Између Џејмса Бонда и Џонија Инглиша

Како се ствари одвијају, бивша премијерка Велике Британије Лиз Трас могла би да добије нови посао. Могла би, на пример, да игра првог женског тајног агента МИ6 у некој већој филмској продукцији. Само је питање да ли ће то бити филм о смртоносном заводнику Џејмсу Бонду или о трапавом и комичном Џонију Инглишу

Убиство Дарје Дугине на улицама Москве, минирање северног гасовода, напад на Кримски мост па онда напад на руску црноморску флоту у Севастопољу. Је ли то синопсис акционог филма из 90-их у ком Раде Шербеџија игра сибирског олигарха који њујоршкој породици Дон Корлеоне продаје совјетску подморницу на атомски погон са све нуклеарним наоружањем? Не. У једној врхунској холивудској продукцији никада им не би пало на памет да убаце сцену где Руси све сазнају тако што прислушкују приватни телефон британског премијера. Ниједан продуцент који држи до свог угледа и пара не би никада пристао да таква очигледно наивна и немогућа сцена буде убачена у његов филм. Да Американци прислушкују Ангелу Меркел, то нам је некако нормално. Али Руси?
Но шта зна Холивуд шта је данас стварност, а шта није? Ми смо одавно прешли с оне стране огледала где са Алисом и џиновским ружичастим зецом безбрижно скакућемо по земљи чуда од љубичастог мачора до туфнасте печурке.
Сетимо се само како је парола „Assad must go“ (Асад мора да оде) избачена у западну пропагандну орбиту пре десетак година баш у тренутку када је постајало јасно да Сирија (Асад) неће уступити своју територију за проток катарског гаса према Европи. Исто тако, гле случајности, када погледамо мапу Балкана и трасу покојног руског гасовода Јужни ток, видимо да врло неопрезно и безобзирно пролази недалеко од америчке војне базе Бондстил.
И после свих тих година балканских превирања и Асадовог свргавања, Руси отварају Северни ток 2. Хоће да снабдевају Немачку, па и читаву Европу гасом. Бајден је одмах рекао да то никако неће моћи. Вики Нуланд је то поновила. И државни секретар Ентони Блинкен. А ови Руси ништа. Пумпају ли пумпају тај гас у немачке фабрике, аутомобиле и станове. Крајње безобзирно, кажу Американци, а понављају Британци. Што ви, Немци, и уопште Европљани купујете гас од Путина када весели Џо и његова шира породица могу да вам га испоруче без проблема? Немају га у довољним количинама, транспорт је проблем и кошта вишеструко више, али забога. Па ради се о ситницама. Ствар је принципа! У односу на то каква нам претња долази са истока све прерушена у Достојевског, Чехова, Чајковског и Ане Карењине, једна мала жртва уопште није наодмет. Ваша мала жртва, наравно, не наша, ми смо на другом континенту или бар овде на острву у Атлантику.

[restrict]

НАТО ТЕРОР Но хајде да се подсетимо како је почео овај низ терористичких активности и куда то може да води. Рат у Донбасу траје од државног удара 2014. године. Фебруара ове године почела је руска специјална операција. НАТО Украјину храни оружјем, муницијом, финансијским средствима, токсичним идеолошким матрицама, па и стратешким концептима попут герилске борбе у непријатељској позадини. „Пренећемо рат на вашу територију“, претило је кијевско руководство. Кренули су с бомбардовањем руских циљева, а врхунац је било убиство ћерке филозофа Александра Дугина Дарје Дугине, иначе врсне новинарке. Сетимо се само НАТО бомбардовања зграде телевизије у Абердаревој улици у Београду 1999. године. Ни једно ни друго убиство није случајно већ је сасвим плански осмишљена кампања терора.
Руси тврде да је атентат на Дугинову испланирала и извела украјинска тајна служба. Друга је сад ствар да ли та служба може и сме да било шта планира и извршава без дозволе западних ментора. Ми се кладимо на то да Руси мисле да не може.
Онда је дошла секвенца с минирањем гасовода у Балтичком мору. Пољски политичар Радослав Сикорски (непоправљиви англофил, студирао на Оксфорду) толико се обрадовао да се одмах машио твитера и честитао Американцима на сјајном терористичком подухвату. Тадашња британска премијерка Лиз Трас отишла је корак даље, па је минут после експлозије обавестила свог колегу/шефа/сарадника/ментора/спонзора, америчког државног секретара Ентонија Блинкена да је „учињено“! Шта ли је то учињено? У централи „Гаспрома“ су тек били регистровали пад притиска у цевима и нико није имао појма шта се уопште и где догађа. Трасова, међутим, већ у том првом минуту шаље поруку – „учињено је“.
Ми смо наводно сазнали за поруку тако што је вест објавио немачки хакер и блогер Ким Дотком (право име Ким Шмиц). Хакован је iCloud уз помоћ администраторских привилегија, објаснио је Ким стручно. Значи да је премијерка Британије приватним телефоном слала поруку преко океана.
Господин хакер иначе живи на Новом Зеланду у царству острашћене Џасинде Арден која упорно тврди да је једина постојећа истина она њеног министарства за… истину, наравно. Што се демократије и слободе изражавања тиче, изгледа да је једина разлика између ње и Ким Џонг-Уна та што Ким има балистичке ракете а Џасинда нема. Да ли је Москва сазнала за поруку од хакера или је хакер сазнао од Москве није толико ни битно, ствар методологије. Порука је у јавном домену и нико се из британске владе није појавио да то оштро демантује.
Некомпетенција Лиз Трас је у том случају заиста мегагалактичке и милитантне природе. Али можда Лиз и није баш толико наивна и блесава. Можда је користила безбедне канале за комуникацију. Можда су управо ти канали хаковани? Неколико дана иза тога је министар одбране Велике Британије Бен Валас одлетео преко океана на разговоре са Американцима. Није користио телефон.
Ако су Руси пресрели тајне комуникације између Лондона и Вашингтона, зашто су то сад обзнанили? Могли су да само наставе да то раде као што су савезници то учинили у Другом светском рату. Британски декодери из Блечли Парка су већ 1941. разбијали кодове „енигме“, али то су објавили тек тридесетак година касније. Ћутали су о томе током рата, јер је то једини начин да Черчил пре Хитлера чита немачке поруке. Ово последње је, чини се, истина. Блечли Парк је педесет километара северно од Лондона а сваки сат је и до шездесет поштара на моторима разносило поуке тамо-вамо, тако да је Черчил у року од сат-два има све немачке поруке на свом столу.
Дакле, ако су Руси хаковали, зашто су објавили? Или је неко трећи објавио? Све ћемо то једног дана сазнати из романа неког новог Џона ле Kареа.

ШПИЈУНИ, ПОПУТ НАС У међувремену, можемо да читамо лондонски „Гардијан“ који нас ових дана обавештава да је приватни телефон Лиз Трас био хакован још летос док је била у изборној трци за премијера Британије. Није то тада објављено на инсистирање тадашњег премијера Бориса Џонсона и секретара кабинета Сајмона Хејса. „Гардијан“ нам каже да су „шпијуни за које се претпоставља да раде за руског председника Путина, дошли до деликатних информација, укључујући ту и разговоре око рата у Украјини са страним званичницима“. Извор „Гардијана“ је анониман, наравно.
Прво упада у очи да је саопштење сасвим немушто склепано. Шпијуни који раде за Путина? Какви су то сад шпијуни? Јесу руски, или нису? Неки у привременом радном односу? Шпијуни за изнајмљивање? Раде за неку шпијунску агенцију?
Обично су шпијуни који раде за Путина руски шпијуни. Тако је већ тридесетак година, још из КГБ дана Владимира Владимировича. Но све је у то у овим завереничким информативним водама замућено. Сетимо се само како је (отровани?) Сергеј Скрипаљ представљен у јавности као бивши руски шпијун. Тек кад прочитате неки детаљнији текст о случају, можете јасно разабрати да је Скрипаљ радио за руску информативну службу у Русији, а да је шпијунирао за Британце. Значи, Сергеј Скрипаљ је био британски, а не руски шпијун.
Кад смо већ код тога, отровани или не, Сергеј и његова ћерка Јулија су руски грађани који су нестали са лица Земље. Нигде их више нема. Британци их чувају, веле, да им се Руси не би осветили. Можеш мислити. Све луђе и луђе. Кад нема компетентног и критички настројеног новинарства, свако може да прича шта год хоће. И прича.
У том хаосу око телефона, порука и хаковања, као зрак сунца који се пробија кроз облаке стиже нам преко телеграм канала коментар руске портпаролке Марије Захарове која је директна и хладнокрвна: „Да се разумемо, баш ме брига ко је дошао до информације и како. Мене занима одговор Лондона на следеће питање – да ли је (тадашња) премијерка Лиз Трас послала поруку америчком државном секретару Ентонију Блинкену одмах по експлозији којом је оштећен гасовод Северни ток у којој се каже учињено је“?
А одговор Лондона је… слегање раменима и тишина.
Но Марија Захарова пита једноставно питање иза ког маршира дивизија других много комплекснијих питања. За „Северни ток“ сад знамо ко је организовао. Ајде онда да пређемо на Кримски мост на ком је по свој прилици експлодирао камион препун експлозива.
Грејзоун, независни сајт групе истраживачких новинара, 10. октобра објавио је детаље о презентацији од 22. априла ове године која је направљена на захтев високог званичника британске обавештајне службе и НАТО саветника сер Криса Донелија. Суштина представљеног плана је уништење Кримског моста.
Напад камиона-бомбе се разликује од технологије изложене у дотичном документу, али је суштинска намера иста – мост мора бити срушен. И овде можемо да додамо да мост свакако има важну транспортну сврху, али да је примарни смисао његовог рушења пре свега пропагандно-политички. Треба да симболизује неумитни пораз Русије и повратак Крима у територијалне оквире Украјине.
После напада на мост остао нам је још само (за сад) напад летећим и подводним дроновима на руску поморску базу у Севастопољу (опет Крим). Украјинци су изгледа користили канал који је остављен небрањен јер се њиме извози жито из Одесе у остатак света. Доста подло, нема шта? Толико је подло да се сумња у умешаност Британаца. Сумња се је чак слаба одредница. Руси кажу да имају доказе да су британске службе снабдевале, обучавале, наводиле…
Руско министарство одбране саопштило је да је акцију спровео украјински 73. центар за поморске операције под надзором британских војних стручњака који оперишу из града Очакова у Николајевској области. Исто тако кажу да је амерички шпијунски авион у тачно то време надлетао Црно море. Министарство одбране је додало да се ради о истим британским стручњацима који су учествовали у планирању и извођењу терористичког напада на „Северни ток“.
Да се Руси не шале, потврђује и то да је њихова авијација сада већ бомбардовала и уништила лучка постројења одакле је британска морнарица планирала и извела напад дроновима на Севастопољ.
И све је ово један сасвим пристојан низ терористичких активности. Украјина губи рат и то западни спонзори знају. Припремају полако терен за нову фазу – герилску борбу иза границе разграничења, на „окупираној“, а вероватно и на територији саме Русије.
Да ставимо сад ово у неки историјски контекст. Американци и Британци су империје (неко је био, а неко је сад) које одувек воде велике ратове војскама, морнарицама, авијацијом, пропагандом и слично. Званично, сада у Украјини не ратују. Тамо су, али нису тамо и главни разлог за то је руска војна сила на терену и стратешки распоређен нуклеарни арсенал. НАТО, дакле, неће главом у тај зид. Није хтео главом у тај зид ни крајем 40-их и почетком 50-их прошлог века. Тада су зазирали од Совјетског Савеза и припремили су терен да у случају совјетске инвазије пређу на герилско ратовање. Операција се звала – „Гладио“, по кратком, широком римском мачу који су користили војници и гладијатори.
Постојање ове тајне операције је у италијанском парламенту потврдио председник Италије Ђулио Андреоти 1990. године, а Би-Би-Си је неколико година иза тога направио добру документарну емисију која је (још!) доступна на интернету. „Гладио“ је радио у оквиру НАТО-а, али је имао врло широка овлашћења и био је тајна организација. Толико тајна да ни шеф НАТО-а који је цивилно лице није знао за његово постојање. Совјети нису напали, али се „Гладио“ забављао италијанском политичком сценом. Основни задатак им је био да спрече долазак комуниста на власт. Да, италијанска комунистичка партија је имала пет милиона чланова и била је најбројнија у Европи ван СССР-а. Алдо Моро је 1978. био на путу ка парламенту да преговара с комунистима о формирању владе када је отет и, после, убијен.
Крај 1960-их и седамдесете су у Италији биле године терора и тероризма, како црног (фашисти), тако и црвеног (комунисти). Иза једних и иза других је, данас се свакако чини, стајала операција „Гладио“. Италијанско име за тај период је „Оловне године“, а методологија је означена као стратегија тензија. Потом се „Гладио 2“ појавио у Турској.
Хоће ли сад неки „Гладио 3“ бити оперативан у појасу од Балтика до Црног мора? С тежиштем у Украјини. Некада је требало спречавати комунисте да дођу на власт, сад треба спречавати демократе. Нека нам дуче Зеленски влада још хиљаду година. Он и Бајден који је баш пре неки дан изјавио да ће америчка индустрија престати да производи аутомобиле с моторима на унутрашње сагоревање већ 3050. године. Да, три-хиљаде-педесете рекао је. Може он овако да председникује и до четвртог миленијума, што да не.
Мали проблем с тим герилским ратовањем по Украјини био би, међутим, и тај што је то углавном степа, равница, житна поља. Нема ту ниједне поштене пећине да се герилац сакрије од свих ових дронова што сад свуда лете и сеју панику.
Но што да се ми о томе бринемо кад ће Лиз Трас и њен тим већ наћи неко оригинално решење. За њеног наследника Ришија Сунака прича се да никад у животу није био у продавници, дупло је богатији од краља Чарлса Трећег, али нам се чини да је то ипак претеривање. Мора да је некад. Негде био…
Наредни период ће, дакле, изгледати овако: последице закључавања и кампање вакцинација су већ овде, долази рецесија изазвана још и енергетском кризом, онда незапосленост и инфлација, па климатске промене, па вечни рат на руским границама у источној Европи…
Џејмс Бонд и Џони Инглиш су спремни. Само да се спонзори и продуценти договоре ког ће пола бити, да ли 35. или 43, и који ће аутомобил на струју возити. Јешће, наравно, бургер од скакаваца с мрављим преливом а пити коктел направљен од пречишћене барске воде и кишнице из олука – shaken, not stirred, како каже Бонд, не мешан, промућкан.

[/restrict]