ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Употреба демоса и последњи дани

Одувек сам мислио да је демократија владавина народа, али ме је друг Рузвелт научио да је то владавина америчког народа! Ова духовитост се ових дана приписује Јосифу Висарионовичу

Изгледа, последњи је час да се са западне стране проломи крик: Стаљин је Хитлер!
Тако би се затворио круг. Сви који су се озбиљније замерили либералима од Насера, Милошевића па до Путина – осуђени су са „Хитлер“, па је време да и онај ко је Хитлеру дошао главе – буде у тој пресуди.
Биће то час коначног пада демократије и она ће моћи, као израђена проститутка, да оде с глобалне политичке сцене док се сунце спушта на Западу. Где ће? Грчка демократија је отишла у легенду, а западна/америчка вероватно ће на сметлиште историје.

ЗАВРШЕН ИЗВОЗ ДЕМОКРАТИЈЕ Кад је Хелмут Шмит, значајан канцелар Западне Немачке, упитан да ли да се демократија имплементира и у Кини, усудио се да буде и искрен: „Демократија постоји око 200 година. Почело је са америчком Декларацијом о независности. Американци су те идеје узели од Европљана, највише од Француза, Холанђана и Британаца. Али демократија има низ озбиљних неуспеха. На пример, морате бити бирани на четири године, па поново на наредне четири године. Зато говорите људима оно што би желели да чују.“ Онда се сетио Черчила да „вишепартијски систем није круна напретка, али је најбоље што тренутно имамо“. И закључио: „Борио бих се да ми то задржимо, али не бих то продавао Кинезима.“
Кинези и нису неке муштерије за „најопаснију религију“, за шта они демократију држе, како јавља Лари Романоф, који је радни век провео на високим позицијама у међународним консултантским фирмама, па се преселио у Шангај, предавао на Универзитету Фудан, а сада „пише серију од десет књига о односима Кине и Запада“.
Од Романофа можете сазнати оно што западни медији ниподаштавају. Дакле, „Кина је експериментисала са увођењем демократских избора западног стила за локалне званичнике у неким руралним областима… Приликом увођења ‘демократије’ они су врло јасно видели тај систем политичке моћи онаквим какав је заиста“.

[restrict]

КИНЕСКИ ЕКСПЕРИМЕНТ Следе примери. Први: почетком 2014, у Чангши, кинеском „расаднику демократије“ и маштовитих криминала, избио је масовни скандал са куповином гласова – 60 особа оптужено је за изборну превару, куповину гласова, мито; више од 500 посланика и локалних страначких званичника су разрешени функција; ти криминали су укључили хиљаде грађана и више од 100 милиона јуана мита.
Пример други: у северној кинеској провинцији Хебеи један град је имао неуспеле изборе двапут за месец дана; куповина гласова је донела дупло више гласова од оних који имају право гласа.
Пример трећи: у септембру 2016. велики скандал с намештањем избора у Лиаонингу; више од 500 људи куповали су гласове. За разлику од „старих“ и „нових“ демократија где се куповина гласова и мито подразумевају, кинески Национални народни конгрес је избацио 45 посланика, скоро половину; више од 500 посланика од 619 чланова у конгресу Лиаонинга је поднело оставке, а неколико их ухапшено.
„Био сам изненађен што је ико био изненађен“, пише Лари Романоф као дошљак из срца „слободног света“. „То је демократија. Тако то функционише. Дизајнирана је да буде широко отворена за корупцију. На Западу имамо искуства, па то радимо тише и на различите начине, али резултат је исти. Где год новац може да купи законодавну моћ, сви отворени системи ће постати корумпирани.“
У „свету демократије“ нема закона који не може да се купи. И то се ради отворено: преко финансирања партија, плус – хиљаде скакаваца који се зову лобисти око важних парламената. А онда хармонизација правних система.

НАРОД ДЕМОКРАТИЈИ НЕ ВЕРУЈЕ Ту је људски разум потпуно поражен. Кога данас брига за Баруха Спинозу, а у кога су се либерали клели кад су народима „продавали демократију“. Дакле, 1670. „најслободнија је она држава чији су закони засновани на здравом разуму јер тада може свако посвуда бити слободан, то јест са пуном душом да живи само вођен умом“.
Данас је циљ демократије да свим средствима – од школства до медија – поништи здрав разум, како је приметила Хана Арент. Одступајући пред захтевима „власника демократије“ грађанство пада у колективне депресије с потпуним губитком смисла.
„Само 20 одсто грађана у новодемократским Мађарској, Чешкој, Румунији, Летонији, Пољској и Бугарској верује својим владама. Још мање Британаца верује свом парламенту, а мање од 10 одсто нас, Американаца, верује Конгресу“, пише политички писац Годфри Робертс. „Западна демократија губи легитимитет јер је програм влада деценијама у непомирљивој супротности с дневним редом њихових грађана, али, како би рекла Маргарет Тачер, није било алтернативе.“
Увођењем капитализма и у Кини је доња половина Кинеза видела да је њихов удео у националном дохотку пао са 27 на 15 процената после 1980, али код Американаца је пад са 20 на 12 посто. Међутим, истраживање из 2017. америчког Националног бироа за економска истраживања показује да „сваки Кинез – не само сиромашни – удвостручи приход сваких десет година у последњих 40 година, што је изванредно побољшање у мобилности прихода и обрнуто од нашег искуства“. На Универзитету Станфорд налазе да су америчке „стопе апсолутне мобилности пале са приближно 90 одсто за децу рођену 1940. на 50 посто за децу из 1980-их. Апсолутна мобилност прихода је опала у целој дистрибуцији прихода, са највећим падом за породице у средњој класи“.

МАО ПИТА Кад истраживања Галупа и Еделмана, мерача расположења јавних мњења, упоређују Кинеза и Американаца, изнад табела се стави наслов: „Све што сте знали је погрешно.“ Поверење у владу у Кини расте и 2016. је 79 одсто – у Америци пада и исте године је – 9 одсто. Поверење у бизнис у Кини расте и 70 одсто је – у Америци 18 одсто. Поверење у медије у Кини расте и 73 одсто је – у Америци пада и 21 одсто је. Поверење у међуљудске односе у Кини расте и 2016. је 75 одсто. У Америци пада… Ни трећина их не верује другима.
Како расте самопоуздање, тако поруке Кинеза постају духовитије. Социјалним мрежама се шире досетке, као: Шта би Мао данас питао?
Председник Мао: Да ли је мој народ сит?
Народ: Толико има да се једе да морамо да држимо дијете.
Мао: Има ли још капиталиста?
Народ: Сада сви раде у иностранству.
Мао: Производимо ли ми више челика него Енглеска?
Народ: Тангсхан производи више него цела Америка.
Мао: Победисмо ли социјалистичке империјалисте (СССР)?
Народ: Они су растурили сами себе.
Мао: Јесмо ли разбили империјализам?
Народ: Ми смо сад империјалисти.
Мао: А шта је са Културном револуцијом?
Народ: Па она је сад у Америци.
Нама који смо ближе Западу и који још увек бауљамо на „европском путу“ много је тежи процес размађијавања. Ми још слушамо „важне речи“ Шарла Мишела, ваљда мислећи да је он рођак Шарла де Гола.
Кад је овај веселник, израстао из корова западне демократије, послао говор за отварање Међународне трговинске изложбе увозне робе и услуга у Шангају, Кинези који више држе до реда него до нетражених демократских лекција нису „дозволили видео-обраћање председника Европског савета, јер је садржало критику специјалне операције руске војске у Украјини и позив да се смањи трговинска зависност од Кине“. Ето, пази се шта говорите у Лондону, Паризу, Бриселу, Вашингтону, а сад западњаци уче да то важи и за Шангај, Москву, Делхи, Бразилију.

ФАШИЗАМ ЈЕ ЗАКОНИТ Кад одете у Рим, понашајте се као Римљанин – учили су Европљани цели свет два миленијума, а онда су, из нереда своје демократије, поверовали да правило не важи за њих. Дошло доба да се равноправност проба.
Кад је демократија пала на сличне гране између два најважнија достигнућа Запада – два светска рата – појавили су се фашисти. Реда је морало бити.
Још 1944. Карл Полањи је објавио отрежњујућу студију Велика трансформација у којој је изнео да је фашизам/нацизам законито дете либералне демократије. „Пуко заступање слободног предузетништва, које се данас свело на фикцију услед сурове реалности џиновских трустова и великих монопола“, увело је демократско друштво у – губитак слободе. Јер „заправо нигде либерали нису успели да поврате приватно предузетништво, коме је било суђено да пропадне из унутрашњих разлога. Резултат њихових напора било је инсталирање крупног бизниса у неколико европских земаља и, такође уз то, разних врста фашизма, као у Аустрији. Они су желели да планирање, регулација и контрола буду укинути као опасности за слободу. Међутим, победа фашизма била је практично неизбежна услед опструкције либерала при свакој реформи која је укључивала планирање, регулацију или контролу“.
Полањи је извео закључак који је, после осам деценија, никад очигледнији: „Крајње осујећивање слободе у фашизму заправо је неизбежан резултат либералне филозофије, по којој су власт и принуда зло, а слобода захтева њихово одсуство из људске заједнице. Тако нешто није могуће, што се у комплексном друштву јасно види.“
Све у вези с фашизмом, после његовог пораза у ратном сукобу – пре свега са совјетском Русијом – поједностављено је. Претворено у антифашизам. У чему има праведности после ужаса с којима се човечанство суочило, али се изгубила могућност учења од „учитељице живота“.
„Мусолини није умарширао у Рим“, подсећа немачки политички филозоф Јан Вернер Милер. „Допутовао је спаваћим колима из Милана, а краљ и традиционалне елите су му предали власт у нади да ће зауставити политички хаос у земљи у тренутку када се чинило да то нико други не може учинити.“
Кандидата за „спаваћа кола“ данас има толико, а најгласнији су беспризорници из Давоса, чији гласноговорник је Клаус Шваб. Али они не рачунају на народ као савезника, него на вештачку интелигенцију, алгоритме и трансхуманистичке андроиде.
А ми? Ми ћемо се, ваљда, сетити да нам је најбоље да останемо homo sapiens, а утемељен у нашу културу и хришћанство.
За ову прилику нам се чини довољним позивање на Достојевског а преко Марка С. Марковића (1924–2012), српског политиколога, дипломца са Сорбоне, који је најбоље године проживео у емиграцији: „Да истина Христова не представља страшну силу, зар би синови лажи на Западу толики труд и новац уложили да угуше српски глас? Стога не смемо заборавити поруку Достојевског која је упућена свим хришћанима уопште, али се у овим судбоносним часовима односи на Србе посебно: Пре свега, не плашите сами себе, не говорите: ‘сам човек на бојишту није ратник’ и др. Сваки ко искрено затражи истину већ је страшно моћан. Не подржавајте ни фразере који стално понављају, да би их чули: ‘Не дају нам да радимо, везују нам руке, увлаче нам у душу разочараност и очајање!’ итд. итд. Све су то фразери, јефтини песници, лењивци који сами себе сликају. Онај ко хоће да донесе користи, тај са везаним рукама у буквалном смислу може учинити бездан добра. Прави делатник, кад стане на пут, мора одмах пред собом видети толико дела, да му неће пасти на ум жалопојке да га спречавају у раду него ће наћи и успети да нешто уради. Сви прави делатници то знају“ (Пишчев дневник, фебруар 1877).
А ако држимо да је за нас најбоља демократија, сетимо се и Гандија: „Дух демократије не може бити наметнут споља. Он мора израсти из унутрашњости народа.“ Значи, преузимање судбине у своје руке. И праћење зова народа који је данас у Срба – и гласан и јасан.

[/restrict]