Кобни мир

Да ли колективни Запад заиста верује да ће званична Русија пристати на мир с Кијевом који почива на принципима изнетим у најновијем саопштењу Г7, и чему уопште служе мировне прединицијативе двојице понуђача „добрих услуга“ из круга колективног Запада – Макрона и папе Франциска?

После истовремених крупних одлука Русије с краја септембра да прихвати резултате референдума и присаједини Русији донбаске независне републике и Запорошку и Херсонску област бивше Украјине, покрене делимичну мобилизацију и пристане на ослобођење азоваца, уследио је период у коме је, чини се, политичка „позадина“ била знатно активнија од ратног фронта. Чак и поједини крупнији ратни догађаји који су испунили октобар, у коме се, иначе, на првој линији фронта нису догодиле значајније промене, у јавности су довођени у везу с крупним и често невидљивим активностима у политичкој „позадини“.

Бројни мировни посредници

Наиме, у последњих месец дана бројни светски званичници јавно су излазили с понудама Москви и Кијеву да буду посредници у њиховим будућим мировним преговорима. Поред турског председника Ердогана, који од почетка рата у Украјини плански себе позиционира у улогу првог миротворца, због чега га је Макрон оптужио за „монополизацију“, спремност да буду посредници у мировним преговорима Москве и Кијева изразили су председник УАЕ Мухамед бин Зајед, краљ Бахреина Хамад бин Иса ел Халифа, папа Франциско и индијски премијер Моди. Осим папе сви они су током септембра и октобра разговарали с руским председником Путином и министром Лавровим. Да није реч о искључиво личним иницијативама већ да се ради о у извесном степену координираној активности, показују разговори који су на ову тему вођени почетком новембра у Бахреину између краља Хамада бин Иса ел Халифе и папе Франциска.

Излечени папа

Пада у очи да је нова миротворачка мисија нагло поправила здравље папе Франциска. Наиме, пре његове посете Казахстану, 14. и 15. септембра, која је свакако служила и за лично преношење порука извесним руским круговима, званично се из Ватикана најављивала могућност његовог демисионирања услед трајно нарушеног здравља које спречава обављање папских послова. Здравље папе Франциска се, међутим, у међувремену изгледа толико поправило да се вишедневна посета далеком Бахреину почетком новембра није ни доводила у питање. Ово путовање је уследило након дугог разговора који је папа Франциско водио у Ватикану, 25. октобра, с француским председником Макроном. Тада је француски председник позвао папу да организује мировни самит о Украјини и да у том циљу „позове Владимира Путина, патријарха московског Кирила, а такође и Џоа Бајдена“. Најзад је Макрон с конференције УН о климатским променама, 7. новембра, јасно поручио како Украјина „треба да одреди услове и време преговора“ којима ће „у једном тренутку бити неопходно вратити се“, али и да би било „пребрзо да се истакну апсолутно радикални прелиминарни услови“ за такав дијалог.
На такве мировне прединицијативе, које су крајем октобра и почетком новембра стизале с бројних страна, званична Москва је одговорила, да је Русија увек отворена за преговоре, али да су они у овом тренутку немогући пошто је Кијев „по наредби из Вашингтона“ донео закон о забрани учествовања у мировним преговорима с Русијом. Иако је Зеленски 4. новембра изјавио да су преговори са садашњим руским председником немогући, утицајни саветник шефа његовог кабинета Михаил Подољак изјавио је након последње Макронове изјаве да Кијев „никада није одбацивао преговоре с Москвом“, али да је за украјински режим повлачење руских трупа с територије Украјине обавезни услов за вођење дијалога.

Прижељкивање губитка Херсона

Да се наведене мировне прединицијативе нису случајно појавиле баш у овом тренутку и да су на известан начин координиране с водећом државом колективног Запада – САД, може се закључити из текстова објављених ових дана у „Вашингтон посту“. У америчком листу се наводи да Бајденова администрација „тајно охрабрује Украјину на преговоре“. Истовремено се у италијанској „Републици“ 7. новембра појавила анализа у којој пише да Вашингтон и Брисел сугеришу Кијеву да је предуслов за отпочињање преговора у блиској перспективи освајање Херсона и излазак украјинске војске на високу десну обалу Дњепра. На преговорима који би уследили после заузимања Херсона кијевски режим би, према писању италијанске „Републике“, имао доминантну стартну позицију. У координираној акцији западних медија, у којој се, како примећује познати проруски политичар из Украјине Олег Царјов, подиже улог војног заузимања Херсона, свој прилог је одмах дао и амерички генерал и некадашњи командант копнених трупа САД у Европи Бен Хоџис. У интервјуу британском таблоиду „Сан“ закључио је да би заузимање Херсона отворило ВСУ пут ка Криму.
Не треба имати илузије да овакви текстови у западним медијима служе не само за подстицање кијевског режима на ново масовно жртвовање људи за потребе, пре свега, глобалне доминације англосаксонске елите већ и за психолошко деловање на руску патриотску јавност. После шокантног повлачења из Харковске области, руска патриотска јавност западне натписе о стратегијској важности заузимања Херсона нужно доводи у везу с ранијом изјавом команданта СВО генерала Суровикина да је могуће изнуђено напуштање хиљадугодишњег руског града Херсона и у њој тражи закулисну игру. Да би се смутња у руском друштву додатно повећала, побринуо се „Волстрит џорнал“, „откривши“ нешто што је у односима великих сила уобичајено чак и у рату, да је Бајденов саветник за безбедност Саливан пред одлазак за Кијев телефонски разговарао са секретаром Савета безбедности РФ Патрушевим и саветником Путина за спољну политику Ушаковим. Таквом психолошком деловању западних медија, које има циљ да посеје раздор и сумњу унутар руских патриотских кругова, чини се да се најбоље супротставља онако како је то у својој краткој анализи учинио Олег Царјов, а његов текст преносе на својим телеграм-каналима и поједини утицајни депутати Јединствене Русије, као што је Константин Затулин. Царјов упозорава да се у односу на време када је Суровикин дао изјаву на фронту „ситуација кардинално променила, наши су престали да се повлаче, а понегде и наступају“ и да су у међувремену у Херсону „озбиљно припремљени одбрамбени фортификацијски објекти“. Стога би друштво, које је „месецима убеђивано у важност СВО“ и у коме је „под санкцијама и не тако једноставно ипак спроведена мобилизација“, „добровољну предају сада већ руских територија (после референдума о присаједињењу Русији, прим. аут.) схватило као издају“.

Кривични трибунал за Путина

Поставља се питање колико су овакве мировне прединицијативе заиста озбиљне у погледу намера колективног Запада, када се зна да су оне дошле непосредно након објаве заједничког саопштења министара иностраних послова држава чланица Г7 са њиховог заседања у Немачкој 11. октобра. У овом документу, у коме је формулисан заједнички спољнополитички став колективног Запада у односу на Русију и украјинску кризу, не само да се „одлучно осуђује и безусловно одбацује анексија од стране Русије Херсонске, Запорошке, Доњецке и Луганске области Украјине, а такође и Аутономне Републике Крим и града Севастопоља“ већ се први пут у једном званичном западном документу и то у његовој првој тачки закључује да ће „за неселективне нападе на недужне цивиле, што представља ратни злочин“ бити „позвани на одговорност председник Путин и други кривци“. Да ли колективни Запад заиста верује да ће званична Русија пристати на мир с Кијевом који почива на принципима изнетим у најновијем саопштењу Г7 и чему онда уопште служе мировне прединицијативе макар двојице понуђача „добрих услуга“ из круга колективног Запада – Макрона и папе Франциска?
Посебно ако се има у виду да Стејт департмент, како су његови службеници непосредно после објаве саопштења Г7 изјавили познатом америчком порталу „Интерсепт“, „пажљиво разматра предлог о формирању специјалног трибунала“ који би судио Путину и још двадесеторици водећих руских политичара „за злочин агресије“. Према писању истог портала план је да такав трибунал оснује Генерална скупштина УН, како би се избегао вето Русије у СБ, а резолуција којом се осуђује руска „агресија“ на Украјину и за коју је гласало 140 држава служила је као „пробни балон“. У припремни посао око формирања трибунала већ су укључени злогласни тужилац Хашког трибунала сер Џефри Најс и заступник Хрватске у поступку по тужби Хрватске против Србије за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу британски адвокат и професор међународног права Филип Сендс.
Јасно је да је на принципима очувања територијалног интегритета Украјине у оквиру граница из 1991, и утврђивања кривичне одговорности руског председника и његових најближих сарадника немогуће постизање било каквог мировног споразума између Кијева и Москве, јер би такав споразум значио за Русију потпуни пораз којим би започела њена територијална дисолуција и коначна десуверенизација. Уосталом, зашто би Путин пристао на споразум који му гарантује, као некада Слободану Милошевићу, доживотни затвор? Да ли онда Макрон и папа Франциско полазе од другачијих, компромисних принципа када нуде своје посредничке „добре услуге“?

Привидни раскол

Макроново залагање да се не истичу „прелиминарни радикални услови“ за дијалог Москве и Кијева пратило је објављивање већ сутрадан подробне анализе у угледном париском „Монду“, у којој познати новинар Серж Халими оптужује западне неоконзервативце, „те поборнике великих војних буџета и вечне војничке цивилизације“, али и западне левичаре за „опасан пут одбацивања дипломатије“ у украјинској кризи, који се пре огледа кроз истицање захтева за смену режима у Москви. Да Макронов приступ није, међутим, израз никаквог раскола у политичкој елити колективног Запада, открива закључак из Халимијевог, по свему судећи, нарученог текста. Иако Халими, с једне стране, страхује да се „конфликт неће добро завршити уколико Русија буде побеђена и понижена“, с друге стране закључује да је за Запад неприхватљива слика „побеђене Украјине, коју је Русија згазила, поробила и поделила са суседима“, пошто би такав исход било очигледно понижење за САД и НАТО, а довело би до јачања „ауторитарног и реакционарног руског национализма, који сада тежи савезу с Православном црквом и крајњом „десницом“. Једном речју, за „умереног“ Халимија је катастрофа оно што би из угла Русије био потпуни успех – елиминација велике земље која није чланица НАТО-а посредством које НАТО ратује и обуздава Русију, а уз то нема обавезе „колективне одбране“ из члана 5 Статута НАТО-а. Халими се плаши потпуног пораза Русије само због тога што у њему могу бити уништени наслеђени остаци олигархијског режима из деведесетих, који би били очувани током контролисаног трансфера власти у условима релативног пораза Русије.
Немају, дакле, Макрон и римски папа намеру да се у украјинској кризи достигне компромисни мир у коме би били уважени минимални стратешки интереси Русије. Њихов је циљ да својим „умереним“ миротворством ојачају позицију руске „партије мира“ и припреме терен за преговоре који би уследили после херсонске катастрофе коју Запад прижељкује. У том тренутку била би активирана минимална, али не драстично понижавајућа понуда Запада Путину да остане у власти, задржи Крим и можда прихвати демилитаризацију свих или неких области присаједињених РФ. То не би значило да Запад одустаје од принципа коначног решења украјинске кризе који су истакнути у саопштењу Г7 од 11. октобра, већ да њихову сукцесивну реализацију привремено и краткорочно одлаже, можда до председничких избора у РФ 2024. године.

Херсон као Стаљинград

Уосталом, треба се сетити да је и Слободан Милошевић у време закључења Дејтонског споразума за Запад био „гарант мира“ и при томе је, по свему судећи, веровао да се неће наћи пред хашком нововековном инквизицијом. Писац ових редова дубоко верује да је Запад већ приликом пада Крајине и потписивања Дејтонског споразума имао наум да суди Милошевићу. Јер кључна функција Хашког трибунала – кажњавање суверених држава ради афирмације мондијалистичког концепта „светске владе“ – могла се остварити тек суђењем председнику најстарије суверене државе на Балкану.
Као што је пад Крајине одредио Милошевићеву и нашу националну судбину у последње три деценије, тако ће и битка за Херсон определити не исход рата у Украјини него будуће политичке процесе у Русији, Путинову будућност, као и будући статус руске државе. Победа под Херсоном може краткорочно да доведе до успостављања замрзнутог конфликта или до ослобађања целокупне црноморске обале и повезивања с Придњестровљем, али ће дугорочно она донети пораз свим плановима Запада да принуди Русију на капитулантски мир којим би започела њена дисолуција. Херсон заиста има значење новог Стаљинграда.