ТЕОПОЛИС – А четвртога Рима неће бити

„Јер цркве старог Рима падоше због невјерја, а другог Рима, Константиновог града – црквама унуци Агарена сјекирама и цапинима расјекоше двери. А сада ова Света Саборна Црква трећег Новог Рима, твог моћног Царства јесте она која по Православној вјери у цијелом поднебесју сија… сва се царства православне вјере саставише у једно Царство коме си ти хришћански цар…“

Тако је писао старац Филотеј, аутор не само синтагме „трећи Рим“ већ човјек који је исказао онај специфични доживљај Москве, нововаскрсле Руси(је) који данас препознајемо. Година је 1540. Иван IV још носи титулу „великог кнеза московског“ – руским царем ће постати тек 1547, али старац Филотеј у њему, држави и народу који предводи већ види наставак идеје и стварности хришћанског царства.
Међутим, старац Филотеј није „идеолог“. Осјећања које њега води није потреба за теополитичким уобличавањем идеје политичке и војне (над)моћности Московске руске државе. Кроз старца Филотеја говори једна епохална траума од које се Москва тек опоравља – пад Цариграда 1453. доводи до трајног осјећања близине краја свијета. Русија очекује да космос који је изгубио стуб и пупак не може да постоји. Евгеније Водоласкин нас својим романом „Лавр“ води у посљедње деценије XV вијека, у вријеме када се урушио Други Рим и пронађене обале Новог свијета. Овај Достојевски наших дана пише странице са којих се уздиже потреба за спасењем човјека и васељене доносећи до нас не само романтизовани сплет отачких житија већ прије свега ваздух натопљен очекивањем скорог краја. Јер „се жених грядет в полунощи…“

ЈЕВАНЂЕЛСКИ ДОЖИВЉАЈ СВИЈЕТА Хришћанска цивилизација као да сама по себи репродукује једну двојност јеванђељског доживљаја свијета. С једне стране, Христос упозорава своје Тијело да „страже и чекају“, да разазнају знакове времена, да се „од смокве науче“ да је „љето близу“ и „да је пред вратима“ Царство Божије (Мт 24,33). С друге стране, исти Богочовјек одбија да смјести „дан и час“: „А о овом дану и часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац сам“ (Мт 24,36). Иако је овај стих изазивао много распре у метафизичким полемикама IV вијека, његов смисао није никада био повезан са утврђивањем Исусових божанских когнитивних способности већ је посриједи семитски начин да се саопшти несазнатљивост, немогућност тачне хронолошке локације „дана и часа“. Тако су хришћани истовремено упућени да чекају и гледају знакове и да никада не помисле да знају када тачно долази Царство. Хришћани тако живе оно чиме не располажу: Царство Божије.
Данас нам се тако очигледним чини да живимо час посљедњи. Испред очију нам се даје слика свијета која као да одвија све оно што је Христос навео у 24. глави Матејевог јеванђеља као знакове и слике посљедњих (али и претпосљедњих) времена. Ратови, земљотреси, „устаће народ на народ и царство на царство“ (Мт 24,7), издаја и охладњење љубави у свијету и у Цркви коју врата Адова неће надјачати (што не значи да неће бити близу таквог исхода једном идејном имплозијом, субверзивним пражњењем смислотвореће, свештенотајанствене моћи Цркве). Гледамо „посљедње ствари“ (τα έσχατα), а „есхатологија“ – ријеч о посљедњим стварима – представљала је једну од идеолошких лозинки „новоотачке револуције“, нарочито њене друге генерације окупљене око митрополита Јована Зизјуласа. Ако сте студирали православну теологију у Србији, Хелади, Румунији, било гдје на Западу или Истоку између 1980. и данас, свака друга ријеч коју сте могли чути и коју је требало да кажете била је – „есхатон“ или „есхатолошки“.

ЕСХАТОЛОГИЈА 20. ВИЈЕКА Но тај осјећај очекивања скорог доласка Царства Божијег није био ни на који начин „гледање знакова времена“. Није подразумијевао ни војни, друштвени или политички ангажман – осим уколико нисте, попут придворних „есхатолога“ Цркве Турске из круга Public Orthodoxy могли да „одрадите“ посао господарима свијета овога. „Есхатологија“ православне идеологије ХХ вијека није била изгарање за стварност Богочовјека и идеју Цркве већ једна илузорна замјена стварности увијек измичућим појмом који може да значи све а не мора ништа. „Есхатон“ се могао испуњавати ескапизмом од ангажмана, идејном и идентитетском варијабилношћу, па чак и „борбом против етнофилетизма“, систематским трудом да се уништи и дефамира сваки идентитет осим „личности“. Таква „личност“ и њен „идентитет“ као да непрекидно стоје у неком вакууму у коме никоме није јасно како може да постоји „човјек“ који, за разлику од његошевског, не мора бити човјек.
Мјера Његошевог човјечанства је жртвена отпорност силама немјерљивим, способност да буде(ш) оно што бити не може. Мјера „личности“ и „есхатона“ православне идеологије ХХ вијека била је вјечита бесадржајна револуционарност и семантичка заводљивост једног неодређеног осјећаја у коме хришћански доживљај близине Царства Божијег парадоксално чини човјека мање отпорним према демонским силама садашњице. „Немамо постојаног града“ Апостола Павла постаје једнозначно са „немамо националног нити било каквог другог идентитета“. „Дођи, Господе! Маран ата!“ ранохришћанских мученика у уздаху савремене идеологије „есхатолошког“ усмјерења није у стању да породи ни људе са кичмом, а не са ранама и убојима. „Есхатон“ је значио све и ништа, он се могао испуњавати ма којим садржајем и звучао је празном ништином…
Отуда су сви плодови „есхатолошке мисли“ „личносне еклисиологије“ и сличних парола једне данас поражене теолошке идеологије – само русофобни изливи резигнације, многорјечити чланци који својом потребом да буду „на линији“ геополитичког диктата Запада подсјећају на билтенске написе њемачке пропагандне машинерије у периоду 1941–1945. „Политичка“ теологија настала на „есхатолошкој“ идеологији разазнаје „политичко“ само као појам лагане аналитике, само као слику сопствене „људскости“ увијек саблажњене и емпатијски побуђене жртвама које приказују Си-Ен-Ен и Би-Би-Си и нико други. Већ деведесетих је Оливије Клеман, француски православни теолог, писао морализаторске трактате српским теолозима, за које је једина вриједност данас садржана у теологији одговора саопштеној пером и мишљу владике Атанасија Јевтића. „Есхатон“ кабинета не разумије апокалиптичну стварност епископа који по херцеговачким кршевима причешћује жуљаворуке војнике Војске Републике Српске, пратећи их сваки пут као на Косово. Јер многи се заиста и неће вратити. Њима ће Литургија заиста бити „посљедња стварност“, и посљедња и стварност.
У међувремену се одиграва трагедија космоса у којој су се противрјечности једног свијета ненасељеног смислом сабиле у геополитичким и војним конфликтима за које никада не знамо да ли ће прећи у нуклеарни Армагедон. Као што је Александар Дугин указао ових дана, снага Русије не може да проистиче из пошалица о хладној европској зими већ само из ауторефлексивне и дубоко хришћанске способности преумљења, метаноје, апокалиптичног погледа у себе у коме човјек и народ виде све своје заблуде и странпутице.
Јер пише старац Филотеј те нама савремене 1540. године: „Сва хришћанска Царства саставише се у једно. Два Рима падоше, трећи стоји. А четвртога неће бити – твоје хришћанско Царство другоме неће остати…“