Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Нова офанзива на Србију
Све и да уведемо санкције Русији, не само да бисмо укаљали образ и остали без важне подршке у УН већ би Запад пред нас постављао нове услове или нове захтеве који би нас довели у још веће понижење
Овај чин није праћен и најавом отварања нових поглавља, односно кластера како се то данас каже, као што самом чину нису присуствовали ни високи европски званичници, попут комесара за суседство и проширење (Оливера Вархељија) како је то некада био обичај.
Знатна новина у односу на извештаје протеклих година јесте да је фокус стављен на однос Србије с Руском Федерацијом у светлу рата у Украјини. ЕК је констатовала да је стопа усклађености с декларацијама високог представника и одлукама ЕУ пала са 64 одсто у 2021. години, на 45 одсто у августу 2022. Иако Србија није отворила поглавље 31 које се односи на то да своју спољну политику усклади са ЕУ, од бриселских бирократа управо то неусклађивање наводе као минус и додају да је одређени број акција и изјава Србије био у супротности са спољнополитичким ставовима ЕУ. Ту се, пре свега, наводи да се Србија није ускладила ни са једном рестриктивном мером, ни са већином декларација ЕУ у вези с ратом у Украјини и додаје да је Србија задржала блиске односе с Русијом…
У посебном одломку који се односи на процес нормализације односа с Приштином спомиње се да је у протеклом периоду дошло до сусрета главних преговарача и једног састанка на нивоу лидера, тј. председника Србије Александра Вучића и косовског премијера Аљбина Куртија, али да није постигнут никакав напредак. Зато се посебно наглашава да постизање свеобухватног споразума о нормализацији мора да се деси без одлагања, јер је то „кључно за напредак и Србије и Косова на европском путу“.
Иако га у Београду оцењују као уравнотежен и да није претећи за Србију и, како је председник Србије рекао, говори реално о нашој земљи, и овај пут је, као по неком неписаном правилу, у Извештају у први план стављено оно што је негативно са приличном извесношћу да ће уследити и оштрије претње и притисци на Србију.
Извештају је претходила појачана фреквенција посета европских званичника Београду и Приштини, што се тумачи потребом ЕУ за неким спољнополитичким успехом у тренутку када се због украјинске кризе Европа осећа инфериорно и подређено америчком диктату. [restrict]
ПРИПРЕМНА РЕТОРИКА Јасно је то већ по броју специјалних емисара који се прикључују Мирославу Лајчаку, специјалном представнику Европске уније за дијалог Београда и Приштине. Том, већ повећем ешелону, прикључили су се и специјалци Француске Емануел Боном и Јенс Плетнер, подупрти писмом које су Вучићу упутили француски председник Макрон и немачки канцелар Шолц, у коме га позивају да „донесе тешке одлуке у вези с Косовом“.
О плану Шолца и Макрона председник Вучић је рекао да га нико није видео а сви имају своје мишљење. „Тиме показујмо само површност, а о бахатости и ароганцији неких других боље да не говорим“, нагласио је он. Испоставиће се да је у питању оживљавање модела две Немачке што предвиђа аранжман између Београда и Приштине по узору на решавање проблематичних односа између Источне и Западне Немачке. Западна и Источна Немачка договориле су се након више од две деценије, 1972. године, да обе, као самосталне државе, постану равноправне чланице УН. При томе, Западна Немачка никада није признала Источну Немачку.
Очигледно је да Запад не може да придобије јавно мнење у Србији које је листом против независности њиховог чеда на Балкану, као и увођења санкција у Русији. Оно што су успели пре двадесет и нешто година прокоцкано је низом лажних обећања која су се показала као „лудом радовање“, уз кршење сваког договора – писаног и усменог – који смо с њима постигли. Због тога је данашњи акценат стављен на српску власт и њен слом, кроз наглашена очекивања, претње и слична деловања, без обзира на бесмисленост разговора о било чему када ниjе спроведено оно што је већ уговорено.
И сам Мирослав Лајчак је током своје „летеће“ посете Приштини и Београду, а после састанка с премијером тзв. Косова Аљбином Куртијем, рекао да постоји ризик од одузимања лиценце компанији за снабдевање струјом „Електросевер“ јер српска компанија није испунила обавезе предвиђене „Мапом пута“ за примену енергетских споразума из 2013. и 2015. године, постигнутих у дијалогу под окриљем ЕУ. Рок од 100 дана за спровођење обавеза из „Мапе пута“,, усвојене 21. јуна у Бриселу, истекао је почетком октобра. О изостанку уговорних обавеза Приштине, пре свега формирања Заједнице српских општина, постигнутим такође под окриљем ЕУ, ни речи.
За Лајчака је много важније било да саопшти да би 2024. година, када се одржавају избори у САД и ЕУ, могла да буде рок за постизање споразума Београда и Приштине. Практично, то значи да би Србија требало да призна „Косово“ и тиме помогне актуелним властима на Западу како би у предизборној кампањи имале чиме да се „заките“.
Очигледно, специјални изасланик ЕУ није свестан да помињање помоћи Америке, Велике Британије и Брисела у насилном утеривању Србије у обавезу да потпише признање Косова у српској јавности ствара још већи отпор. Или га је баш брига, јер те речи не упућује српској јавности већ власти у Београду. Само што та власт још како мора да води рачуна о том vox populi од којег зависи и њен опстанак.
А о њему очигледно не воде рачуна неки домаћи политички актери, пре свега из опозиције, који се Западу нуде и говоре: „Погледајте, да смо ми на власти, друга би се песма певала, ми бисмо другачије индоктринирали нацију.“ За њих је сасвим нормално да кажу да смо „доста врдали“ и да нећемо више „седети на две столице“, а невиђене притиске да се определимо и на тај начин укључимо и у рат скоро с весељем дочекују и призивају. Има гласова и међу онима који подржавају власт да наше санкције Русији не треба искључити и да то зависи од, како кажу, тежине губитка с којим би се Србија суочила уколико буде истрајавала на својој досадашњој политици. Као да тиме припремају јавност ако до тога дође.
У Србији иначе влада уверење да се украјинска криза на Западу користи да се Србија примора на брзо признање Косова, па се тако тумачи и тренутна дипломатска офанзива Брисела и Вашингтона.
Тако је шефица немачке дипломатије Аналена Бербок упозорила на хибридни рат који води Русија и оптужила Србију да је допринела наглом повећању миграната у Европи. На конгресу Зелених у Бону Бербокова је навела да државе чланице ЕУ критикују Србију, кандидата за чланство у ЕУ и блиску Русији, да је „капија уласка“ у ЕУ за мигранте из Турске, Индије, Туниса, Кубе и Бурундија, којима није потребна виза за Србију.
Ова курсисткиња Клауса Шваба и следбеница „идеологије Давоса“ остаће упамћена по изјави да не треба одустати од подршке и помоћи Украјини ма колико се то косило с мишљењем немачких гласача. Очигледно да ни демократија није више оно што је била.
ДИПЛОМАТСКИ ИСПАДИ У истом светлу се виде и недипломатски гафови неких западних амбасадора у Београду који у јавности буде додатни револт. Истакла се новоименована амбасадорка Немачке у Србији Анке Конрад, која је, одмах по доласку у Београд, изјавила да та земља, као и велики број немачких партнера позивају Србију да се прикључи санкцијама против Русије јер Русија води „противно међународном праву рат против суседне нације Украјине“.
На питање да ли постоје двоструки стандарди према Украјини и Србији, уз подсећање да је председник Александар Вучић рекао да се многе земље позивају на Повељу УН у случају Украјине, али су је прекршиле у случају Србије, она је одговорила да „овде говоримо о потпуно две различите ситуације“ јер се на Косову 1999. „развијала ужасна хуманитарна катастрофа уз масовно кршење људских права“. Иако правни принципи не познају изузетке, на Западу мисле другачије.
Још директнији био је француски амбасадор у Београду Пјер Кошар поручивши грађанима да нико у Европи не може да замисли да се Србија приклони Русији и да је његов оптимизам „неокрњен“ када је европска будућност Србије у питању. Кошар је у интервјуу за београдски „Блиц“ рекао да је усаглашавање Србије са спољном политиком ЕУ постало много важније с руском агресијом на Украјину, јер оно што се тамо дешава угрожава саме темеље ЕУ. И „зато Србија треба јасно да се определи“, каже француски амбасадор у Београду.
Шта тек рећи за америчког амбасадора Кристофера Хила, чије се изјаве и твитер поруке могу пратити скоро на дневном нивоу. Већ је позната његова порука да „Русија није пријатељ Србије“, којој ових дана додаје своје мишљење „да није добро седети на огради између добра и зла“, и да је „Русија тотално непоуздан добављач и што се пре Србија удаљи од Русије – боље за народ у Србији“. Уз непримерене дипломатске испаде и сугестије српској власти шта треба да ради, овај „Холбрук у рукавицама“ је склон и ноторним неистинама рекавши да „Срби када се пробуде, видеће да су Албанци узели Косово за себе“ и зато се, како каже, нада да ће нормализација бити постигнута у међувремену како би се наставило са стварима које су важне просечним људима. Као да је нашим грађанима испран мозак па заборављају да су Косово и Метохију узели они са Запада, Американци пре свега, и предали га Албанцима. Може им се, јер они штите своје стратешке интересе свуда по свету, а нама оспоравају право на националне интересе чак и на нашој територији.
Зато је и председник Србије Александар Вучић, одговарајући на питање да ли иза појачавања притиска на Србију да уведе санкције Русији стоји намера да се Београд натера да призна Косово, истакао да су претње упућене зато што не желе да ова земља остане живи доказ нечије бахатости, лицемерства и погрешне политике и да би „ова земља саможртвовањем морала да исправи њихове грешке, да конвалидира све оно лоше што су направили пре две и по деценије…“ Ако преведемо, увођење санкција би иритирало Русију и, самим тим, олакшало улазак назовидржави Косово у УН, што Западу и јесте циљ.
Вучић је указао да и ако бисмо сутра увели санкције Русији, они би три дана говорили „баш лепо, постали сте део европске породице“, а пети дан би говорили „Србија мора да се коначно определи да ли је на правој страни историје или не“. Зато је Вучић на инстаграм налогу поручио, водећи рачуна и о оном vox populi и о националним интересима „да неће бити никаквог признања Косова. Увек спреман на компромисна решења, у складу са Уставом Србије и резолуцијом 1244 СБ УН. Нема предаје! Живела Србија“, поручио је Вучић.
Звучи много боље од песимиста који не искључују ни наше санкције Русији. Њих ништа не обавезује, али дата реч власти, председника нарочито, обавезује још како.
