Денис Денисов, политиколог – Зима ће исцртати нову карту Европе

Почетак Специјалне војне операције дефинитивно није био манифестација трећег светског рата, али неколико месеци касније, када су се у сукоб укључиле многе државе, одређени услови за велики светски сукоб сигурно су се стекли. У том смислу, може се говорити и о новом препакивању света, па и Европе

Када говори о тешким одлукама везаним за Херсон, Суровикин одаје утисак човека који разуме да савремени ратови не подразумевају само победу на бојном пољу већ да је често много важнија информативна компонента која утиче на јавно мњење. На крају крајева, тешко је објаснити потребу за тактичким повлачењем у циљу контранапада који може да нанесе стратешки пораз противнику. А рат, као што показује пракса Специјалне војне операције, нису само победа и весеље, већ нешто важније што извлачимо или не, а то је искуство из пораза које касније можемо да искористимо – каже у разговору за „Печат“ Денис Денисов, руски политиколог, директор Института мировних иницијатива и конфликтологије.
Како се дешавања у Украјини ишчитавају у интелектуалним круговима Москве – ко заговара партију рата, а ко партију мира, те о чему сведоче најновија дешавања на фронту?
Природно је да о тако сложеном и вишеслојном проблему, као што је Специјална војна операција, постоје различита гледишта како у интелектуалним круговима, тако и у ширем јавном простору. Могу да поделим своје разумевање овог проблема. За мене као конфликтолога и човека коме ово није прва година проучавања природе ратова, начина њиховог спречавања и регулисања, Специјална војна операција не изгледа као најбољи начин за достизање првобитно постављених циљева – демилитаризације и денацификација Украјине. Али ја сам патриота и у овој ситуацији, наравно, радим и учинићу све за нашу победу. Колико знам, сличне ставове деле многе моје колеге. Ако говоримо о јавном мњењу грађана Русије, онда треба упутити на социолошко истраживање које је у октобру спровео „Левада центар“ а према чијим резултатима 73 одсто становника земље подржава акције оружаних снага Русије у Украјини, док супротно гледиште заступа 20 процената грађана.

Који су циљеви (хибридног) рата који се води између колективног Запада и Русије на територији Украјине?
Говорећи о основним циљевима, све јасније се изоштрава конкуренција идеја на тему устројства светског геополитичког поретка. Постоји разумљива и прагматична жеља колективног Запада да остане доминантна сила у свету и као последица тога главни уживалац свих користи од те позиције. Русија и многе велике земље верују да би далеко праведнији био мултиполарни поредак. То је основна линија сукоба видљива не толико у Украјини колико у свим аспектима глобалне геополитике. Мислим да је природно што последњих деценија идеја мултиполарног света осваја све више присталица, а у прилог томе говоре и геополитички пројекти попут Шангајске организације.
Рођени сте у Донбасу, како објаснити истрајност тих људи који су се осам година борили сами против кијевског режима и НАТО-а?
Прво, и под СССР-ом, али и Украјином постојао је појам – „донбаски карактер“ – који је подразумевао веома јаке, храбре, чак и сурове људе. Такав менталитет није настао тек тако, скројен и пао из ведра неба. Регион Донбаса се током последња два века формирао као индустријски, урбанизовани центар. Људи су махом радили у веома великим металуршким и хемијским фабрикама, рудницима угља, што је условило формирање специфичног идентитета становништва. Друго, борба без помоћи и подршке Руске Федерације била би осуђена на пропаст. Али то сигурно не умањује јунаштво и посвећеност становника Донбаса који живе у ратним околностима готово девет година. То су обични грађани који су највише заслужили мир и надам се да ће он ускоро доћи.
Неизоставно је у току геополитичко препакивање света и стварање нових интересних зона. Да се може претпоставити у чијој сфери ће бити Балкан?
Рат за Балкан се наставља, иако интеграција готово свих држава у региону у НАТО подразумева и знатно већу контролу САД и њених савезника. Историјски гледано, Русија је увек имала своје посебне интересе и утицај на Балкану, али сада је фокус њене пажње свакако на Украјини. Са становишта стратешких интереса, наравно, уверен сам да Русија треба да остане и да учврсти своје присуство на Балкану, тим више због братских односа са српским народом који су неуништиви.
Са коликом пажњом Русија прати кретања у Србији?
Искрено, и без околишања – односи са Србијом, наравно, нису главни приоритет за Русију и то је објективна стварност. Треба ли то променити? Наравно, неопходно је. Уосталом, заједничка историја, религија, испреплетене културе и духовност темељи су јединства наших народа. Међутим, у савременом свету често тренутни интереси и преокупације одређују односе чак и код тако блиских држава. За мене је страшно када слушам своје српске пријатеље који са огорчењем говоре о раду бројних руских компанија и агенција у Србији. Једино могу да кажем да је у другим земљама слична ситуација.

Како ће изгледати послератна карта Европе, и која је улога намењена Пољској?
Увек је занимљиво размишљати о предиктивним сценаријима, али садашњу ситуацију карактерише тако велики број фактора да је цртање мапе нове Европе прилично луцидно. Мислим да ће зима пред нама у великој мери бити пресудна за стварање контура нове Европе. Што се тиче Пољске, ова земља тренутно тврди да је регионални лидер покушавајући да се наметне као лидер балтичких држава и неких земаља Централне Европе. Али не видим никакве посебне перспективе Пољске. Наравно, милиони грађана Украјине и даље ће стимулисати њену економију као јефтина радна снагу, али у садашњим условима не треба рачунати на оштар трзај.
Брисање граница између Украјине и Пољске не крије планове Варшаве да врати своје историјске територије?
Не видим као реалан сценарио анексију украјинских територија од стране Пољске, посебно не у савременом свету када није неопходно анектирати територије да би се њима заправо управљало. Наравно, у знатном делу пољског друштва популарне су идеје повезане с повратком историјских земаља. Али у тренутној ситуацији то је мало вероватно.
Како објашњавате рехабилитацију нацизма у Украјини и подршку коју ужива од земаља које су у Другом светском рату баштиниле ослободилачку традицију?
То је велика трагедија украјинског друштва. То се десило на следећи начин. Након пада СССР-а политичкој елити независне Украјине неопходна је била нова идеологија и алтернатива совјетској историји. У том периоду рађа се идеја рехабилитације и идеализације колабораната из Другог светског рата. Био је то пут у неонацизам који има подршку (или бар није осуђен) од стране бројних земаља из једног једноставног разлога – главни непријатељ ове идеологије је Русија, а као што је познато, наши противници имају девизу – да су за достизање циља сва средства дозвољена.
Колико су у праву они који тврде да рат на истоку Европе није рат за територије већ рат за поглед на свет и опстанак човечанства?
То је веома занимљива тема за расуђивање, али знате, ја се држим такве тачке гледишта да колико год желимо да ову глобалну конфронтацију представимо као сукоб идеја и погледа на свет – то је немогуће. Глобализација се показала као најмоћнији инструмент унифицираног света. Свакако су сачуване неке јединствене карактеристике, али се нису показале пресудно важним у животу већине људи. Када моје колеге у Русији тврде да становништво наше земље има јединствену духовност и моралне квалитете, сасвим другачије него на Западу, увек предочим социолошка истраживања у вези с вредносним оријентирима у САД, земљама ЕУ, Русији, Србији… резултати су веома слични. Колико год било тешко да прихватимо, приморани смо да признамо да су за већину грађана материјалне вредности на првом месту, у Русији као и код грађана ЕУ или САД. Али констатација ове чињенице не значи да се морамо помирити и не радити ништа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *