СЦЕНАРИО АПОКАЛИПСЕ

Украјинске „офанзиве“ спонзорисане са Запада увериле су руску јавност да је мобилизација сасвим оправдана, што се и догодило непосредно након тога, док је Путинов рејтинг и даље преко 80 одсто

И после осам месеци рата у Украјини и даље није јасно када би он могао да се заврши, а постоје и бројне спекулације, углавном западних медија и аналитичара – ко би могао у овом сукобу да победи и на који начин. Реалистичним сагледавањем долази се до закључка да је Русија неупоредиво моћнија држава и војно супериорна у сваком погледу у односу на Украјину и оно што је од ње остало, да има много више активних и војника у резерви, боље и искусније официре и врховну команду, а пре свега практично неограничене ресурсе за ратовање, укључујући и неисцрпне залихе енергената који покрећу сваки рат и без којих победу није могуће ни замислити. Па ипак, западни медији готово да не узимају у обзир могућност да би Русија могла да победи, јер је наводно Владимир Путин неодлучан, слаб и болестан лидер, с погрешним проценама, а да су његови официри и војска без борбеног морала и стратешке памети, док у руској армији и друштву царују дефетизам, издаја и општа немаштина. Зато би по њима, ваљда, Украјина требало да победи – јер су она и њени лидери све супротно томе.

[restrict]

НАТО – БОРБА НА ЖИВОТ И СМРТ Не улазећи уопште у дискусију ове врсте, јер је о томе много пута расправљано и, на крају крајева, свака страна остаје при својим ставовима – најчешће базираним на ратној пропаганди, где западни и украјински стручњаци, руку на срце, производе материјале у већим количинама и са кудикамо више научне фантастике – треба се ипак осврнути на неке стратешке детаље који најчешће измичу пажњи у оваквим расправама. Али чак ни „експерти натовци“ не крију да је практично већ читав Запад са обе руке и ноге огрезао у рату против Русије, за сада подмећући углавном Украјинце да гину, мада има све више и такозваних добровољаца из НАТО чланица: како указују руски ратни репортери, реч је о тамнопутим борцима који говоре енглески. Па чак и када гледате видео-прилоге кијевске армије, јасно се чује како борци међусобно комуницирају на енглеском језику – чак се и наређења издају често на тај начин.
Након што су Американци и њихови партнери испразнили складишта по Европи где су постојале залихе совјетског наоружања из магацина Варшавског пакта, настављене су испоруке западне технике на коју Украјинци нису навикли. Па се појавила неопходност укључивања много више западних инструктора, али и непосредних оператера ових система – не би ли се избегло њихово пребрзо уништење. Тако се, корак по корак, НАТО увукао у сукоб, па није ни чудо што га сада све више доживљавају као сопствену борбу на живот и смрт. Како дани и месеци буду одмицали, то осећање биће све јаче, а западни улог на столу све већи.

Посебна прича су трошкови које су западне земље себи наметнуле. Нису то само десетине милијарди долара бачених у украјинску „рупу без дна“ у виду оружја, муниције, али и покривања буџетских трошкова Кијева, већ неупоредиво већи трошкови настали променама на тржишту енергената, хране и других сировина без којих досадашњи лагодан живот Европљана више неће бити могућ. То су последице које ће тек заболети творце антируских санкција које се враћају као бумеранг – на шта је и руски председник Владимир Путин много пута упозоравао „партнере“. Многи међу њима су се на сопственом примеру већ уверили да су им процене биле погрешне, али општи курс за сада не мењају – сувише је касно за брзе и лаке заокрете. То ће на ред доћи касније. Ни тада неће бити лако, али може бити изненађујуће брзо.
Русија размишља на другачији начин. Сам по себи, украјински рат не наилази на превелики ентузијазам у руском друштву, између осталог и зато што многи сматрају да је реч о практично истом народу. Бројни грађани РФ су пореклом из Украјине, повезују их родбинске, пријатељске и пословне нити. Велики бес, наравно, изазивају украјински неонацисти и њихове везе са западним милитаристима и антируским круговима, као и осмогодишње бомбардовање руских градова у Донбасу, са хиљадама невиних жртава, укључујући и огроман број деце. Руси добро разумеју и стратешку компоненту рата, где Москва пробија НАТО обруч створен у последње три деценије. Свима у Русији је јасно да је то био део припрема за офанзивне операције против Русије у будућности. Страст и сила којом се сада боре на страни Украјине доказују да је управо то био план.
Многи не могу да разумеју руску стратегију, што је разумљиво јер се такве ствари не разглашавају јавно. Сви су приметили да је Москва у специјалну операцију послала несразмерно мало војника у поређењу са украјинском силом, а поготово ако се на то додају и западни помагачи, који сада већ увелико воде главну реч у Кијеву приликом планирања и извођења операција, слања плаћеника и одређивања дугорочних циљева и задатака. НАТО и Вашингтон преузели су и унутрашњу политику, исплате зарада и социјалних давања. Као што је рекао председник Владимир Зеленски: Украјина је дефакто чланица западне алијансе. Реално, она је и више од тога, територија под иностраним протекторатом, чији грађани се више ни о чему не питају, већ се њима управља из удаљених центара моћи.

ШТА ДАЉЕ? Путин и руски војни врх све време су ратовали са седам до осам пута мањим бројем војника него што има противник, избегавајући потресе у сопственом друштву које доносе мобилизација и велики рат. Ка томе се ишло постепено, као што ни НАТО не ступа одмах у рат против Русије, знајући да је јавност апсолутно против тога. Стога се руски успеси у Украјини могу сматрати великим, имајући у виду бројчану надмоћ и предност домаћег терена противника. У таквим околностима, откидање још 15 одсто територије Украјине, спровођење успешних референдума и интегрисање тих делова у уставно-правни систем Русије, није био нимало лак задатак. Пред Кремљом се поставило питање – шта даље?
Кључни тренутак била је „јесења контраофанзива“ кијевских снага. Био је то наизглед необјашњив „пораз“ руске војске која је до тада имала жестоку иницијативу, ослобађајући град за градом без много претераних губитака и застоја. Били су то Маријупољ, Северодоњецк, Лисичанск и многи други, а пре тога и велики центри попут Херсона и Мелитопоља, који су „пали“ још у првим данима инвазије. Украјинци, да подсетимо, у свим тим силним офанзивама нису заузели ниједан град већи од 50.000 предратних становника, а сада су потпуно без људи. Како се десило да је руска војска одједном прешла у дефанзиву и повлачење, а Украјинци, који су се крили по бункерима и рупама, постају велики „хероји“? И да ли би, без украјинске „јесење офанзиве“, било могуће прогласити „делимичну мобилизацију“ у Русији, без отпора у руској јавности, иако је реч о заиста озбиљној промени с дугорочним последицама?
Да ли се онда може рећи да су украјински „јунаци“ одиграли потез који иде наруку Кремљу, а имајући у виду чудан ток њихове офанзиве? Руске трупе су пребачене на резервне положаје организовано и практично без губитака, што су приметили и бројни западни аналитичари и медији, оцењујући да „Руси одбијају да се боре и повлаче се“, о чему је „Печат“ раније писао. Препустили су Кијеву неколико хиљада квадратних километара готово пусте територије и „спржене земље“, на којој ни они сами не знају шта би сада радили? Истовремено, нанети су огромни губици Украјинцима којима је наређено да, због што већег медијског и пропагандног ефекта, препуштени простор заузимају на јуриш. Масовно су хватани у „ватрене вреће“, где им је по главама тукло са свих страна.

КИЈЕВ И ЗЕЛЕНСКИ У „ВАТРЕНОЈ ВРЕЋИ“ Ове украјинске акције, спонзорисане са Запада, коначно су увериле руску јавност да се „нешто мора предузети“ и да је мобилизација сасвим оправдана, што се и догодило непосредно након тога. А Путинов рејтинг је и даље преко 80 одсто! Треба, још једном, обратити пажњу на то да су руске трупе изашле готово неокрзнуте из „украјинске офанзиве“, прешавши на припремљене резервне положаје – које Кијев већ месец дана не може да пробије. Тешко да ће и моћи, након што кроз неколико недеља на фронт стигне преко 200.000 мобилисаних руских војника. Ако Зеленски и његови помагачи наставе с терористичким нападима, а већ су неколико починили, укључујући и Кримски мост, онда ће подршка Путину и мобилизацији само расти, па се број мобилисаних може попети и на милион. У „ватреној врећи“ лако се могу наћи и Кијев и Зеленски.
То је део политичке џудо филозофије руског председника – где снагу противника употребљава против њега самог. Да није било украјинске „контраофанзиве“, вероватно не би било ни мобилизације. Сви се питају – како би на све то могли да реагују Запад и Кијев, уколико Руси покрену велику офанзиву из најмање три правца? Одговор се можда крије у све чешћим упозорењима Путину из НАТО-а и западних престоница да „не помишља да баци атомску бомбу на Украјину“. Мада је потпуно нејасно одакле идеја да би он то учинио, јер је по руској доктрини то могуће само у случају претње „опстанку државе“, а тешко је замислити да је Кијев у стању да то изведе. Коментаришући ове тврдње које свакодневно долазе са западних адреса, аналитичари разматрају идеју да би „атомски удар“ на Украјину – у случају да ствари на фронту крену по злу по Кијев и да Запад буде принуђен да се повлачи – могао да изведе неко „непознат“, као у случају експлозија на Северном току. За провокацију би били оптужени Путин и Русија. Био би то увод у сценарио апокалипсе.

[/restrict]