су и током актуелне енергетске кризе убеђивале Европљане да се не плаше због несташице енергената и да слободно предузму оштре санкције према Русији, обећавајући да ће им наћи други гас. Ипак, према стручним анализама, Европи је предочено да је други гас скоро немогуће наћи. Американци су обећавали да ће преусмерити катарски гас у Европу, из Нигерије и из Алжира, али оба делимично долазе у Европу. Уколико се потпуно преусмере у Европу, у Азији би дошло до несташице и раста цена. Американци нису могли ни свој течни природни гас (ЛНГ) да у већој количини допреме у Европу јер су, једноставно, приватни добављачи овог енергента економски оријентисани и сасвим је природно да ће гас претежно ићи у Азију, јер је тамо могло више да се заради. Уосталом, и ово течног гаса што стиже до Европе вишеструко је скупље него што се продаје у Америци, на шта су неки европски лидери већ јавно реаговали.
У јануару 2020. године, у истом моменту када су представници Турске и Русије у присуству делегација из Бугарске и Србије у Истанбулу званично отворили гасовод „Турски ток 2“, познат и као „Балкански ток“, Грчка, Израел и Кипар су у Атини потписали споразум о изградњи медитеранског гасовода „Истмед“, према којем би Израел од 2025. подводним гасоводом дужине 1.900 километара испоручивао гас из источног Средоземља у западну Европу. Две године касније радост је заменило разочарање. Средства за пројект су изостала, а према извештајима грчких медија, САД саветују да се не гради нови гасовод, наводећи као разлоге економска уска грла и политичке компликације у источном Средоземљу.
У овом осврту треба поменути да се причало и о гасоводу који се звао „Набуко“, па „Набуко вест“, па ТАП, па ТАНАП, па „Агри“, па „Тесла“. За све ове гасоводе се наводи да су грађени на иницијативу Американаца и да се једино изградио „Танап“ са гасом из Азербејџана, али је он већ распродат и из њега не може да се добије додатни гас.

СРБИЈА НА ГАСНОМ ПУТУ Гас у Србији делимично обезбеђује грејање за домове, а потребан је и за рад бројних привредних грана. Он чини 13 одсто потрошње примарне енергије у Србији, која тренутно може да га добије само са две улазне тачке – преко гасовода „Балкански ток“ и из Мађарске.
Да би се ипак ишло ка некој диверзификацији гасног снабдевања, Србија је кренула у реализацију пројекта изградње гасног интерконектора Ниш–Димитровград–Бугарска. Гасни интерконектор, који повезује гасне мреже Србије и Бугарске, требало би да повећа диверзификацију извора енергије у Србији и региону Западног Балкана и тако омогући Србији сигурније и стабилније снабдевање из различитих система гасне мреже, посебно из Азербејџана и будућег ЛНГ терминала у Александрополису у Грчкој који може да прима гас из целог света. Додуше, ту је и даље отворено питање количине и цене гаса из алтернативних извора.
Радове на изградњи гасног интерконектора обишли су председник Вучић и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, када је челница ЕУ обзнанила да ће, због све већих тешкоћа са снабдевањем и повећаних цена енергената, Србија од ЕУ добити 160 милиона евра директне буџетске подршке. Све уз поруку да „зна да је будућност Србије у ЕУ, јер Унија није потпуна без Србије“, вешто пазећи да не помене директно проблем Косова и Метохије и санкције према Русији, али не пропуштајући да нагласи да је важно ускладити се са спољном и безбедносном политиком ЕУ зато што то, како је рекла, иде руку подруку.
С друге стране, из Москве саопштавају да ће потенцијал за снабдевање Европе гасом преко Црног мора и Турске, након проширења гасовода „Турски ток“, износити 63 милијарде кубних метара годишње. Управо је толики био планирани капацитет „Јужног тока“, који је требало да има четири крака. Србија је била предвиђена за чвориште снабдевања региона. Његов капацитет кроз нашу земљу износио би око 40 милијарди кубних метара годишње. Крајем 2012. процењивало се да ће наша земља после његове изградње имати приход од транзитних такси од око пола милијарде евра.
Тадашњи премијер Бугарске Бојко Борисов једном приликом се дотакао теме „Јужног тока“ и изјавио да је у пракси био притисак САД и Европе да се онемогући његова реализација, због чега је Русија одмах покренула алтернативни план како би постигла исте циљеве. Овог пута је поставила Турску као стратешког партнера и главну раскрсницу за транзит руског гаса у региону а „Балкански ток“ је само назив за његов бочни крак.
„Газпром“ је за „Јужни ток“ и извоз 63 милијарде кубика гаса стварао инфраструктуру у Русији. Како руски медији преносе, иако је пројекат отказан, компанија је наставила да гради капацитете за испоруку до обале Црног мора. По свему судећи, та инфраструктура ће се користити за повезивање с турским гасним хабом.
С новим чвориштем у Турској и повећањем потенцијала гасовода Србија добија поново шансу која јој је измакла по отказивању „Јужног тока“ јер подухват стварања највећег гасног чворишта у Турској за снабдевање Европе предвиђа изградњу три гасовода, а планирано је да један иде преко Србије. А хоће ли пројекат бити реализован, знаћемо већ после ове зиме и вероватно „врућег пролећа“ које следи.

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    Да ли тамо Москва и Анкара “додају гас” или неко неодговоран или покварен опет витла у ваздуху Руском тешко стеченом уштеђевином ? Колико јучер, мислили сматрали смо све те интернационалне гасоводе нерањивим, а онда неко разори оне главне као кад убије врапца на грани. Таман толико прашине је дигнуто поводом тога. Уосталом за мало не настрада и постојећи гасовод кроз Црно море. Истина тамо ове две земље могу да брину, имају приступ, али мало ли је начина да их се опет намагарчи ? Укратко, сваком лаику цела ствар делује до крајности чудно. Просто су преурањене приче о Западу који пропада. Он изгледа, заиста делује да је прошао свој зенит, али је то готово неокрњена громада ума и моћи. Тамо специјалисти за неку област проуче важне теме темељно па власти само иду утабаним стазама. На истоку још увек ирационално славимо “непогрешивог” председника.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *