Тријумф младости

12. Чело фест у Београду

Фестивал посвећен виолончелу Чело фест дванаести пут je одржан у Београду од 19. до 25. септембра. Ове године наступили су колумбијски виолончелиста, лауреат највећих светских такмичења Сантјаго Кањон-Валенсија, српски виолончелиста Петар Пејчић, лауреат и најмлађи финалиста последњег издања Такмичења краљице Елизабете, као и ансамбл најбољих српских виолончелиста

По традицији, током Чело феста одржано је неколико мајсторских курсева (Атила Пастор, Данијела Милутиновић Ненић, Александар Латковић и Сантјаго Кањон-Валенсија) и презентација. Званично је фестивал отворио концерт ансамбла Вива Чело (19. септембар у Етнографском музеју) који предводи Драган Ђорђевић Сузуки. У октету најбољих српских виолончелиста били су и Сандра Белић, Марко Милетић, Јан Кристоф, Дејан Божић, Невена Бусарац, Данијела Милутиновић Ненић и Александар Латковић. Следећег дана одржан је концерт младих челиста, да би 22. септембра у Сали београдске филхармоније наступио Петар Пејчић уз клавирску сарадњу Наталије Младеновић. Млади музичар са 20 година има импресивну биографију, са много освојених награда и концерата на престижним сценама света, иза чега стоје огроман рад и упорност да се на свом инструменту постигне највише могуће. Концерт је започео великом и тешком Сонатом Золтана Кодаљија (први пут изведена 1918) за соло виолончело, у којој је пола сата требало држати извођачку концентрацију, али и пажњу публике. Технички и музички невероватно захтевно, ово дело се сматра најважнијим соло комадом после Свита Ј. С. Баха. Да би се појачао динамички и експресивни звук виолончела, две доње жице штимоване су пола тона ниже. Од првог акорда Петар Пејчић је освојио публику која је без даха слушала сонату до краја. Утицај Дебисија и Бартока меша се са утицајем мађарске народне музике. У другом ставу мелодија је на жицама, а прати је пицикато у левој руци, на моменат се стиче утисак далеко источног монголског угођаја. Прелепог тона (да додамо да свира на Гварнери виолончелу из 1697), чак и у агресивним стругачким деловима, Пејчић у сваком ставу прича причу. И није та магија због скупоценог инструмента него због маштовитости, фразирања и потпуне занесености музиком коју свира. Ђаволски технички тежак трећи став, са призвуком фолклора, и четврти фуриозни финале донео је солисти прве овације. Док публика без даха слуша, девојчица игра на столици и визуелно представља оно што чује. Прави начин да се музика доживи целим телом. Проћи ће је кад порасте.
У другом делу још једна громада – Рахмањинова Соната за два једнако заступљена инструмента, клавир и виолончело. Пошто је Рахмањинов био одличан пијаниста, он је у овој композицији упослио клавир као да се ради о соло сонати, а виолончело се распевавало око клавирског предлошка. Лепа романтичарска музика без много узбуђења. Ефектни скерцо другог става. Уз перфектну интонацију, која је пратила цео концерт, фразирање према стилу композиције, савршену техничку спретност, изузетну музикалност и дивно заобљен и формиран звук виолончела, Пејчић је успео да заузме равноправно место с пословично перфектном Наталијом Младеновић. Ова соната била је последња камерна композиција Рахмањинова, који се од тада посветио само великим оркестарским и вокалним формама. Успех Сонате у време настајања није био велики, јер је Рахмањинов баш тада представио свој Други клавирски концерт са огромним успехом, у чијој се сенци појавило ово камерно дело.
После Рахмањинова публика је приредила заслужене овације музичарима, с навијачком буком и звиждањем коју су у последње време млади донели у концертне дворане. Боље него васпитано полутапшање, да се дланови не заморе… Велики труд и велика музика заслужују својих пет минута славе.
На бис, други став Прокофјеве Сонате за чело и клавир и соло став из Касадоове Свите. Кондиција, концентрација, савршено музицирање и посвећеност Петра Пејчића нису престали до последњег такта, последње ноте биса. Ако се ово дешава на самом почетку једне музичке каријере, чини нам се да коначно имамо светског музичара који ће стати раме уз раме са светским великанима.