ЗЕЧЕВИЗИЈА – Продужеци Живојина Павловића

Поводом филма Траг дивљачи, режија Ненад Павловић, Србија, 2022

Политички трилер Траг дивљачи у режији сина Живојина Жике Павловића Ненада започиње негде с расапом Југославије, тј. крајем „златних седамдесетих“, уочи Титове смрти, када земљу у потпуности преузимају Доланчеве службе заједно са генерацијом студентске „револуције“, дакле још једним моралним поразом и пропашћу идеала, „распадом етике у судару са свакодневним животом“, што је, иначе, био истрајни лајтмотив старијег Павловића. Ово време није случајно одабрано као оквир, нити је млади новинар Југослав (семантика nomen est omen код Павловића поновљена је овде с половичним успехом), који креће на мистеријом обавијени задатак у Тимочку крајину док тамо траје канцерозна агонија Благоја Јотића, чувеног ветерана Службе, који по тамошњим вукојебинама очајнички јури свог сина, одметнутог „шездесетосмаша“, који је осумњичен за тајанствено убиство. И новинар Југослав је „шездесетосмаш“, малокрвни и неуверљиви одливак из предсловија Чеде Чупића чувеном Павловићевом дневнику: „Павловић је истакао да студенти нису знали тачно шта хоће, али су знали шта неће. То су режиму саопштили крвавим испљувцима. Из мутљага 1968. изрониле су разне сподобе: од оних који ништа нису разумели, преко покварењака, рачунџија и будућих добрих сарадника режима и тајних служби, до успаљеника без јасне оријентације. Сви су они разјединили и мрцварили 1968. Многи од њих завршили су као високи часници режима, обучени сарадници тајних служби, извежбани рачунџијски ћутолози подвијеног репа, букачи и провокатори са истакнутим ценовником услуга оном коме треба.“ И сам Југослав је „на вези“ са Службом, што му не квари младалачку срећу, као ни Јотићевом љутом одметнику Аљоши, који изгледа већ одавно ради „за оне друге“. Уопште, опседнутост Удбом, разним тајним службама, демонима и теоријама завере до сржи прожима овај слабашни наратив, који временом постаје замућен и запетљан у властите кучине. Ни код старог Павловића „нико није невин“, али су ствари увек драматуршки биле читке. А овде су слаба драмска мотивација и неповезаност радње главне мане, што наравно оставља последице на храмајућу режију. Ни прилично солидан кастинг није успео да покрије ове драматуршке и режијске слабости. И натегнути лајтмотив легенде о лапоту (још једна стара Павловићева фиксација – роман Лапот, Нинова награда 1992) не иде даље од флерта, у овом случају с локалним фолклором Крајине, који је назор угуран у главни ток филма. Речју, цео Ненадов олако преузети и узмућени арсенал не делује овде као контрапункт већ сасвим супротно, као бледи одсев разуђеног универзума његовог великог оца.

ФАНТОМ ТИТОВЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Повест о удбашу-хуљи и зликовцу Тимочке крајине Благоју Јотићу почиње још у раној Павловићевој прози (Легенда из збирке Кривудава река, 1963), у којој je већ језгро финала филма Заседа (1969): прогонећи последње остатке четника војводе Марка Џандара, Јотић шаље у смрт своје другове и сам присваја њихове заслуге за ликвидацију одметника. Док стварни херој Зека плаћа главом Јотићеву потеру (овај мотив преузео је Жика од Антонија Исаковића), свему томе присуствује главни јунак Заседе Иве Врана прозревајући сву лаж овакве „слободе“, која се на самом крају јавља у виду примитивне и тупаве сеоске страже: „И ви сте ми нека револуција!“, довикује им очајни Иве Врана падајући под њиховим рафалима. За то време доле, у селу, разуларена и острвљена руља слави „друга Јотића“, који је већ постао народни херој у пијаном баљезгању сеоског кмета (маестрални Павле Вуисић), док сам „мач револуције“ сеири као живи споменик себе самог (такође одлични Слободан Алигрудић), загледан у светлу будућност. Временом, Јотић је израстао у фантома Титове револуције и није престао да прогања Павловића до краја живота. Филм Заседа пробио се некако до Пуле и тамо добио специјалну награду, да би затим био склоњен и бункерисан следећих двадесет година. Зашто? Зато што је до сржи разоткрио лаж Титовог крвавог метежа и његов демонски дослух с наличјем наше народне душе. Јотић је тачно пронађени траг који је дубински преокренуо сав Павловићев живот. „Легенда“ у којој тај касапин Озне открива писцу ово ендемско зло „је моје крваво месо“, писао је Жика. „Настала је из младићких разочарања због раскида са једном вером којој сам као и многи до тада био до краја предан, са вером у етичку чистоту револуције.“
Постоји, затим, један анегдотски продужетак „фантома Јотић“ из Павловићеве прозе Испљувак пун крви, у којој Жика бележи један свој доживљај из студентске побуне и догађаја 1968. Ево тог продужетка једног јунског дана, како га описује сам Павловић:
– Звони телефон. С „оне стране“ јавља се дубок, гробни глас.
– Да ли је ту друг Павловић?
– Ја сам.
– Овде Секретаријат унутрашњих послова општине Стари град, говори вам капетан Јотић (…)
Пробија ме зној. Значи, почело је! (…)
– Шта желите – питам. Глас ми подрхтава. Себе већ видим у нимало завидној ситуацији.
– Обавештени смо – понавља гробни глас – да сте узели активно учешће у студентским немирима. Почели сте да се бавите непожељном пропагандом (…) – саговoрник не може више да се обуздава; прска у смех.
Драгољуб Ивков, сценограф!
Псујем му све по списку. Урличем. Признајем да ме досад нико није овако насамарио. У исто време, смејем се пуним грудима. Срећан сам, као да сам се пробудио из бунила. А он се церека.
– Усранко! – виче. – Толико си улиткан, да си заборавио како ти се у Заседи зове главни јунак! … Капетан Озне – Јотић.
Као да се онај Испљувак пун крви (1990) продужава у овом сад Трагу дивљачи (и то је један Жикин рециклирани наслов), у коме сениор Јотић крепава, дословно и драстично, у крволиптању из разорених плућа и упропашћене егзистенције себе, своје породице и својих жртава, целе једне историјске саге, која се пред нама растаче у годинама Титове агоније. Јотићева смрт је Брозова смрт. Симболика још једне упропашћене револуције још више боде очи као тужни гињол пропалих „шездесетосмаша“ у једном позорју које се своди на нешто између омажа нашем врлом аутору и кокетерије са његовим општим местима из збирке Револуција, тавни талас, 1991.

ОМАЖ И КОКЕТЕРИЈА Те две речи могу се превести као „почаст“ и „удварање“, али овде означавају један не баш блистав спомен на личност и дело можда и највећег српског редитеља, аутора супериорне поетике и стила. Јер све што нас је овде привлачило били су само трагови Жикиног света. Видели смо свуда по филму расуте крхотине једне фасцинантне целине, која је обележила своје доба. А тој структури нису били потребни додатни тумачи и накнадна памет, поготову не конфузан и магловит, муцав и накачен copy–paste, који свом узору баш ништа не додаје а одузима му изворни сјај. По много чему, наше време је горе и црње од онога у коме је стварао Павловић. Али то што су неки аутори овог филма уобразили да ће баш они наставити његово дело, да ће „обновити црни талас“ и припадајућу му харизму, додати јој нова поглавља и лансирати се у празан простор наше прилично тужне филмске свакодневице, то је њихов санак пусти, то само говори о правим мотивима њихове куражи да посегну за туђим делом, туђим ликовима и туђим стилом у остваривању својих, прилично недоличних, амбиција. Епигон остаје пион. Дословни симбол незрелост, грех. Омаж (посвета, одавање почасти) јесте слободна и легитимна форма, нарочито на филму, где смо се сити нагледали и умесних и неумесних цитата и хвалоспева, али је омаж прави кад нешто ново открива и нешто неслућено нађе. Код Павловића Јуниора и његових суфлера нема те интуиције, нема неког отварања, све је само ритуално понављање туђих, осушених метафора и што је још горе, већ виђене „поетике суровости“ из Жикине оставштине.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *