Срећни старац новог, несрећног доба

Повратак Волтера Хила

На недавном Венецијанском филмском фестивалу осамдесетогодишњи легендарни амерички синеаста Волтер Хил представио се вестерном „Мртав за долар”, којим се публици вратио после шестогодишње паузе. На том је фестивалу добио заслужено признање за животно дело, чији помпезни назив „Слава уметнику” свакако заслужује због минулог, али никако због овог најновијег рада с којим је „кенселовао” самог себе из млађих дана зарад важећих трендова новог-доброг коме се у потпуности приклонио

Из разних разлога један од најомиљенијих америчких синеаста код нас Волтер Хил, који је у јануару напунио осамдесет година, после шестогодишње паузе се вратио режији и потписао вестерн „Мртав за долар” с којим се обрео на Фестивалу у Венецији, где је награђен за животно дело посебним признањем под покровитељством „Картијеа“ које се помпезно зове „Слава уметнику“. Додуше, у његовом случају потпуно прикладна награда сасвим одговарајућег назива. Јер Волтер Хил је у својим давно прошлим најбољим данима заиста био уметник вредан слављења. И био је слављен. Његово име је иза продуцентског и сценаристичког рада на најчувенијем СФ хорору у историји, „Осмом путнику“ (његовим наставцима, заправо, као и „пренаставку“ пре десетак година „Прометеју“, мада је за први, култни филм Ридлија Скота написао причу и тако створио најимитиранији концепт СФ хорора), али и редитељских остварења због којих је слављен као један од најоригиналнијих и за подизање адреналина публике највештијих америчких режисера („Возач“, „Ратници“, „Јахачи на дуге стазе“ „Јужњачка утеха“, „48 сати“ и „Још 48 сати“, „Ватрене улице“, „Црвено усијање“, „Џеронимо“, „Дивљи Бил“, серије „Дедвуд“, „Приче из крипте“, „Прекинута стаза“…). Хил је освојио публику посебним односом према насиљу, добру и злу и мушким ликовима који су старог кова, аутентични, снажни, мужевни, борбени, немилосрдни, стамени. Све оно што данас више нису и чак не смеју да буду. Нема сумње да је зато Хил реликт прошлих времена и превазиђених назора који су се поштовали у тим временима. И баш зато се од њега, као и од неколицине и даље активних великана његове генерације, очекује да се и даље, под старе дане, држе тих вредности давно прохујалих времена које су и они сами подржавали, па и изградили својим делима. Али времена се мењају. Па и данашњи „старци“ који су их у младости поносно носили на својим плећима.

Визија новог доба

Да ли је снисходљив говор уручиоца поменуте награде у Венецији у коме је хваљен Хилов допринос историји филма, али и ко зна где препозната његова наводна „визија новог доба“, нека врста „кенселовања“ дела његове каријере који је неподобан данашњим новим вредностима (већина његових филмова данас не би била снимљена или барем не на такав начин) или је у питању истинско препознавање вредносног доприноса Холивуду и уопште светској кинематографији? У сваком случају добро су га исхвалили тврдећи, рецимо, и то (у контексту највеће вредности његовог ауторског рада) да је у опусу „превазишао конвенције у свом непрекидном трагању за конструктивним односом с наслеђем америчке легенде из класичне кинематографије, и у потрази за аутентичном модерношћу у етици и форми“. Шта год то значило. Он је узвратио да су организатори овом наградом усрећили једног старца. И да, баш се то десило. Један старац је добио опроштајну подршку фестивала који је старији од њега, али је по свему другом, а и онима који га организују, данас далеко млађи од њега и његових све малобројнијих вршњака који још делају, потпуно синхронизовани с новим друштвено-политичким, па самим тим и уметничким владајућим приликама. А да ли је и Хил синхронизован? О, да, нажалост, и те како јесте. Уосталом, да се није одлучио да свој нови филм пусти у промет баш на овом фестивалу, не би вероватно ни добио ово признање. Нису они, наравно, захвални јер им је дао филм, већ зато што им је дао филм потпуно синхронизован са свим неопходним састојцима модерног-доброг на којима се инсистира на глобалном нивоу. Уздигао се, дакле, до агенде наређених и на све стране имплементираних нових вредности без обзира што је славу стекао као аутор у чијим су делима биле заступљене све вредности његовог времена које се данас интензивно бришу и поништавају. Од којих се исти ти који га данас хвале и награђују у свакој прилици ограђују, па чак и стиде или покајнички гаде.
Тако је његов нови филм, малени вестерн „Мртав за долар“, морао бити у такту тог покајничког преображаја, тог цунамија нововредносних остварења која настају с циљем да својом силином разнесу заосталу прошлост у жељи да тим чином исправе све неправде те прошлости вредне презира. Тужно је што је Волтер Хил уплео себе у инсталацију актуелног једноумља и њему неопходног безумља. Јер „Мртав за долар“ је управо то. Доказ да се и стари коњ, како то говораше каубоји у вестернима из поменутих неподобних прошлих времена, може научити новим триковима. У том филму, додуше, усудио се да му и протагониста и антагониста буду белци, али су зато на другим местима адекватно обојени црнопути ликови који у време Дивљег запада седе, рецимо, у салонима за столом поред белаца што у Америци нису могли ни пола века касније. Оној правој, не данашњој филмској. А ту је и снажни мужевни главни женски лик, као копиран и улепљен у Хилов филм из стотина модерних филмова и серија у којима су улога, изглед, карактер и свеобухватна доминантна моћ сваког женског лика доведени до нивоа обавезног и једино могућег карактерног склопа. За некога ко је стварао трендове, чак и жанрове, успешно и храбро наметао сопствене филмске назоре, приклањање овако бедним стереотипима, па макар то било и у позним годинама, прилично је разочаравајуће. Хил је и пре шест година демонстрирао овај свој заокрет као задовољни старац који поштује вредносни систем модерног доба када је безуспешно провокативном причом у филму „Задатак“начео данас толико важну и вредносно императивну причу о промени полова. И за тај филм и овај данашњи добио је слабе оцене од оних који су га највише волели и подржавали – од публике. Не знате да ли да вам буде драго (јер још има оних који од аутора траже ауторски оригинал и квалитет, а не подилажење агендама) или да тугујете јер један Хил потписује филмове у сутону каријере и живота који су испод не само његовог већ и просечног нивоа пристојности о питању професионалних императива.

Најниже гране осредњости

И „Задатак“, а посебно „Мртав за долар“ делују као дела дилетанта где је све погрешно и лоше. У актуелном вестерну, који припада жанру којим је Хил отишао најдаље у стварању свог великог ауторског имена, иако је имао врхунски глумачки тандем на местима водећих, супротстављених ликова (Кристоф Волц и Вилијам Дефо), добацио је тек до најнижих грана осредњости, потпуно неуверљив, неинвентиван и стереотипан на најлошији могући начин. И продукцијски овај филм је више него јадан. Све време имате утисак да гледате филм који је снимљен у неком филмском градићу с вестерн кулисама које су склепали, а потом у њима снимали, тек приучени дилетанти. Најгоре је ипак, а то је у потпуности Хилово дело, писање. Никада његови ликови и заплет и реплике нису били слабији него у овом несрећном вестерну. Сваки поштовалац легендарног Хила после гледања овог филма, сетно се сећајући свега онога због чега га је заволео, прижељкује да ово не буде његово последње дело!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *