Зашто Русија слави Путина

Да су Путинови ставови исправни, види се и из тога што у борби против САД добија подршку из највећих држава света, попут Кине и Индије, као и од америчких суседа Мексика, Бразила и Аргентине

Навршило се, у прошли петак, 7. октобра, 70 година живота руском председнику Владимиру Путину. Поводом свог 70. рођендана Путин је примио бројне честитке и телеграме од шефова држава и влада страних земаља, шефова међународних организација, представника јавних и политичких кругова. Посебно, председнику Руске Федерације телефоном су честитали значајан јубилеј први председник Републике Казахстан Нурсултан Назарбајев, председник Киргиске Републике Садир Жапаров, председник Републике Куба Мигел Дијаз-Канел Бермудес, председник Републике Турске Реџеп Тајип Ердоган и председник Јужноафричке Републике Сирил Рамафоса. А усмене честитке је примио и од колега, лидера земаља Заједнице независних држава, који су тог дана одржали неформални самит. У самој Русији Путину су честитали многобројни грађани, како појединачно, тако и масовно, групно.
Наравно да је овај догађај послужио западним медијима да још једном оспу паљбу по Русији и њеном лидеру јер је, наводно, у овој земљи створен „култ личности“, пренебрегавајући, при томе, чињеницу да Путин тренутно ужива подршку од око 81 процента грађана, што ниједном западном лидеру ни приближно не полази за руком. Чак ни бивша немачка канцеларка Ангела Меркел, која је током своје 16 година дуге владавине имала периоде пораста популарности који би, условно, били бар донекле упоредиви с Путиновим, не може ни изблиза да му парира по овом критеријуму, иако је њен рођендан, 17. јула, био нека врста „мини празника“, слављен и далеко изван круга њене породице. Практично сви остали светски лидери немају ни ту врсту популарности, ни харизме, какву је стекао Владимир Путин, нити такав учинак за своје грађане, па стога нема ни таквог народа који би им искрено и од срца пожелео срећан рођендан, добро здравље и успешну владавину на заједничку добробит.

[restrict]

БОРБА НА ЖИВОТ И СМРТ ПРОТИВ КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА На Западу култа личности нема – јер нема ни личности. Једини изузетак је била недавно преминула британска краљица Елизабета Друга, чији се рођендан масовно прослављао широм Комонвелта, укључујући и удаљене делове Земљине кугле. Па опет, нико није говорио о култу личности, иако се ове прославе могу узимати као дефиниција тог појма, већ се говорило да поданици воле своју краљицу и желе да јој честитају и изразе подршку. Што је, суштински, апсолутно тачно и нормално. Таква врста манифестација обједињује људе и јача њихову свест о припадности заједници, што је веома важно с политичког становишта и очувања стабилности и отпорности државе која се суочава с бројним изазовима. Планско и намерно стварање утиска да је национални лидер корумпирани зликовац, води растакању и слабљењу друштва, од чега користи имају само његови непријатељи, док држава слаби, а грађани имају штету.
У случају Русије може се рећи да такви напори страних центара нису уродили плодом, већ грађани масовно исказују подршку свом председнику Путину. А њему је то посебно важно у овим данима када је Москва на највећим искушењима после Другог светског рата. У борби на живот и смрт против колективног Запада, који ратује против Русије на тлу Украјине, у ватру бацајући животе милиона Украјинаца. Путин, међутим, не допушта да се у његову част организују било какви слетови, параде, митинзи по стадионима и томе слично, мада не крије да му пријају мањи скупови подршке, поготово док траје рат у Украјини. Подршка народа у овом рату је за Путина и руску државу једини начин да надјачају НАТО и Америку који не крију намеру да једном засвагда униште највећу земљу света. А Путин је одлучан да то спречи. У таквом расположењу дочекао је и 70. рођендан. Због њега, овај датум, 7. октобар постао је важан и широм света, као симбол да је могуће пронаћи пут ка изградњи праведнијег света.
Али иако дубоко верују свом председнику који их предводи већ више од 22 године, од чега 17 на месту шефа државе, чак ни многи млади Руси не знају шта је све Путин постигао током своје владавине и зашто они данас могу слободно да живе и не мисле на основне егзистенцијалне муке и проблеме, на начин као што су то морали њихови родитељи. Данас је у Русији сасвим нормално и подразумева се да сви имају хране у изобиљу и да живе у топлим и светлим домовима, без превише страха од разних мафија, уличних банди или терориста. А пре само 20 или 30 година све је било потпуно супротно томе. Наравно, тадашњи лидери проглашавани су на Западу за „светионике демократије и слободе“, добијали Нобелове награде, а „либерални“ медији писали су хвалоспеве о њима.
Међутим, како се ситуација у Русији поправљала и мењала набоље, тако су и написи у западним медијима попримали све мрачније тонове, а у њиховим извештајима неизоставне су постале речи као што су аутократија, диктатура, страх, неслобода – па би неупућен читалац стекао утисак да људи у Русији живе оковани ланцима, а не да ће период Путинове владавине, поред осталог, бити запамћен и као доба невиђеног успона стваралачког потенцијала свих врста, од културе и уметности, преко науке, индустрије и грађевинарства, па до ослобађања свих политичких и медијских слобода, какве нису виђене никада пре у руској историји. Уз само једну малу напомену – страним владама, фондацијама и финансијерима није допуштено да плаћају и промовишу „слободе“ у руском друштву онако како их они замишљају и великодушно нуде. Наметање туђих вредности за Русију није прихватљиво, рекао је Путин.

ЗАУСТАВИО ГАЛОПИРАЈУЋЕ ИЗУМИРАЊЕ РУСИЈЕ Али шта је то Путин урадио за Русију, па га, по мишљењу странаца, треба прогласити за „уништитеља“? Треба се подсетити само неких његових резултата. За 17 година на месту председника, увећао је државни буџет за невероватних 22 пута, а војни за 30 пута. БДП Русије увећан је за 12 пута, па се ова земља попела са 36. на 6. место у свету по висини бруто производа! Златне и девизне резерве је увећао за 48 пута. Вратио је под руску јурисдикцију 256 најкрупнијих националних налазишта природних богатстава, која су током „либералних“ 1990-их прешла у руке странаца, пре свега америчких компанија. Тиме им је директно ишчупао из руку огромне профите, па није ни чудо што га толико мрзе. Тренутно су преостала само још три руска налазишта над којима Русија нема контролу и из којих се богатство још увек одлива ка иностраним центрима.
Да би све то постигао, Путин је годинама стрпљиво разграђивао „споразуме о подели продукције“ које је његов претходник Борис Јељцин склапао са западним олигархијама, предајући руске енергенте и сировине и њихове руке, у замену за кредите – па је тако Русија и банкротирала у августу 1988. године, јер више није могла да отплаћује дугове. Путин је пак национализовао 65 одсто нафтне и 95 одсто гасне индустрије и многе друге стратешке секторе економије. Пољопривреду и индустрију подигао је на до сада невиђене висине, потпуно пресекавши дотадашњу потпуну зависност од западних произвођача хране, па данас Русија извози више житарица него САД! За само 12 година увећао је просечне плате у јавном сектору за 18,5 пута. И смањио одумирање и смањење броја становника – са 1,5 милиона годишње у 1999, до 21.000 у 2011. години, што је за 71,5 пута мање. Свеобухватним пронаталитетским мерама и бурним развојем здравства и фармацеутске индустрије, потпуно је зауставио галопирајуће изумирање Русије.
Једно од његових најважнијих достигнућа је и укидање Хасавјуртских споразума, којима је Чеченија практично добила признање независности од Јељцинове Москве, а затим је Путин успешно привео крају и чеченске ратове, да би данас овај поносни кавкаски народ био највернији руски савезник. Путин је, по угледу на САД, увео и посебно законодавство с рестрикцијама за стране агенте. Заштитио је и бројне мање државе и народе од страних интервенција и угњетавања, као што су Сирија, Венецуела, Куба, Абхазија, Јужна Осетија и многи други. Путин је стрпљиво годинама мењао на хиљаде закона које је Јељцинова власт усвајала 1990-их и враћао део по део отетог руског суверенитета. Све је то крунисао 2020, усвајањем новог Устава РФ, којим је вратио државу руском народу. Тиме је симболично окончан читав век лутања. Русија се, што би рекао кнез Горчаков, усредсредила.
Данас, за већину човечанства, Путин представља лидера способног да упути изазов доминацији колективног Запада, са САД на челу. Његова идеја није да уништи Запад, нити је то могуће, већ да га примора на сарадњу на равноправним основама. Путин и Русија ће се за то борити, јер по старим „правилима“ више не могу да опстану као суверена држава. Да је његов став исправан, види се и из тога што ужива подршку не само највећих држава света, попут Кине и Индије, већ и америчких суседа, попут Мексика, Бразила или Аргентине. Нико од њих не подржава акције САД против Москве и није незамисливо да ће доћи дан када ће и они много јаче подићи свој глас, на начин како то деценијама чине Куба и Венецуела. Све је то Путин постигао за 22 године, и зато му милиони Руса и људи у свету углас кличу – срећан рођендан Владимире Владимировичу!

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    Текст достојан Печата и рођендана великог државника. Захвални смо на подсећању на најглавније успехе и дела током Путинове ере. И име Пијаног Звекана поменуто је на прави начин на правом месту. Истовремено морамо признати да је смиреном, јуначком Руском човеку било преко главе Горбачовљевих детињарија и тоталног невежества Алкаша Великого ( извињење за, у овом кратком осврту већ друго име за истог човека ), а све у режији западних “партнера”. Сведоци смо да се патриотима чак журило. Наравно људи нису препознавали осетљивост тренутака када се Западу није смело дочаравати праве науме.
    Али ваљда је прилика и за ретроспективу свега што је комунизам нацији обећавао и донео. Да се свет присети идеје у почетку реализације, свих жртава у име те идеје, коначних резултата, и чучела на крају пута у виду Горбачова и Јељцина. Па да се исти Свет присети и начина обмањивања и недостатка расудка у оном првом, злом часу, а све са идејом да се спрече сличне ујдурме неких, истих или других неруса на руском тлу !
    На крају мала замерка аутору. Одавно нам је Запад својом снагом наметнуо ауторитет и навику да све што меримо упоређујемо њиховим аршином и окретањем ка њима. Данас је то већ анхроно и делује ружно. Време је да пишемо текстове трагајући за универзалним мерилима, где помињању Запада једноставно неће бити места.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *