ТРКА У ТЕАТРУ АПСУРДА

Британски избори

Велика Британија доживљава незапамћене промене. Нација која је опчињена традицијом ове године променила je монарха (краљ за краљицу), четири министра финансија (за сад), безброј других министара а сад ће поново, као увод у још промена, добити и новог премијера. Истовремено, неколико хиљада људи у Лондону протестује и тражи повратак Британије у ЕУ. Џон Клиз и његова дружина из Монти Пајтона чупају преосталу косу с главе. Очајни су људи. Овакав летећи циркус превазилази све њихове и најлуђе маштарије

Премијерка Британије Лиз Трас поставила је рекорд у брзини (не)обављања функције. Дала је оставку после само 45 дана. Изабрана је вољом гласача Конзервативне партије као замена за партијског лидера па самим тим и премијера Британије Бориса Џонсона, који је почео да се дави у скандалима.
Премијерки се на душу ставља катастрофално непопуларни мини-буџет који је предвиђао велике пореске олакшице за најимућније, као и тотални хаос који је настао у парламенту и око њега поводом гласања на тему вађења гаса и шкриљаца. Дотична технологија угрожава постојаност тла и доводи до загађења воде па и земљотреса. Опозиција (лабуристи) је тражила гласање у парламенту а многи конзервативни парламентарци су им се придружили у противљењу. Прича се да је у редовима торијеваца дошло до псовања, кошкања… Једном речју, хаос.

Начин на који је Трасова сишла с позорнице и хистерична медијска подршка која је то пропратила подсећају на проверену технику свргавања власти обојеним револуцијама. Неко је хтео да је смени и послужио се постојећим, опробаним техникама. Ради то и код куће, не само у „банана државама“. Или је и Британија сад постала земља у рангу Украјине, Белорусије, Сирије, Венецуеле, Либије, Хондураса или Сомалије? А можда те смене власти не обављају државе већ наменски (мултинационални?) државни апарати? Личи на деловање продужене руке дубоке државе којој су, наравно, сви грађани-људи-гласачи подједнако небитни, без обзира на то да ли су британски или сиријски.
Лиз Трас је, дакле, прошлост. Садашњост је међупростор од недељу дана када чланови парламента из редова Конзервативне партије, па онда и чланство треба да изаберу новог лидера. Значи, до петка 28. октобра. Изгледа да летошња варијанта с гласањем читавог чланства партије није донела жељене резултате (погрешан кандидат победио?) па се сада прешло на нешто мање демократску, али сигурно ефикаснију процедуру – прво сакупи 100 гласова подршке колега, па онда можеш да идеш на гласање чланства.
Да подсетимо, летос је 172.437 чланова партије гласало за новог премијера. Сада ће о томе прво одлучивати 359 парламентараца, а после ћемо видети. Јер, наравно, ако само један кандидат сакупи више од 100 гласова, он/a је победник! И то све у земљи од 67 милиона становника! Злуради би прокоментарисали да се ова демократија толико усавршава да ће ускоро моћи све један човек сам да решава. Избори неће бити ни потребни. Губљење времена и ресурса.

[restrict]

КОЊИ ЗА ТРКУ Трка је, дакле, почела. До понедељка, 24. октобра, у два сата по подне потенцијални кандидати требало је обезбеде подршку од бар 100 конзервативних колега чланова парламента како би ушли у други круг гласања.
Кандидатура Пени Мордант стигла је прва, у петак, 21. октобра. Још једна премијерка уопште не би била лоша за равноправност полова – чују се гласови политички коректних. Трасова је жена и именовала је за министра финансија Африканца, а унутрашњих послова Индијку (па нам сва та „различитост“ није много помогла – коментаришу неки други очигледно озлојеђени). Мимо свих тих повика тешко је, међутим, разумети шта то Мордантова може донети. Који су њени планови, куда бисмо сви ми пошли. Тешко је рећи. Добра је с колегама и уме да доноси одлуке, кажу навијачи из њеног табора, није посао премијера да буде стручњак већ да уме да доноси одлуке. Успеће да помири зараћене фракције Конзервативне партије. А шта ће радити са земљом? Вриште они други.
Знамо шта је Мордантова обећавала летос када је била у трци за премијера, али то се чини као да је било пре милион година. Од тада су и диносауруси изумрли, а камоли њен политички план. Неки утицајни коментатори попут бившег торијевског политичара Мајкла Портиља кажу да је њен највећи адут управо то што је непозната! Да, изгледа да смо дотле дошли – бити потпуно непознат је препорука. Замислите онда само ко су други кандидати и шта се све о њима зна.
Од самог почетка се спекулише, шушка и шапуће да је прави човек за премијера Риши Сунак, министар финансија у влади Бориса Џонсона и поражени у великом летњем финалу са Лиз Трас. Риши је мало сачекао па је онда у недељу и званично објавио своју кандидатуру. У новинама су се појавиле прве процене о томе колику подршку имају кандидати. У недељу увече Сунак је имао подршку 131 колеге, а Мордантова 25. Сунак је упозоравао на погубну природу економских реформи Лиз Трас. Јесте, током летошње изборне кампање. Но ипак је то била изборна кампања. Да ли то треба узимати за озбиљно? Заиста да ли било шта што ови људи причају да би добили посао треба узимати за озбиљно?
Бура се, међутим, дигла када је у јавност процурила вест да се Борис Џонсон враћа с Кариба! Да, Боџо, у стилу свог нешто старијег и јужнијег колеге Силвија Берлусконија, решио је да се врати у ринг. Враћа се с одмора (бар петнаести ове године) и креће у трку за место премијера. Новине преносе вест да су га путници у авиону за Лондон поздравили звиждуцима. Енглези иначе ретко звижде. И на фудбалским утакмицама ретко звижде. Но путници мање-више, нису они битни. Велики поклоник лика и дела Џонсона, секретар за Северну Ирску Крис Хитон-Харис је у недељу увече твитовао да је Борис осигурао подршку више од сто колега. Значи све иде како треба, ушао је у финале.
Пени Мордант је у међувремену изјавила да ју је Џонсон позвао и тражио да одустане од трке и пружи му подршку. Каже да је одбила и да би пре подршку дала Сунаку. Онда се прича да ће се Сунак и Џонсон састати не би ли пронашли начин да не улазе у отворену трку која би могла довести до дубоких па можда и непремостивих подела у Конзервативној партији. Замислите само ово. Џонсон је оличење брегзита и идеје о независној Британији, а Сунак је углавном виђен као представник глобалистичке екипе. Победа Сунака би била корак уназад што се тиче достигнућа брегзита (развод са ЕУ). Сетимо се сад само оних демонстраната у Лондону с почетка овог чланка, они би сигурно били презадовољни. Ништа лепше него бити на континенту у друштву Шолца, Макрона и Бореља који је, несретник, баш неки дан изјавио да је Европа лепо уређена башта коју треба бранити од џунгле која је окружује. Човек очигледно мисли да је Цезар или Наполеон. Он и не схвата да је ближи Мусолинију и Хитлеру. Каже да они из баште треба да иду у џунглу да се боре како би бранили тековине… Можете мислити.
Борис Џонсон је, како год, прошао овај први круг опет у игри, што је само по себи готово невероватна вест која врло речито говори о стању не само политичке сцене где нам очекивања и нису превише велика већ и о стању читавог друштва. До јуче смо имали стогодишњу краљицу као стамени потпорни стуб на коме почивају вредности као што су традиција и морал. Данас имамо повратак политичара који је смењен колико пре неколико месеци због неморала, лагања, корупције и који је још, замислите само то, под полицијском истрагом. О Борису знамо да није оставио сјајан утисак на Итону (средња школа), да је на Оксфорду (факултет) упамћен као пијаница и врдалама, да је као новинар добио отказ због лагања, да је… онда нормално и као премијер наставио да лаже. И шта мислите да ће радити ако се поново дочепа те фотеље? Па исто што и досад. Вук длаку мења, али Борис ни рашчупану фризуру неће променити. Нити хоће нити може.
Значи, политичка сцена и друштво су пали толико ниско да човеку који је колико пре неколико месеци отпуштен као лажов и хохштаплер нуде опет исти посао на челу државе. Додуше, не треба сметнути с ума да међу Џонсонове велике заслуге, које ми обични грађани не умемо да ценимо довољно, поред корона дебакла сигурно спада и хитна и лична интервенција у Кијеву марта ове године када је одлетео у посету Зеленском и тако спречио тоталну катастрофу за НАТО и колективни Запад – потписивање мировног преговора с Русијом. Е, за такве ствари је Боџо мајстор. За растурање односа и разградњу политичке и безбедносне архитектуре. Можда нам и зато он баш сад треба. Сетимо се само да је и у случају Лиз Трас то био важан адут да добије посао – антируска идеолошка матрица. Риши је ту нешто тањи о питању крволочности и безобзирности. Бар судећи по изјавама.
Бориса подржава и армија брегзитоваца који су забринути због Ришијевог мондијализма и потенцијалног европеизма. И заиста кад погледате галерију горенаведених ликова, па им додате још неке ноторне политикоиде који су се затекли на челу европских протектората, постаје јасно да је то друштво за избегавање. И коначно ето једне ствари где се Британци и Срби изгледа слажу. Европска унија – не.

ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК И тако смо провели викенд пратећи уживо овај путујући циркус. Онда је дошао и тај чувени понедељак када до два сата по подне треба предати кандидатуру с потписима 100 чланова конзервативних парламентараца. Дан, међутим, почиње правом драмом. Борис је у недељу касно увече издао саопштење где каже да одустаје од трке за место премијера. Веома је захвалан колегама и пријатељима и свима који су га терали да се номинује а он, који је тако убедљиво победио на последњим изборима, сасвим је сигуран да би поново тријумфовао и 2024. године. Рекао је и да је до тог тренутка сакупио 102 гласа подршке како би прошао у други круг. Одлуку о одустајању је образложио тиме да је покушао да неће заједнички језик са Ришијем (Сунак) и Пени (Мордант), али да, нажалост, у томе нису успели. Његов останак у трци сигурно би довео да даљих подела у партији које би имале дугорочне и врло погубне последице. Он, Борис Џонсон има још много тога да понуди, али сада није време за то.
Тако је, дакле, Борис сишао са сцене и неће се више враћати у овом чину. За следећи ћемо још видети. Све што је он ту навео је занимљиво а најзанимљивије је то што он очекује да му сви верују на реч. Већ у недељу увече је имао подршку више од сто колега. Каже Борис. Да ли да му верујемо? Како ко хоће. Занимљиво је, међутим, да човек опет доводи јавност на клизаву стазу поверења. Каже: верујте ми. Наравно. Верујемо ти. Исто као и Пени Мордант која је одмах пожурила да изјави да је Борис урадио праву ствар када је ставио интересе нације и партије испред сопствених. Ах, политичари.
И тако смо миц по миц, корак по корак, стигли и до тог понедељка по подне. Сунак је обезбедио подршку већ више од пола колега, Пени Мордант тврди да има 90 гласова, да ли ће успети да намакне још десет у наредних неколико сати. Улазимо у последњу кривину, публика је на ногама, медији су се усијали, и…
Коначно је у два сата по подне Пени Мордант најавила да се повлачи из трке и да новом премијеру Сунаку жели све најбоље. Читајући између редова то значи да није успела да прикупи тражених 100 потписа. Одмах иза тога је председавајући чувеном „Комитету 1922“ Конзервативне партије, сер Грејем Брејди објавио да је само један кандидат поднео успешну кандидатуру за вођу партије па самим тим и новог премијера – Риши Сунак. Присутни су то поздравили повицима, аплаузима и лупањем шакама по дрвеним столовима. Живео нам нови премијер, први азијског порекла!
Дакле, ту смо. Драма је окончана и фунта може поново безбедно да јача на берзама. Нови британски премијер је добио око 200 гласова. За Лиз Трас је бар гласала већина чланова партије који су изашли на гласање, значи шездесетак хиљада. Ето, толико је гласова потребно данас да се постане шеф британске владе. У нацији од скоро седамдесет милиона становника.
Риши Сунак је иначе октобра 2020. године, у јеку короне, саветовао британским музичарима који не могу да наступају због закључавања да промене професију и да се баве неким другим занатом. Бар су ти музичари сад сигурно пресрећни што је човек са тако израженим саосећањем за радни народ постао премијер.
Чека нас двојац, Риши Сунак и Џереми Хант, министар финансија. Два проверена човека од поверења. Не поверења грађана, очигледно, већ поверења мреже испреплетаних интереса.
Не треба заборавити да лабуристи позивају на опште изборе. Зар ћемо дозволити да о судбини нације, у овим тешким временима одлучује шачица конзервативаца? И заиста, анкете показују да би лабуристи без проблема добили такве изборе, али и конзервативци читају исте те анкете, па им није ни накрај памети да расписују изборе. Лист „Индипендент“ је покренуо петицију за опште изборе која је сакупила око 400.000 потписа.
Чују се и озбиљни гласови који кажу да је план глобалних, мултинационалних, дубокодржавних сила таме, сплетки, хаоса и зла да савршени послушни технократа, лабуриста Кир Стармер дође на чело државе. У том случају је и Сунак само једна кратка епизода. Четири премијера за мање од годину дана?
Краљица Елизабета Друга се током седамдесет година на трону сусрела са укупно петнаест премијера. Њен син, краљ Чарлс Трећи има шансу да маму надмаши за мање од годину дана. Убрзана нам нека времена долазе. Ко се не буде на време склонио са шина има да га прегазе ко брзи воз.

[/restrict]