ШТА УЧИНИТИ ДА БИ ПОЕЗИЈА ДОНБАСА ДОШЛА ДО ЧИТАЛАЦА?

Пише Алексеј Колобродов

Савремена ратна поезија у великој мери баштини не стадионску помпу шездесетих већ управо „солдатску песму“, која чини да се најразличитији идентитети и заједнице осећају као јединствен народ

Пре неки дан књижевна критичарка Галина Јузефович и писац Захар Прилепин разменили су реплике у телеграму. Повод за кратку али емотивну дискусију било је издавање збирке „ПоеZија руског лета“, коју су припремиле Маргарита Симоњан и екипа Russian Today, са песмама савремених руских аутора о Специјалној војној операцији у Украјини и ратујућем Донбасу, о збивањима на спољном и унутрашњем фронту. Наставак славне традиције руске књижевности – ратне поезије, у њеној актуелној верзији.
Захар се пожалио: „Унапред огорчено констатујем: становништво земље у књижарама неће видети дивну књигу поезије Донбаса коју издаје РТ. Зато што РТ није трговачка мрежа књига. Мреже би могле да је наруче, али неће, јер нису ни покренуле никакву унутрашњу мобилизацију. Ни у једној књижари у земљи до сада нисам видео никакав привид осврта на тему СВО.“
На то је Галина Леонидовна, не без злурадог ликовања, приметила да „проблем није у бојкоту институција одговорних за снабдевање већ у самом одсуству тражње: они књиге о Донбасу не узимају из сасвим другог разлога – људи их не купују.“
Прилепин је на ову прилично императивну пресуду приметио: „… Дајем пуну гаранцију да ће ова антологија, прихваћена у књижним мрежама и правилно постављена, за неколико месеци бити продата у тиражу од 10 хиљада примерака. У протеклих шест месеци присуствовао сам на десетак догађаја широм земље, где се на читање ‚милитаристичких‘ песама окупило и до пет стотина људи, а књиге аутора су биле откупљене вртоглавом брзином. Само потпуна неприступачност ових књига је оно што их спречава да уђу на тржиште. Тржиште их одбија. Са квалитетом је све у реду. Како год да се односите према рату, Караулову, Долгарјевој, Ватутину, Пегову не можете порећи да знају да пишу поезију и да имају своју публику.“
За разлику од Захара Прилепина, нисам толико сигуран у компетенције Галине Јузефович. Као прво, њена јача страна је модерна проза, домаћа и преведена. Што се тиче модерне руске поезије, више пута је признавала да у њој ништа не разуме и да није спремна да о њој квалификовано говори. Као друго, о томе како се модерна поезија објављује, продаје и функционише, како изгледа у књижевном процесу, Галина Леонидовна може судити само на примеру њој најуочљивијег, комерцијално-гламурозног слоја (Вера Полозкова, Ах Астахова, у најбољем случају – опонентима поменути Дмитриј Биков). И треће, Галини Јузефович је тешко да говори о захтевима и реакцијама обичног читаоца/слушаоца на феномен патриотске поезије, који одражава, између осталог, рат у Украјини, будући да се круг њених професионалних контаката и окружења у којима ова поезија живи и ради ни на који начин у реалности не укрштају. Бар зато што писци који стоје на познатим идеолошким позицијама („Не рату“, „Русија је агресор“, „Све је пропало“ итд.) идеолошки не прихватају поетску експлозију која се догађа пред нашим очима.
Могу да потврдим Прилепинову исправност, као особа која је у ових шест месеци више пута посматрала како реагује публика пред којом наступају Ана Долгарјева, Игор Караулов, Александар Пељевин, Марија Ватутина и други песници „руског пролећа“ и „руског лета“, како књиге за неколико минута нестају с полица; како се љубитељи поезије, који нису успели да уђу у салу, с поштовањем смрзавају на прозорима; како песници већ на улици читају на бис, окружени густим кругом поштовалаца који не желе да песнике отпусте. Стотине људи који су дошли због озбиљне, дубоке поезије – кад се то догађало, сећате ли се?
Да би се дефинисао данашњи поетски продор, често се користи поређење са естрадним бумом раних 1960-их, „Политехником“ у ширем смислу, „мускетарском“ четворком популарних песника, плус Окуџава (касније Висоцки) који се придружио – мемоари и серијски ретро биоскоп учинили су много да се совјетске шездесете прошлог века прогласе историјом једне књижевне дружине.
Морам рећи да је ова паралела ситуациона и није баш коректна, иако, посебно за Галину Леонидовну, примећујемо њен тржишни потенцијал. Уместо тога, овде би било тачније поређење с „Василијом Теркином“, с ратним текстовима Константина Симонова и поезијом Великог отаџбинског рата – огромним и чисто руским феноменом, поезијом написаном, како је прикладно рекао Вадим Кожинов, не о рату него ратом.
Савремена ратна поезија у великој мери баштини не стадионску помпу шездесетих већ управо „солдатску песму“, која чини да се најразличитији идентитети и заједнице осећају као јединствен народ.
Експлодирати на трговима је пола посла, али радити у поезији тако да песничка реч постане суштинска, као у најбољим и најважнијим временима, то је промена погледа на свет која се не може оспорити.
А да бих мало проширио компетенције уважене Галине Јузефовичеве, рећи ћу неколико речи о још једном пројекту који је помињао Захар Прилепин, а за који су везани и сам Захар и ваш покорни слуга. Реч је о антологији модерне ратне поезије (2014–2022) – „Васкрсли у Трећем светском рату“, коју је саставила и приредила издавачка група КПД (Колобродов, Прилепин, Демидов). Појавиће се ускоро у издавачкој кући „Питер“.
Неколико бројева и имена за разумевање размера феномена.
Број песника представљених у антологији је 63. The best of the best.
Најстарији – Александар Андрејевич Проханов, 84 године; најмлађи – Марк Лешкевич и Викторија Ципленкова, који имају 26 година; између њих и Проханова је 58 година разлике. Највише песника рођено је осамдесетих година прошлог века (17), на другом месту – седамдесетих (15), на трећем – шездесетих (10), на четвртом – деведесетих (7) . Тако су у књизи представљене готово све књижевне генерације које постоје у Русији, са изузетком младих песника нултих година рођења. Намерно нисмо тежили да у антологији фиксирамо стање песничке зрелости, што се догодило природно и о много чему говори.
Географија је такође занимљива. Москва убедљиво и природно држи прво место по броју аутора (30), следе Санкт Петербург (7), Доњецк (5) и Нижњи Новгород (4), Курск и Крим (по 3), затим – Белгород, Волгоград, Вологда, Казањ, Кемерово, Луганск, Самара, Саратов, Ростов, па чак и Кина. На страницама збирке оживљавају пејзажи Кијева, Харкова, Одесе, Маријупоља …
Чини ми се да је на фону оваквих имена и тенденција помало непромишљено и самоуверено говорити о априорном недостатку читалачке потражње за модерном патриотском поезијом…
Занимљиво је у чему се наши опоненти слажу: кад и једни и други кажу (с различитим, наравно, акцентима) да уобичајени тржишни механизми на путу „књижевности СВО“ до општег читаоца не функционишу, па и генерално представљају споредну карику.
Прилепин тврди да је културним институцијама (укључујући систем дистрибуције књига и књижаре) потребна сопствена мобилизација – и задатак овде није толико формирање читалачке публике (она није формирана и не формира се механизмима државне регулације) већ изградња јасне књижевне, и уопште културне, логистике. Она је хитно потребна данашњој Русији, која се опет осећа као огроман, али јединствен простор.
Галина Јузефович се слаже да је пракса мобилизације једина могућа у садашњој ситуацији, мада са олакшањем каже да ће у књижарској сфери до тога тешко доћи.
Са своје стране, не могу а да не кажем нешто банално: сама по себи, резоновања у категоријама тржишта и пословања овде изгледају сасвим рудиментарно, као одјек некадашњих времена и обичаја. Ратна поезија је супротна законима тржишта, не вреднује се берзама и рејтинзима. Она се мери на другим вагама и не одговара на потрошачку тражњу, већ на духовну жеђ и патриотско осећање.
То није роба него (истовремено) оружје у народном рату и хлеб наш насушни.

(portal-kultura.ru; превео Ж. Никчевић)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *