ДВЕ КАРТЕ ЗА ПРОШЛОСТ

Прошло је двадесет две године од када је Горан Петровић објавио последњи роман – Ситничарницу „Код Срећне руке“. Јесте током овог великог временског периода Петровић повремено обрадовао своје читаоце збиркама прича и записа, али као да је све време нарастала напетост и нека врста бојазни да ли ћемо коначно дочекати следећи роман тог нашег писца. Горан Петровић (1961) је, заиста, за кратко време, постао „наш“ писац. Почевши да објављује своју прозу деведесетих година 20. века, када је читалачка публика већ била обликована различитим типовима посмодернистичког приповедања у традицији Киша и Пекића, Петровић се надовезао на ону нову линију постмодерне у нашој књижевности коју је увео Милорад Павић. На први поглед теже „проходну“ прозу широка публика је почела да прихвата, значењски откључава и, најпосле, да „гута“ у историјским и политичким околностима када је враћање националној историји, византијском хришћанству значило ново укорењавање и проналажење оног заборављеног „свог“. Свеопшта симпатија за овог писца развијала се једним делом и због његове ненаметљиве, одмерене и отмене појаве, која нас је подсетила да је и данас могуће остварити андрићевски идеал писца као врлине.
Да су разлози за дводеценијско романескно ћутање Горана Петровића били оправдани, постало је јасно када су пре неколико недеља изашла два његова романа, Папир и Иконостас, а који су представљени као прва два дела будућег романа делте. Пошто знамо да је роман река, настао почетком 20. века, носио садржине дугих и широких историјских кретања и друштвених превирања, с композицијом и структуром која означава велику епску ширину и трајање, када посегнемо за истом географском аналогијом, могли бисмо да претпоставимо да би роман делта требало да представља неки књижевни рељеф настао од наноса које роман река таложи у свом току док улази у другу, спорију, стајаћу воду. Где ће се на крају та река излити и какав ће облик њена делта у крајњем имати, не знамо тачно, али контуре тог будућег облика можемо да прозремо из ова два романа која су пред нама.
Смештена у исти временски период, рани нови век када ренесанса превладава као уметнички правац, ова два романа постављена су као ехо један другом, одзвањајући исту идеју и мисао између венецијанског и византијског модела света. Док „италијански“ роман Папир тематизује један псеудоисторијски догађај о походу напуљске краљице Ђоване Незасите на лучки град Амалфи ради набавке најфинијег папира у тадашњој Европи за потребе исписивања најлепшег љубавног писма за њеног изабраника, „београдски“ роман Иконостас осликава чудесан процес склапања иконостаса на калемегданском двору деспота Стефана Лазаревића. У оба случаја, иза спољашњих наноса авантуристичких приповести с фантастичним елементима, крије се сложена алегорија о тајни уметничког стварања, људској таштини и темељима хришћанске цивилизације на почетку нових времена. Горан Петровић у том науму приказивања епохалних кретања балканско-медитеранске Европе 15. века, определио се за активирање књижевних жанрова који су тада били популарни и којима су се уметници, писци, обраћали свету. Тако Папир представља раблеовско-сервантесовску пародичну, карневалску причу из традиције средњовековног авантуристичког романа, а Иконостас средњовековну хагиографију, где се натприродни догађаји и чуда у опису живота светаца појављују као одраз народног живота и веровања тог доба. И књижевни поступак параболе тог времена, заједнички је за оба Петровићева романа јер се преко измишљене алегоријске приче у њима пробија морално-дидактичка поука директно повезана са нашим временом.

Горан Петровић

Тако, весела нарација Папира, са мноштвом гротескних догађаја и ликова, пародично осликава филозофију тржишног монопола, корупције и ратних сукоба савременог света. Борба за превласт две мануфактуре папира у ренесансној Италији, где једна тежи раширеној мрежи дистрибуције, а друга нуди скуп, квалитетан производ намењен имућним, моћним, али пре свега префињеним корисницима, симболише надметање снага масовне, поп културе и елитистичке уметности савременог доба, тако да је свака подједнако подсмехом искритикована. Рат крпара, власника крпа као сировине за производњу папира, који представља урнебесну централну епизоду романа, изванредна је пародично-сатирична слика савремених ратова. Донкихотовске сцене битке где уместо галопа коњице лено каскају мазге, а витезови уместо оклопа носе кућне казане и на барјацима се вијоре крпе уместо застава, виспрена је карневалска сцена преокретања, која се завршава поразним закључком да иза свих славних битки остаје сиромашан народ који граби шта стигне. Петровић у одору карневалске ренесансе преоблачи и савремене политичко-економске механизме, када у нарацији истиче да су се након рата крпара и једни и други сагласили да „извоз крпа мора да се ограничи“, па та реченица делује као да је позајмљена, на пример, из неког саопштења ОПЕК-а.
Савремену лажну побожност у нашој средини, Петровић у роману Иконостас илуструје параболом о побуни икона, које нису хтеле да се приказују и служе свакоме ко има новца. Реченице које гласе „Пуко присуство и највећих икона у одајама не доказује величину нечије вере; Зато свеци окренуше неосликана леђа будућим дворанима у Београду (…) Нису били вољни да се гледају са онима који ће своју побожност доказивати само тиме што ће их поседовати“, важно је наравоученије у духу средњовековне параболе о смислу вере, богоугодности што погађа нашу савременост више него ту претпостављену базичну прошлост. Авантуристичка нарација о путовању икона од Хиландара до Београда, поред мапирања народног живота у првим отоманским временима на некадашњим територијама Србије и Грчке, своје исходиште има у причи о супериорности образовања и стваралаштва. Њих симболизује лик историјске личности Константина Филозофа и главног јунака романа, исувише далековидог пастира Довоље којег је Константин Филозоф узео у своју службу да својим далеким видом брани деспотову престоницу Београд од свих напада који јој се спремају. Прича о далековидом пастиру још једна је Петровићева парабола о неразумевању оних који виде више и даље од осталих.
Било да се читају као историјски романи са хумористичним и фантастичним епизодама, или као сатиричне алегоријске приповести, два нова романа Горана Петровића довешће читаоца тамо где је стао са Опсадом Цркве Светог Спаса, али ће га одвести и много даље, стављајући му јасно до знања да постоји обиље историјског, културног, политичког, моралног, религијског материјала који река живота носи и таложи у својој делти. Због тога, Папир и Иконостаст представљају две карте, две улазнице за једно дуго књижевно путовање с Гораном Петровићем које нас, извесно, очекује.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *