ПОДРИВАЊЕ

У дану када је Сергеј Суровикин постао главни командант руских војних снага у Украјини, британски Гардијан је известио: „’Генерал Армагедон’ одсада задужен за руски рат.“ И док је уз нескривену зебњу, и не без поштовања, овај лист пропратио радикалну кадровску промену у тренутно најопаснијој тачки планете, на балканским просторима, поготово оним које насељавају Срби, кадровска ситуација са странцима овде ангажованим на политичким и безбедносним пословима оцењује се као стабилна. У негативном значењу тог појма. Стабилна заправо у давању неодмерено великих права, повластица и публицитета актерима проблематичног карактера и усмерења, неодговарајућег психолошког профила и личне културе.
Није спорно да за многе ликове који на овдашњој јавној сцени, у домену политике и дипломатије, званично представљају стране факторе – владе и институције међународне заједнице, треба имати јак стомак, светачки унутрашњи мир и баланс који се не може лако испровоцирати. У дефилеу бројних емисара и комесара, изасланика и дипломатских посленика, деценијама се бележи присуство апсолутно бесрамних, уз то недовољно мудрих појединаца, који под заштитом ауторитета својих функција, без уздржавања испољавају одсуство смисла за самоконтролу, за пуну свест о себи и свом деловању. Традиционално, ово рецимо важи за високе представнике ОУН у Босни и Херцеговини. Последњи („непризнати“) у овом шароликом низу надувених и дрских чиновника великих овлашћења и скромне виспрености Кристијан Шмит минулих дана померао је границе свог „ангажмана без преседана“. Као што је познато, између осталих „муљања“ и уплитања у функционисање дејтонске БиХ, дозволио је себи да у изборној ноћи, уз пригодан изговор, врши измене Изборног закона и Устава ФБиХ.
Шта хоће Немац Кристијан Шмит? Он сам скромно је објаснио да хоће да буде „добар владар“. Заправо, да буде – цар. „У овој земљи једноставно се много прича около, а мало се доносе одлуке. То вам могу рећи из свог искуства овде. Цар Фрањо Јосип који је владао овде једном је рекао: ’Био сам добар владар ако су сви моји народи подједнако незадовољни’.“ У реду, узори и треба да буду високо постављени.
„Немачка, из наше балканске перспективе – велика, силна и јака, за САД је само вазална структура“, подсећа Душан Пророковић, поводом ударца који је највећа ЕУ сила добила по челу када је на Балтику осакаћен Северни ток! „Вазалима није дозвољено да самостално успостављају директне енергетске односе са другима, без одобрења надређеног господара. Кристијан Шмит, дакле, није неки велики, силни и јаки међународни представник, он је само изасланик једне вазалне структуре из Берлина изабране од стране надређеног господара из Вашингтона који је толико окупиран другим темама да се овом не стиже бавити.“
Навели смо један одговор, суров и жесток, на наше питање – шта то жели Шмит. Жели, дакле, да превазиђе комплексе вазалне инфериорности средине из које је потекао. Овим, дакако, нису исцрпљена политичка, каријерна и лична хтења господина Шмита, па ће се, по свему судећи, тек исказати његова конструктивна улога у замућивању постизборних прилика у БиХ, посебно у РС.
Шмит, „тотално делегитимизовани међународни представник“, парадигма је, узорити калуп који сведочи и о другим сличним моделима, о њиховом политичком и духовном потенцијалу, најчешће обликованим у англосаксонском и германском свету. Мањак доброг одгоја, понекад аутентично лично просташтво и лишеност рефлекса пристојности који се стичу у окриљу традиције снажних култура, подстичу лакоћу и раскомоћеност у демонстрирању агресије и безочности. Штићеници оних средина за које израелски високи обавештајац Јаков Кедми каже: „Њихова неадекватност се манифестује у томе што нису у стању да процене ситуацију, јер на челу Европе нису политичари, већ политиканти који не знају ништа осим унутарстраначке прљаве борбе.“ Док уочавамо како сваким гестом овде манифестују своју „неадекватност“, присећамо се да нам деценијско искуство казује: најпосебнији актери овог соја не стижу из Европе већ су то представници прекоокеанског „надређеног господара“. У том смислу амбасадори САД су без конкуренције. Актуелни амбасадор, господин којег смо на овом месту већ помињали, јавним наступом прошле недеље дефинитивно је прешао на „следећи ниво“ надмене, дрске и изазивачке комуникације с овдашњом јавношћу.
На питање о решавању косовског проблема, Хил је за ТВ аудиторијум злослутно поручио: „Било то у овом или следећем веку, Срби када се пробуде, видеће да су Албанци узели Косово за себе.“
Да се то тешко буђење ваљда не би догодило тражи се од Београда и Приштине „да се држе процеса дијалога и да покушају да смање тензије и направе простор да међусобно разговарају како би дошло до нормалних односа“. У политичкој филозофији господина амбасадора и колективног Запада „нормално“ је оно што није нормално, а што се Србије тиче, то је да се сложи практично са својим уништењем.
Да ли се са екселенцијом Хилом затвара круг дипломатске изузетности која је у Београду успостављена давним, сада већ заборављеним деловањем Ворена Цимермана, последњег амбасадора САД у несталој СФРЈ? Да ли је међу нама данас право духовно чедо Цимерманово? Некада Југославија, сада Србија!
О улози поменутог дипломате у разбијању Југославије генерал Никола Љубичић је у својим Сећањима записао: „Ворен Цимерман је личност која је у доба растурања Југославије била ту на погодном месту, која се могла у све мешати и која је могла на неке догађаје утицати. Цимерман је био обични амбасадор, истина једне велике силе, САД, али ипак превише конаца било је у његовим рукама. Сви су ишли њему, свуда је он стизао, све је он одлучивао. Сви су њега питали, тако да је његова улога била у свему што се у Југославији десило – знатна.“
Љубичић потом поентира набрајањем црног низа заслуга Ворена Цимермана за смрт једне земље. „… Он није рекао зашто се умешао у сукоб, спречио бомбардовање Словеније, а није спречио убијање војника ЈНА тада у Словенији. Такође, ништа не говори како и зашто је зауставио тенковску колону која се кретала ка Словенији, а заустављена је пре преласка хрватске границе. Цимерман не говори колики је утицај имао на генерала Вељка Кадијевића и зашто је спречио да се уведе ванредно стање у земљи. Не каже ништа ни о томе зашто је Изетбеговићу јавио у Лисабон да не прихвата поделу Босне на кантоне. Цимерман доста зна, а врло мало је рекао. (…) Цимерман је урадио и више него што су они који су га послали очекивали.“
Толико о активностима подривања једне земље, уз свест да ове делатности данас, као и пре више деценија имају сличне методе и исте непријатељске циљеве: уништење једне државе. Рекосмо: некада Југославија, данас Србија. И Република Српска. Надајмо се да Хил никада неће бити у стварној прилици да понови Цимерманова достигнућа!
За непријатеље Русије јутро не почиње кафом, огласио се Суровикин дан после ступања на дужност. Сплетом низа трагичних околности, за истакнуте актере подривања српске државности дани као да и даље почињу не само кафом већ и нашим традиционалним послужењем – меденим ратлуком и ракијицом! До када?