ЖИВИ ФРАНЦУСКИ КЛАСИК АНИ ЕРНО

НОБЕЛОВА НАГРАДА ЗА КЊИЖЕВНОСТ ЗА 2022. ГОДИНУ

Показало се да нобеловске кладионице ретко кад доносе поготке. Овогодишња добитница Ани Ерно свакако није била фаворит, или макар не из „првих редова“, али упућенима (критичарима-хроничарима и вероватно посвећеним читаоцима) избор ове књижевнице није био велико изненађење

Постало је већ пословично да Нобелов жири „узнемирава“ телефонским позивима госпође у поодмаклим годинама, које су у младости имале списатељску каријеру, махом локалног или регионалног карактера, саопштавајући им да су овенчане овим највећим књижевним признањем. 500 dollar loan. Такође пословично, оне се не јаве на телефон, већ ту лепу вест сазнају из медија. То се десило Дорис Лесинг 2006, Алис Манро 2013, а сада и Францускињи Ани Ерно. Да ли Нобелов комитет има неки застарели телефонски именик или су госпође којима су позиви упућени телефоне тих дана утишале будући сигурне да су они до максимума појачани на адресама Салмана Руждија, Маргарет Атвуд, Харукија Муракамија и још неких писаца, остаје нејасно.
Гледајући уназад, показало се, заправо, да нобеловске кладионице ретко кад доносе поготке. Овогодишња добитница Ани Ерно свакако није била фаворит, или макар не из „првих редова“, али упућенима (критичарима-хроничарима и вероватно посвећеним читаоцима) одабир ове књижевнице није био велико изненађење. Ани Ерно (1940) каријеру је започела седамдесетих година 20. века и иза себе сада има око двадесет романа. Премда је добила важну француску књижевну награду „Ренодо“ још на почетку каријере, за роман Место под сунцем, остале награде су је мимоилазиле, све до 2018. године када је добила „Награду Хемингвеј“. Упркос томе, она је у Француској задобила статус неке врсте живог класика. Њена дела превођена су на енглески језик а литература о њеном стваралаштву у периодици је бројна.

Зато ова ауторка није непозната ни нашој публици, мада јесте можда мало заборављена. Њени кратки романи Место под сунцем, Једноставна страст и Нисам изашла из своје ноћи, превођени су на српски језик и објављивани у „Просвети“ деведесетих година, а Ерноова је чак била и гошћа Београда тим поводом. Након скоро двадесет пет година њена дела моћи ћемо поново да читамо, јер је издавачка кућа „Штрик“, не знајући и не очекујући да ће Ерноова постати нобеловка, већ купила права и почела да преводи њене романе Године, Запоседнутост, Догађај и Једна жена.
Стекавши универзитетско образовање из науке о књижевности, Ани Ерно је своју поетику конципирала као специфичну надградњу традиционалних жанрова аутобиографског романа или романа тока свести. Kако је и сама у многим интервјуима истицала да су њене књиге аутобиографске и да потичу из онога што је доживела и осећала, а како су теме којима је у највећој мери бивала заокупљена социолошки интониране, та проза се најпре може одредити термином „стварносна проза“ из наше теорије.

Читањем њених романа Место под сунцем и Нисам изашла из своје ноћи, у преводу Наде Бојић, стиче се утисак да стварносни хоризонт њене нарације, који је у највећој мери натуралистички пластичан, успева да се издигне на универзални ниво изразитом набијеношћу емоцијама. Описи живота ауторкине мајке у дому за старе неколико година пред смрт у поодмаклој фази Алцхајмерове болести, у роману Нисам изашла из своје ноћи, колико год да су бременити биолошким и физиолошким детаљима у приказивању урушавања људског бића, специфичним ритмом и језиком приповедања успевају да изразе дубоки, готово разарајући бол ћерке која се опрашта од мајке. Исто тако, исцртавање личности свога оца у роману Место под сунцем, изношењем натуралистичких детаља о животу сиромашног сељака, надничара, има за циљ да представи емоционални однос између ћерке и оца који се неповратно суспреже са разилажењем њихових живота када она образовањем почиње да прелази у другу класу. Управо оваква животна околност Ани Ерно да из радничке, сеоске породице крене у неки други живот, живот интелектуалаца, постаје њена опсесивна тема коју развија и варира у бројним својим књигама. Кроз исповести о својим родитељима претежно је запитана о начину на који се у сиромаштву, беди и понижености стиче самопоштовање. Прелазак из једне класе у другу за Ани Ерно није питање промене материјалног статуса већ духовног и интелектуалног. Инфериорност и стид као осећања која одређују њено детињство и њену породицу у целини, везана су за одржавање хигијене и заразне болести сиромаштва с једне стране и скучен речник и неправилан говор дијалеката који не познаје иронију и хумор. Болну дискрепанцију између таквог свог порекла и живота интелектуалца у другом свету, ауторка у својој нарацији проживљава кроз литературу, која је уједно постала њена професија займ безработным на карту онлайн. Када укаже на то како су у детињству њеног оца деца увек имала глисте, она прави паралелу са истим временом у књижевном свету Марсела Пруста. Реченица „Кад читам Пруста или Моријака, не верујем да они говоре о времену у ком је живео мој отац. Средина у којој је он живео припадала је средњем веку“, показује рањивост високе књижевности која није могла и хтела да завири у свет ниже класе.
Док не стигну најављени преводи других дела ове ауторке, увид у њену литературу кроз ова три преведена романа може нам створити утисак да то јесте проза која из своје површинске тескобе и бруталности рађа извесну дубину, али да та дубина није онолико дубока колико ми замишљамо да би Нобеловој награди требало да буде својствена. А можда је то само наш проблем, јер кад год помислимо на Нобелову награду, ми помислимо на Андрића и На Дрини ћуприја. И онда је све друго плитко. Јер је Дрина много дубока.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *