Тероризам у име државе

НОВО ДОБА

Пише Денис Малахов

У рату колективног Запада с Русијом, стављеног у оквир моралног избора између добра и зла, једна синтагма добија на посебној тежини – државни тероризам. Зашто се после низа ликвидација, диверзија и терористичких аката иза којих је Украјина стала својим потписом, још увек оперише тезом да је његово родно место Русија

Ситуација повезана с подривањем Кримског моста, али и свим радњама које су томе претходиле, не захтева нужно методолошки апарат да би се извео закључак да је предлог Владимира Зеленског изнет на јунској седници СБ ОУН да се Русија прогласи „терористичком државом“ у најмању руку бесмислен.
Чак и летимичан поглед на историју сукоба у Украјини не оставља простор за двоумљење о томе која држава може бити окарактерисана као терористичка. Непобитне доказе у прилог тврдњи да је реч о Украјини не крије ни Запад.

МЕТОД НАСИЉА Државни тероризам представља метод насиља, пре свега у односу према цивилним лицима. Под актима државног тероризма обично се сматрају противправна притварања, убиства, отмице, мучења и погубљења грађана без суда и истраге, која чине сарадници органа реда (полиција и други органи правног поретка). Такође, државним тероризмом називају се терористички акти које су починили сарадници специјалних служби државе. Посебан вид је тероризам подржан од стране државе – у ситуацији када држава не учествује у тероризму, али финансира и подржава терористичке групације.
Шта о томе, у контексту Кримског моста, каже „Њујорк тајмс“? У тексту посвећеном експлозији на Кримском мосту, амерички часопис констатује да иза овог акта стоје, цитирам, украјинске тајне службе које су за потребе диверзије користиле бомбу смештену у камиону који је прелазио преко моста (https://www.nytimes.com/2022/10/08/world/europe/ukraine-crimea-bridge-explosion.html).
Такође, „Њујорк тајмс“ обелодањује да иза убиства новинарке Дарје Дугин стоји држава Украјина. Како објашњавају саговорници у тексту посвећеном случају Дарје Дугин, (https://www.nytimes.com/2022/10/05/us/politics/ukraine-russia-dugina-assassination.html), власти САД нису биле упознате с припремом убиства руске новинарке, те да се Кијев о том питању консултовао с Вашингтоном, наишао би на неразумевање и противљење. Чињеница остаје чињеница – украјинске власти користе терористичке методе за достизање својих циљева.

ДУГА И БОГАТА ИСТОРИЈА ТЕРОРИЗМА Терористички методи украјинске државе имају прилично дугу и богату историју, али у тренутним околностима медији (посебно из западних земаља) упадљиво настоје да је прећуте. Присетимо се терористичког акта у коме је убијен потписник Минских споразума и председник Доњецке Народне Републике Александар Захарченко. Такође, у низу терористичких напада убијене су вође доњецких ополченаца М. Толстих (Гиви) и А. Павлов (Моторола). Да ли се неко сећа да су западне земље осудиле ове и сличне терористичке акте, иако је рецимо Александар Захарченко био један од гараната Минских споразума, документа који је требало да стави тачку на сукоб у Украјини.
То што је држава Украјина радила против становника Крима такође се не може назвати никако другачије него државним тероризмом. Овде се треба присетити експлозија на далеководима које су довеле до „помрачења“ и потпуног искључења Крима из електромреже, после чега је целокупно становништво полуострва остало без електричне енергије. На овом месту треба подсетити да су украјински политичари тада тврдили да на територији Крима живе украјински држављани и да је то територија Украјине.

ВОДЕНА БЛОКАДА КРИМА У заборав је пала и „водена блокада“ Крима коју је организовала влада у Кијеву. Наиме, самопроглашене власти у Украјини су 2014. године затвориле Северно-кримски канал преко кога се 90 одсто полуострва снабдевало водом. Услед тога, становници Крима су се суочили с катастрофом одсуства воде како за сопствене потребе, тако и за пољопривреду.
Ово су само неке епизоде деловања украјинских власти које несумњиво оправдавају дефиницију тероризма. Истовремено, Русија није чинила ништа слично, није убијала вође Украјине, није пресецала водне артерије Украјине, могла је, али исто тако све ове године није Украјину кажњавала прекидом снабдевања гасом.
Није ли последњи тренутак да ствари назовемо правим именом, и прекинемо да затварамо очи пред терористичком суштином украјинског режима?

Превео с руског: Ранко Гојковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *