Шта зна дете шта је сценско певање

Када је узела „Децу“ Милене Марковић за предложак позоришне представе, боље рећи опере (јер се ова форма тешко може назвати позоришном представом, наративна је и „варијација на тему“), Ирена Поповић Драговић је била свесна инхерентних ограничења. На сцени Народног позоришта стога смо видели „сценско певање“, одлично музичко дело, али не и драмску позоришну представу

Сви који пишу драме за позориште знају да, кад нема пара за представу, често се уприличи „сценско читање“ – глумци, у подељеним улогама, сугестивно, али без „уживљавања“ прочитају текст на сцени. То је, отприлике, пола пута од драмског предлошка до позоришне представе, која подразумева текст само као један од сценских знакова, поред редитељског поступка, сценографије, костима, музике, светла… Овога пута, на сцени Народног позоришта, видели смо „сценско певање“, одлично музичко дело, али не и драмску позоришну представу.
Први пут, откад је установљена, НИН-ова награда за роман године додељена је поеми у форми романа, драмској списатељици и врсној песникињи Милени Марковић за дело „Деца“. Како се песништво разликује од романескне књижевности, ова „другост“ се протегла и на представу, коју је осмислила чаробна композиторка сценске музике Ирена Поповић Драговић, чест актер значајних позоришних представа, и сама перформерка и експериментаторка у својој уметности.
Миленина поезија се разликује од других јачином и експлицитношћу израза, натуралистичком, контроверзном сликом коју утискује у читаоца, поетском по својој универзалној поруци, али често превише драстичном за гласно изговарање. Када је узела „Децу“ за предложак позоришне представе, боље рећи, опере (јер се ова форма тешко може назвати позоришном представом, наративна је и „варијација на тему“), Ирена је била свесна поменутог ограничења. Текст поеме „Деца“, као обично у опери, публика чита изнад сцене, све време, док се он пева. Димитрије Коканов, склон иновативним формама у свом драматуршком раду, изабрао је седамнаест песама из романа, око којих се, у некој врсти хронологије, креће прича опере. При томе, можда би интересантније било да је титл био коментар, само кључни стихови неког поетског контекста. Осим што се тако стиче утисак сценске илустрације поезије, гледалац неминовно губи део дешавања на сцени читајући непрестано текст изнад ње, иако и глумци, и изврсни певачи, врло артикулисано „добацују“ до публике.
Музика Ирене Поповић Драговић маштовито прати шаренило теме, а то јесте аутентично драмска категорија – све је у овом перформансу ода различитости, игри, поруци и поуци, у славу детета, оног у сваком људском бићу, пре свега. Несавршеношћу, сопственом појавом и гласовним могућностима, сви учесници опере превазилазе границе своје професије и то постаје одраз разнородности света, али и суштина детињства, оног аутентичног, али и поновног, које проживљавамо са својом децом. Глумци добро певају, певачи одлично глуме, чланови оркестра имају запажене глумачке партитуре, све на празној сцени, са живим оркестром у дубини… Неуједначеност њихових израза, наступ деце аматера, уз музику која је и сама мешавина стилова, жанрова, израза, безгранично заводљива, чине ову оперу живахном, инспиративном и вредном тумачења.
Оно што је у оперском жанру позитивно ограничава намеру да представа „Деца“ буде и драмско дело на сцени Народног позоришта, које чува традиције националног духа и израза. Кореографија Игора Коруге је пословично простудирана и необична овога пута. Жена, мајка, супруга, уметница у патријархалном друштву, сувише су метафизичке категорије да би их Коругин покрет дефинисао, нарочито за шири аудиторијум, који прати причу на сцени које заправо нема. Догађање је претежно илустрација поезије, која се говори, пева и чита изнад портала. Дивне слике које Коруга поставља са учесницима опере често остају без драмске сврхе, њихово значење се ограничава на лепоту и експресију коју визуелно стварају. Ритуал (детињства, одрастања, родитељства, побуне против клишеа) био би аутентичнији да текста уопште нема, да су исписани, можда, само наслови појединачних певања („Кад сам била мала“, „Одрастање“, „Рођење песникиње“, „Дете није као друга деца“, „Стотину хиљада милион дана“, „Успаванка“…). Овако поезија, у интерпретацији драмских глумаца, оперских певача, чланова оркестра и деце из чудесног хора „Наде“, свако за себе изузетан, разводњава ударни ефекат ритуала, који Коруга жели у покрету који ствара. Све, некако, остаје импровизација на тему поезије, која би, можда, могла и другачије да изгледа, што у тако аутентичној уметности, као што је игра, не треба да се асоцира.
„Драма за гласове“, опера Ирене Поповић Драговић, на стихове романа Милене Марковић, занимљив је, јединствен и успео експеримент, који је само Ирена могла да произведе.
Оригиналност овог подухвата му даје пуно сценско оправдање.

Милена Марковић
ДЕЦАКомпозиторка и редитељка: Ирена Поповић Драговић
Либрето и драматургија представе:
Димитрије Коканов
Музичка драматургија:
Јелена Новак
Кореографија:
Игор Коруга
Костимографија:
Селена Орб
Сценографија:
Мираш Вуксановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *