ЗЕЧЕВИЗИЈА – НЕМАЊИЋИ И ПРВИ РУСКИ ЦАР

Поводом документарно-игране ТВ серије Српска принцеза Ана Јакшић, аутор Ранка Јакшић, РТС, 2022

Исте вечери када је Владимир Владимирович Путин одржао историјски говор уочи проглашења Новoрусије саставним делом Руске Федерације емитовала је РТС домаћу серију посвећену тесним везама средњовековне Србије с првим руским царством, што је пробудило низ асоцијација на судбоносне часове у којима живимо. Руководство Јавног сервиса о овоме није ни сањало иначе би свакако изабрало други термин и забашурило сваку могућу везу. Али чуда се догађају и на РТС-у, о чему је сведочила прва епизода документарно-игране серије која је без нарочите најаве, припреме и рекламе почела да се приказује на другом програму Јавног сервиса. Иако нисмо сигурни да је реч о премијери (у службеној „кошуљици“ серије стоји да јој је датум производње јун ове године), ипак је реч о приличном изненађењу, јер ни чињеница да је српска принцеза била бака и васпитачица првог руског цара, кога је одгојила у немањићком духу (зли језици прозвали су га Иван Грозни, јер је заиста био грозан руским душманима), Ана Јакшић Глинска (умрла после 1553) – није до овог часа била позната деветорици од десет Срба! Додуше, одавно су нам на ове чињенице скренули пажњу руски и српски историчари, између осталих Вјачеслав Мањагин и Дејан Танић (2004), али је покретна слика, о којој овде говоримо, деловала снагом историјског открића не мањом од оних којима се диче „Дискавери“ и „Вајасат хистори“, док је сасвим модерно обликована аудиовизуелна грађа могла да равноправно стане раме уз раме са стандардима поменутих канала. Да, утицај једне српске принцезе из рода високог племства српске Деспотовине на преломне тренутке руске историје у првим годинама XVI века – када се одлучивало о будућности највеће православне државе на свету и када се у „белокаменој“ Москви рађала идеја Трећег Рима – на формирање и карактер првог руског цара, који је од велике кнежевине створио империју у свему равну царствима свога доба, био је изворан, можда и пресудан. Иза енергичне баке данас најзнаменитијег руског самодршца стајало је државотворно немањићко наслеђе, али и баштина Комнина (руски историчар Тихомиров тврди да су београдски Јакшићи били у сродству са овом византијском династијом), као што су по линији деде Ивановог и баке Зоје стајали последњи цариградски Драгаши, и сами српског порекла. Велике руске државе не би било без Ивана IV (1530–1564) од чијег царевања датира прво ктиторство руског трона манастиру Хиландару, култ Светог Саве у духовном свету руског владара и ликовне представе Немање, Саве и кнеза Лазара на фрескама Архангелског сабора у московском Кремљу, гробне цркве Ивана Грозног и једне од највећих светиња целе Русије!

СВА ПАЖЊА ЛИКУ СВЕТОГ САВЕ Потомци Јакше Брежићића, војводе деспота Ђурђа Бранковића, столовали су у чувеној „Јакшића кули“, која и данас доминира Калемегданом све до пада Деспотовине, када су на позив мађарског краља Матије Корвина наставили да војују против Турака. Каквих је све ту авантура, интрига, љубавних доживљаја и романтичних пустоловина било диљем целе источне Европе може се само замислити. Фасцинантна повест српских јунака и племића Јакшића протезала се кроз наредна два века, што је материјал не за једну него за десет телевизијских серија, јер се кроз генеалогију ове породице, у коју спадају и последњи руски Рјуриковићи, сударају векови и континенти, наслеђа Рима, Константинопоља, Хиландара и Београда. „По мушкој линији баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана“, а „посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза Вукана, рођеног брата краља Стефана Првовенчаног“, пише Дејан Танић. „Ако узмемо у обзир да је Иван као веома млад остао без оба родитеља, онда схватамо да је Ана Јакшић имала посебну, пресудну улогу, била је практично главни васпитач првог руског цара. Велики број српских светитеља на иконама и фрескама руских царских задужбина из периода владавине Ивана Грозног, као и његова тежња да симфонију световне и духовне власти немањићке Србије пренесе и успостави и као идеал Свете Русије, говори и како га је бака васпитавала. Она га је приближавала српским обичајима и упознала га с ликом Саве Немањића. Иван IV Грозни налази себе у приповедањима своје баке, узимајући ‚Житије Светог Саве‘ за властити узор. Тако и настаје драгоцена уникатна књига ‚Летописни лицевој свод‘, руски царски летопис и највећи књижевни подухват у Русији тог доба, у коме је сва пажња усмерена на лик и дело Светог Саве, догађаје око Косовског боја и Србе уопште. Царева лична жеља била је да се у летопису нађу житија и других српских светитеља, а колико су они на руском двору били високо поштовани сведочи податак да су, по његовом налогу, у Архангелском сабору московског Кремља живописана четири обрисја која не припадају руским владарима. Красе их византијски цар Михаило VIII Палеолог, Свети Симеон, Свети Сава и кнез Лазар“, пише Мањагин.

ВЕЛИКАШИ, ПРОКЛЕТЕ ИМ ДУШЕ Свестан свог порекла, цар Иван Грозни исказивао је нескривену наклоност према Србима, а нарочито је занимљива његова веза с хиландарским братством. Први његов сусрет са светогорским монасима уприличен је 1550. године. „Тада у Москву стигоше игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они замолише цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине“, забележили су хроничари шеснаестог века. Одмах после ове посете цар је упутио писмо турском султану Сулејману Величанственом, у коме од њега захтева да заштити ова два манастира. Био је то први дипломатски корак између двеју сила, Русије и Турске, на највишем нивоу. Шест година касније хиландарско братство изнова је затражило помоћ од руског цара који је изасланике пристигле у Москву богато даривао црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је Хиландару поклонио тада баснословну суму од 300 рубаља, а царев брат, кнез Јуриј Васиљевич, 50 рубаља. Све до смрти унук Ане Јакшић старао се о српским манастирима и редовно слао помоћ Хиландару. У Москви је од времена владавине цара Ивана IV, па све до почетка 19. века, постојало Подворје манастира Хиландара. Потом је од 1874. године до Октобарске револуције деловало Српско подворје, уз благослов митрополита Михаила. Храм Подворја светог Кира и Јована и Светог Саве, архиепископа српског, са самом зградом Подворја, Србима је даровао сам цар.“

ПОРЕКЛО РУСОФОБИЈЕ Немањићко наслеђе није се огледало само у симфонији државе и цркве, коју је цар Иван са много труда покушавао да успостави у светој Русији. Тежња његова ка правном уређењу царства по угледу на низ докумената српског права, од Савиног Законоправила до Душановог Законика одразила се у Ивановој кодификацији руског државног и црквеног права, које је непрестано ометала његова необуздана властела, као што се то, уосталом, догађало и у средњовековној Србији. Његошева клетва Великаши проклете им душе на комате раздробише царство… Великаши, грдне кукавице, постадоше рода издајице – као да је прожимала и целу владавину Ивана Грозног. Непрекидне бојарске завере и издајства Пољацима, Литванцима и папи (језуите су и биле творци царевог „надимка“) натерале су га да створи снажну стајаћу војску („стрелце“) и примени немилосрдне и оштре „безбедносне мере“, којима су се доцније бавили Стаљин и највећи редитељ његовог доба Сергеј Ејзенштејн. Да није било тако, не би цар Иван створио највећу државу од Пацифика до Балтичког и Каспијског мора, удвостручио територију коју је наследио, сломио бојарски (данас би се комотно могло рећи „тајкунски“) паразитски накот, заувек уништио Ливонски ред католичких насилника и сатерао их у њихове немачке, пољске и балтичке мишје рупе, а притом – наштампао прве руске књиге. Према папистима (једнако као и према унијатима и протестантима) био је заиста немилосрдан и они му нису остајали дужни, проносећи Западом гласове о његовој чудовишној природи и „крвожедним зверствима“. Била је то прва стварна и беспоштедна сатанизација не само једног руског владара него и права русофобија у савременом смислу речи. Данас се она рециклира у готово невероватно доследном виду и упорно обнавља све старе калупе и шаблоне, само што Ливонски ред још није забрањивао руску вотку и мачке нити је у наступу немоћног беса уништавао властити огрев. Ко зна на какве ће још колосалне лудорије доћи данашњи потомци ливонских крсташа.

МАХНИТА ФИКСАЦИЈА ЗАПАДА Средишње место међу измишљотинама о Ивановој зверској природи заузима мантра о томе како је у наступу беса Иван убио рођеног сина. Гнусне фантазије у делима разних сценариста, режисера, књижевника и песника описивало је „синоубиство“ Иваново. Цитирајући опширно Карамазина, Мањагин на крају каже: „Каква мрачна трагедија, каква апотеоза злочина, каква снажна слика и каква лаж у сваком слову! Једини истинит податак у читавој причи јесте тај да је царевић заиста умро у новембру 1581. године. Творац мита о ’синоубиству’ био је утицајни језуит, папски легат Антонио Посевин“, коме припада и заслуга за стварање политичких сплетки уз помоћ којих је требало да се принуди Иван да руску православну цркву потчини папској столици. Цео Запад понавља хорску литанију о мрачној Русији, коју је отеловио један човек; дакле исти принцип који важи и данас и ритуално се продужава у свакој прилици већ триста педесет година несловесно и немаштовито, али једнако упорно. Од истог времена датира и напаст санкција које на овај или онај начин трају од блокаде из 1558. године, дакле од почетка описаног Ливонског рата. Њих су тада измислили и увели Швеђани и Пољаци: забрањен је био извоз гвожђа и бронзе из којих су се лили топови, док су неимари и мајстори који су слати у Европу на учење хватани, па су им главе одрубљиване. Ипак су Немци, Швеђани, Балти и Пољаци доживели тотални пораз и остали да труле у руском блату. Тиме почиње историја економских ратова и блокада у Европи, којима је углавном била изложена Русија, као вечита мета исте махните фиксације Запада. Тренутно против Русије лудује укупно 7.075 различитих санкција – 2.754 пре 22. фебруара и још 4.321 након тог датума, како показују подаци америчке агенције за анализу глобалних ризика: САД су увеле укупно 1.244 забрана, Велика Британија 1.037, а Европска унија 951. Значајан број санкција Русији увеле су и Швајцарска, Канада, Француска, Аустралија и Јапан. Тако потпуна економска изолација, као у доба Ивана IV нема алтернативу, осим једне, која се управо догађа на фронту дугом хиљаду километара.
На све то нас подсећа ова „изненадна“ ТВ серија. Вештим комбиновањем нарације, дискретних костимираних инсерата и нарочито непретенциозних, а ефектних, дигиталних композита: докумената, артефаката, икона, одела и оружја из одговарајућег периода, ауторка је, нарочито у првом делу серије, дочарала епоху и подвукла моменте једне узбудљиве историјске саге.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.