Bajdenov „zeleni“ fijasko

Geneza energetske krize SAD

Niz pogrešnih koraka u sferi energenata – od deregulacije tržišta električne energije, preko restriktivne politike prema fosilnim gorivima, do fijaska sa „zelenom transverzalom“ – Ameriku su uveli u energetsku krizu i to baš uoči važnih izbora za američki Kongres

Urednici dnevne štampe nemaju preterano težak posao. Sve ključne vesti dana mogu se probrati iz jedne oblasti – energetike. Sabotaže na gasovodima „Severni tok 1“ i „Severni tok 2“ koji povezuju Rusiju s nemačkim tržištem. Odluka zemalja grupacije OPEK plus da srežu proizvodnju nafte za negde oko miliona barela dnevno. Sankcije Evropske unije koje onemogućuju Srbiji da uvozi rusku naftu preko naftovoda JANAF. Povećana potražnja za drvetom u Poljskoj i drugde u Evropi. Nagoveštaji da će Sjedinjene Države ublažiti sankcije Venecueli kako bi „Ševron“ mogao da crpi naftu iz njenih nalazišta…
Ipak, središnje mesto u energetskoj krizi zauzima najveći proizvođač i potrošač energije – Sjedinjene Američke Države, njihovi unutrašnjepolitički i geopolitički izbori prethodnih godina i decenija. U pitanju je još jedan upečatljiv pokazatelj kako američka unutrašnja politika – sada usredsređena na izbore za članove Senata i Predstavničkog doma u novembru – ima direktne i često nepovoljne posledice na spoljnopolitičke odnose – ovoga puta sa Saudijskom Arabijom. Jezgrovit presek stanja dao je Havijer Blas, komentator trgovine osnovnim dobrima i kolumnista „Blumberga“: SAD nemaju prijatelja u OPEK-u, kartelu zemalja proizvođača nafte, prvi put od kada postoji ova organizacija. O dubini krize upečatljivo svedoče reči Bernarda Meknejmija, nekadašnjeg člana Federalne komisije za regulisanje energije iz redova republikanske stranke, za „Volstrit džornal“: „Sadašnja kriza mnogo je gora od one iz sedamdesetih. Svi gledaju naokolo – i niko ne zna šta da radi.“

IZMEĐU FIZIKE I IDEOLOGIJE Energetska kriza s kojom se suočavaju SAD splet je naizgled međusobno nepovezanih odluka – deregulacije tržišta električnom energijom u SAD koja je dobila zamajac usled energetske krize sedamdesetih da bi vrhunac dostigla usvajanjem Akta o energetskoj politici (Energy Policy Act) 1992, spoljne politike Obamine administracije na Bliskom istoku, prevelikog broja rashladnih uređaja u Kaliforniji tokom vrelog leta 2020. godine, predizborne kampanje za američkog predsednika u jesen 2020. i olako obećane brzine „zelene tranzicije“ i – tržišnih poremećaja izazvanih sankcijama uvedenim Rusiji.
Američki političari u obema strankama se, prema oceni „Volstrit džornala“, nisu pripremali za ovakvu krizu. Tokom Bajdenove predizborne kampanje 2020. jedan od ikoničnih momenata je bila razmena udaraca u debati s Donaldom Trampom kada je kandidat demokrata rekao kako se zalaže za zabranu hidrauličnog frakturiranja – ključne tehnologije koja je omogućila veliki uspon američke naftne industrije posle 2010. godine. Mediji su, znajući koliko je osetljiva ova tema u pojedinim američkim saveznim državama, posebno Pensilvaniji, pokušali da izmene značaj izrečenog. No bez obzira na finese oko izdavanja novih dozvola i razna proceduralna pitanja, Bajdenova opaska je potcrtala suštinsku agendu njegove administracije od januara 2021. godine – opredeljenost protiv fosilnih goriva i izraziti aktivizam orijentisan prema tzv. čistoj energiji. U prvoj nedelji boravka u Beloj kući Bajden je onemogućio dovršetak gradnje naftovoda „Kistoun“, gotovo tri i po hiljade kilometara dugog sistema prenosa nafte koji je trebalo da poveže izvorišta u severoistočnim delovima Kanade s rafinerijama na američkoj obali Meksičkog zaliva. Zamrznuto je izdavanje novih dozvola za crpljenje nafte i gasa na federalnom zemljištu, a u maju 2022. Bajdenove političke odluke onemogućile su znatno proširenje rafinerijskih kapaciteta na Aljasci.
Na posledice nije trebalo dugo čekati – povećana potražnja nastala zbog privrednog oporavka nakon godina pandemijskih ograničenja i reakcije tržišta na sankcije Rusiji doveli su do znatnog skoka cene sirove nafte na svetskom tržištu – u leto 2022. prosečna cena galona goriva u SAD iznosila je pet dolara (jedan galon otprilike ima 3,7 litara) dok je cena gasa za grejanje dosegla najviši nivo u poslednjih četrnaest godina. Da stvari budu još gore, to je dovelo do snažnog inflatornog pritiska koji su neugodno osetili brojni američki glasači i to neposredno uoči izbora koji značajno mogu da izmene raspored u oba doma američkog Kongresa.
Administracija je pokušala da ublaži rast cene energenata, prevashodno stavljanjem na raspolaganje tržištu američkih strategijskih rezervi nafte. U tom smislu je i postigla izvesne uspehe: zajedno s recesionim pritiscima u svetskoj ekonomiji koji su doveli do pada tražnje za energentima i posledičnog pada cena. Međutim, u pitanju su kratkoročne mere i efekti – dok mehanizama koji bi brzo promenili situaciju nema. Naime, trenutno stanje američke energetike posledica je znatnog pada investicija prethodnih nekoliko godina. Investitorima su pristizali snažni signali da je industrija nafte na zalasku, te novac nije ulagan u rafinerijske kapacitete koji trenutno predstavljaju ključno usko grlo. Teško je očekivati da se investitorsko raspoloženje promeni kada je cena zaduživanja znatno skočila: isplativost energetskih projekata osetljiva je na cenu energije na međunarodnom i domaćem tržištu, a čak i u doba obilja likvidnosti posle 2010. godine mnogi projekti su bili na granici rentabilnosti. S druge strane, očekuje se rast potražnje za naftom i u narednoj deceniji. Ukratko, lakih rešenja nema. Barem ne u SAD.

POZDRAV RIJADA Bajdenova administracija se zatim opredelila za spoljnopolitičko rešenje. Ali akcije američkog predsednika na Bliskom istoku ne stoje posebno dobro. Mnogi ključni bliskoistočni delatnici – uključujući Saudijsku Arabiju – vide Bajdenovu administraciju kao treći mandat Baraka Obame. Središnje mesto u Obaminoj spoljnoj politici, nešto oko čega je, prema pisanju magazina „Atlantik mantli“, oblikovao svoju državničku samopercepciju, jeste nuklearni sporazum s Iranom. Za bliskoistočne vlade prisne sa SAD ovaj potez je predstavljao žestoko narušavanje celokupne bezbednosne arhitekture. Bajden je Saudijsku Arabiju označavao kao „pariju“, državu izopštenika, zbog smaknuća novinara, političkog aktiviste i američkog rezidenta Džamala Kašogija 2018. godine. No julsko Bajdenovo putovanje u Džedu tokom kojeg je pokušao da se približi kontroverznom saudijskom prestolonasledniku – nije dalo rezultate. Štaviše, to nije bila jedina diplomatska akcija Vašingtona usmerena prema Saudijcima: Bajdenovi zvaničnici objavili su tajnu poruku upućenu Saudijskoj Arabiji u kojoj se navodi da su SAD spremne da kupuju naftu od Saudijaca za popunu svojih strategijskih rezervi po ceni od 84 dolara po barelu.
Američko-saudijski odnosi postali su komplikovaniji posle sastanka predstavnika zemalja OPEK plus u Beču 5. oktobra. Na prvom sastanku uživo od početka pandemije predstavnici organizacije država izvoznika nafte saglasili su se da umanje dnevnu proizvodnju za oko milion barela. U pojedinim medijima se, pogrešno, spominje da će umanjenje biti i do dva miliona barela, no mnoge zemlje članice OPEK-a ne domašuju ni do ranije usvojenih proizvodnih kvota. To nije preveliko umanjenje – Saudijska Arabija uobičajeno crpi preko deset miliona barela dnevno – niti je u prvi mah imalo veće tržišne posledice. Međutim, odluka je značila da neće biti povećanja proizvodnje, što ukazuje da će se relativno visoke cene zadržati i u dogledno vreme. Prema zvaničnom saudijskom stavu u pitanju je odluka podstaknuta ekonomskim i isključivo ekonomskim razlozima: cilj je uravnoteženje energetskog tržišta. Mohamed Aljahija, urednik „El Arabije“ i medijski poslenik blizak vladajućim saudijskim krugovima, objašnjava da nije u pitanju samo interes Saudijske Arabije već da su slično umanjenje zatražile i druge zalivske zemlje, kako bi im ostali na raspolaganju kapaciteti koji bi omogućili veću fleksibilnost uoči nadolazeće zime.

Reakcije probajdenovski orijentisanih komentatora, medija i pojedinih političara iz Demokratske stranke bile su žestoke. „Mislim da je vreme da preformulišemo spoljnu politiku tako da u njoj ne računamo na Saudijsku Arabiju“, rekao je senator iz redova demokrata Ričard Darbin. „Jasna obznana Saudijaca da su na drugoj strani istorije“, zaključio je Darbin. Senator Bob Mendez, predsedavajući Komitetu za spoljne poslove američkog Senata, optužio je Saudijce da su odabrali pogrešnu stranu u ratu između Rusije i Ukrajine i zapretio je da će biti preispitana prodaja američkog naoružanja Saudijskoj Arabiji. Mendez je izjavio 10. oktobra da nema prostora da se bude na obe strane u tekućem sukobu – ili ćete biti na strani slobodnog sveta koji nastoji da se suprotstavi diktatoru i ratnom zločincu ili ćete ga podržati. Džozef Bajden ukazao je da će odnosi sa Saudijskom Arabijom biti preispitani.
Ove najave, date u poslednjim predizbornim nedeljama, ne moraju mnogo toga da donesu u domenu praktične politike.
Saudijski ministar spoljnih poslova Abel el Džubeir izjavio je u intervjuu za Si-En-En da Saudijci nisu stali na stranu Rusije već na stranu stabilnosti energetskog tržišta. No bez obzira na saudijska uveravanja teško je poverovati da je reč o odluci isključivo zasnovanoj na ekonomskim interesima. Deluje da je u pitanju nastavak procesa diverzifikovanja međunarodnih odnosa Saudijskog kraljevstva koji je pre nekoliko godina otpočeo princ Mohamed bin Salman.
U komentaru za „Volstrit džornal“ spomenuti Mohamed Aljahija žestoko odgovara na američke optužbe i iznosi niz razloga za saudijsko nezadovoljstvo. Optužuje SAD da su sklone da politizuju proizvodnju nafte i navodi da su američki zvaničnici tražili od Rijada da se odluka OPEK-a odgodi za mesec dana – računajući na uticaj na američko tržište i posledično predstojeće izbore u SAD. Saudijci su to, međutim, odbili. Demonizacija Saudijske Arabije, prema njegovim rečima, samo je traženje žrtvenog jarca i to pošto su SAD – podseća na nuklearni dogovor iz 2015 – Iranu omogućile dostupnost sredstava za razvoj raketnog programa koji direktno ugrožava saudijska naftna postrojenja. Na kraju poručuje da ukoliko SAD žele više nafte, trebalo bi da crpe više nafte.
Američka pravednička samozaljubljenost podseća bliskoistočne saveznike – čak i najpostojanije među njima – da u geopolitici nije mudro na raspolaganju imati samo jednu kartu.